Šerlok Holms: dedukcija, droga i The Woman

“Konsalting kriminalac?”, pita tužiteljka svedoka.

“Da”, odgovori on odmereno.

Sudnica je puna, svetlost se kroz visoke polukružne prozore probija do optuženog, svedoka, porote, sudije, tužiteljke, branioca i one gospođe sa povezom preko očiju, mačem u jednoj i tasom u drugoj ruci, koja se sigurno mota tu negde.

Ispred džangrizavog sudije su čaša i bokal ustajale vode. Sudija ima kraljevski nos i izduženo lice koje veoma odgovara crnoj mantiji i iznošenoj perici, simbolu neke tradicije.

Optuženi nepomično stoji, obučen u sivo odelo sa krem kravatom i krem onom maramicom što ide u džep na grudima. Kosa mu je zalizana, žvaće žvaku i tek ponekad prevne očima.

Levo od sudija je porota, grupa od 12 ljudi različitog doba, rase, zanimanja, želja, snova i frizura.

„Da li biste ga opisali kao…”, tužiteljka nastavlja ispitivanje.

„Navođenje“, prekide je svedok. Kosa mu je tamna, sa leve strane ima razdeljak. Nosi odelo, ali ne i kravatu. Visok je, stav mu je uspavan, a oči inteligentne.

„Molim?“

„Ne možete to da radite, navodite svedoka. On će uložiti prigovor”, kaže on pokazavši na branioca. “Sudija će biti saglasan s tim. Pitajte me ‘kako’. ‘Kako bih ga opisao’.‘Koje mišljenje sam formirao o njemu’. Zar vas ovo ne uče?”

„Kako biste opisali ovog čoveka, njegov karakter”, pita ga ona uz blagi titraj levog oka.

„Prva greška, Džejms Morijarti nije čovek uopšte. On je pauk. Pauk u centru mreže. Kriminalne mreže sa hiljadu pipaka i on zna kako svaka od njih pleše.”

„A koliko dugo…“

„Ne, ne, ne, ne radite to, to baš i nije dobro pitanje.“

Opomena sudije.

„Koliko dugo ga znam? Sreli smo se dva puta, pet minuta ukupno. Izvukao sam pištolj, on je pokušao da me raznese. Osetio sam da imamo nešto posebno“, kaže svedok na šta je optuženi na sekund podigao obrvu i maltene se izbečio.

„Gospođice Sorel zaista tvrdite da je ovaj čovek stručnjak nakon što je optuženog video na samo dva minuta“, pita džangrizavi sudija tužiteljku.

„Za dva minuta bih bio stručnjak, pet je i više nego dovoljno“, odgovori svedok umesto nje.

„To je pitanje za porotu“, uzvratio je sudija.

„Oh, stvarno…“ Pogled ga poroti. Tri i po sekunde kasnije… „Jedan bibliotekar, dvoje nastavnika, dvoje na poslovima sa velikim pritiskom, verovatno pri gradu.” Skeniranje prstiju. “Sedam je u braku, dvoje imaju aferu, jedno sa drugim čini se.” Skeniranje odela. “Oh, upravo su bili na čaju i keksu.” Okreće se ka sudiji. “Da li želite da znate ko je od njih jeo oblande?”

Nekoliko reči koje bi u prevodu na naš jezik značile “zar opet” prošle su u tom trenutku kroz predeo između dva uveta čoveka u publici. Taj čovek je inače najbolji prijatelj muškarca u ulozi svedoka i njegov cimer.

A gde žive? U Bejker stritu, broj 221b.

Svedok to stalno radi i ne, nije psihopata, samo high functioning sociopath. Jednom vas pogleda i zna, između ostalog, šta ste jeli, gde, s kim, čime se bavite, u koga ste zaljubljeni, da li imate ljubimca, psa, mačku ili ribicu, kojom rukom pišete i šta ste sanjali prethodne noći.

Doduše, osim jednom, ali tada se pred njim našla potpuno gola žena, razumite ga. I to ne bilo koja.

The Woman.

Najpoznatiji detektiv na svetu Šerlok Holms tokom praznika se ponovo pojavio na internetu i ubrzo posle toga na monitorima širom sveta. Prva epizoda četvrte sezone nagrađivane serije stigla je 1. januara kao novogodišnji poklon, a poslednja je izbačena u vikendu iza nas.

Iako je Šerlok globalni fenomen više od jednog veka, avanture njega i doktora Votsona uvek su privlačile veliku pažnju. Ništa nije drugačije sa verzijom BBC-ja iz modernog Londona u kojoj Šerlok tvituje, a Votson piše blog – nagrade, milioni gledalaca i bitlmanijska reakcija na svaku pojavu Benedikta Kamberbača.

Ali šta je to zbog čega je Šerlok uvek tako popularan? Zašto je Artur Konan Dojl ipak odlučio da ga ubije? Koliko ima stepenika od ulaza u broju 221b kod gospođe Hadson do njihovog stana? Zašto Šerlok ne može da zapamti kako se Lastrad zove? Mnogo je pitanja i misterioznih stvari, a malo vremena. The game, poštovani čitaoče, is on.

Borba za Bejker strit 221b

Dok je Artur Konan Dojl pisao priče o Šerloku Holmsu u Bejker stritu u Londonu nije postojao broj 221, a kamoli “b” deo. Ulica je išla samo do broja 85. Ipak, ulica je 1930. godine sređivana, stavljani su novi brojevi i rodio se broj 221. U zgradi sa tim brojem bilo je nešto što se zove “Abbey nacional building society” i oni su zbog natpisa na ulici morali da zaposle jednu osobu kojoj je posao bio samo da odgovara na pisma Šerloku Holmsu.

U istoj ulici, na mestu od broja 237 do 241 otvoren je 1990. godine Muzej posvećen Šerloku Holmsu. Na vrata su, naravno, zalepili broj 221b i tu počinje 15-godišnja sudska parnica muzeja i udruženja sa pravog broja 221. Suđenje je prekinuto 2005. – Abbey se ugasio.

Šerlok Holms je 1887. godine prvi put iscureo iz mozga i pera 27-godišnjeg Artura Konana Dojla, pravo u priču „A Study in Scarlet“.  „The terrified woman rushing up to the cabman“, navodno je bila prva rečenica koju je Dojl ikad napisao o Šerloku.

Godinama posle toga izlazio je u vidu kratkih priča u Strand magazinu, a prva je „A Scandal in Bohemia“ iz 1891. Godine. U ukupno četiri romana i 56 kratkih priča Šerlok Holms je izvodio svoje dedukcije i rešavao misterije. Narator većine tih priča je Holmsov prijatelj i biograf doktor Votson koji prati Holmsa tokom istraga i živi sa njim na adresi Bejker strit 221b u Londonu.

Ipak, najpoznatiji detetkiv na svetu nije i prvi iz svoje branše. Junak “Ubistava u Ulici Morg” detektiv August Dupin Edgara Alana Poa, smatra se da za prvog detektiva sa papira i veruje se da je on bio inspiracija za Šerloka.

“Svaka (detektivska priča Edgara Alana Poa) je koren iz koje se razvila čitava literature. Gde su bile detektivske priče dok Po nije udahuo život u njih”, napisao je jednom Artur Konan Dojl.

Veruje se da je pored Dupina još nekoliko osoba poslužilo kao inspiracija za Šerloka. Prva je hirurg Džozef Bel, poznat po tome što je mogao da donese zaključak o nekoj osobi na osnovu posmatranja. Dojl je kod njega radio.  Bel je kasnije pisao Dojlu: “Ti si sam Šerlok Holms i ti to dobro znaš.”

Druga osoba je ser Herni Litldžon sa Medicinskog fakulteta u Edinburgu koji je radio kao policijski hirurg. On je bio veza između medicinskih istraga i istraživanja zločina. Osim njih, veruje se, iako to nije potvrđeno, da su i policajac i majstor prerušavanja Frensis Tenki Smit, koji je bio prvi privatni detektiv Lestera, kao i lik Maksimiljana Helera uticali na Šerloka.

Helera je stvorio francuski autor Anri Kuven, ali nije poznato da li je Dojl čitao njegove priče. Ipak, činjenica da je Kuven depresivni, antisocijacilni privatni detektiv i ljubitelj opijuma, dovelo je do raznih priča.

Uz pomoć nauke o dedukciji, (matematike, ali nema veze) zaključujemo da je Šerlok rođen 1854. godine – u priči “His Last Bow”, smeštenoj u finu 1914. godinu navodi se da ima 60 godina. Mama i tata Holms se u delima Artura Konana Dojla ne pominju, samo sedam godina stariji brat Majkroft. Lik Majkrofta luta po papiru u tri priče, a navodi se da samo radi kao “ljudska baza podataka za sve aspekte vlasti”.

Inače, mediji su više puta preneli da je Šerlok Holms u verziji BBC-ja zabranjen u Kini baš zbog Majkrofta, odnosno zbog njegovog posla jer ne može da postoji tamo neki sumnjičavi zvaničnik vlade koji se bavi mutnim poslovima.

Šerlok kaže da je još kao mlad razvio svoje metode dedukcije, a sastanak sa ocem jednog svog kolege naveo ga je da svoje veštine iskoristi za profesiju. Međutim, to na početku nije baš najbolje išlo pa je zbog finansijskih poteškoća morao da nađe cimera. Tu na scenu stupa doktor Džon H. Votson i Bejker strit 221b.  Tako je Votson ušetao u stan, život, prijateljstvo i ulogu naratora Šerlokovih priča. Tokom 32 godine koliko je radio kao detektiv, Votson mu je u 17 bio asistent. Bili su cimeri pre nego što se Votson 1887. oženio, kao i posle smrti njegove supruge. U pričama iz Strand magazina se pominje i gospođa Hadson kao njihov stanodavac.

Prvi niz priča o Šerloku objavljen je između 1887. i 1893. godine. Međutim, Artur Konan Dojl tu odlučuje da ubije Šerloka. U memoarima iz 1924. godine ser Artur Konan Dojl je napisao:

„Bio sam u opasnosti da me u potpunosti identifikuju sa nečim za šta sam smatrao najnižim stupnjem književnih postignuća”.

Kako navodi, zbog Šerloka se nije posvetio istorijskim romanima i drugim stvarima koje je smatrao da su bolje i kvalitetnije.

Zato u priči “The Final Problem” Šerlok tokom borbe sa “Napoleonom zločina”, profesorom Morijartijem, pada sa Rajhenbah vodopada u švajcarskim Alpima.

“Teškog srca držim olovku i pišem ove poslednje reči”, piše Votson, dok je sam Artur Konan Dojl bio nešto manje emotivan: “Ubio sam Holmsa”, krako i jasno stoji upisano u dnevniku.

“Toliko mi ga je bilo previše da sam prema njemu osećao isto što i prema paté de foie gras, čega sam se jednom prejeo toliko da se osećam loše na sam pomen tog imena”, rekao je jednom Dojl.

Međutim, to je dovelo do burne reakcije javnosti, pisali su mu pisma, više od 20.000 čitalaca Stranda otkazalo je pretplatu, časopis je jedva preživeo taj napad. Pritisak je bio ogroman, što sada deluje kao utorak na internetu, ali u to vreme se ništa slično nije ranije dogodilo. Posle osam godina pauze Dojl odlučuje da oživi svog junaka i Holms se pojavljuje u priči “The Hound of the Baskervilles”, a onda u “The Adventure of the Empty House” objašnjava Votsonu da je lažirao svoju smrt kako bi zavarao neprijatelje.  Ipak, Dojl je bio je u pravu, svet ga posle skoro 130 godina pamti samo zbog Šerloka Holmsa i ni zbog čega drugog. Stvorio je najpoznatijeg detektiva na svetu, a to nije mala stvar. Doduše, ljudi tog najpoznatijeg detektiva uglavnom vezuju za dve potpuno pogrešne stvari.

“Elementary, my dear Watson” – rečenica koja u svom izvornom obliku, na pravom engleskom, svima prođe kroz glavu na pomisao Šerloka Holmsa. Tu rečenicu Šerlok Holms nikada nije izgovorio u pričama Artura Konana Dojla. Prvi deo nje jeste, isto kao i drugi, ali se oni nikada nisu sreli.

Drugi prepoznatljiv detalj je kapa. Nju – nikada nije nosio. Ona se vidi samo na ilustraciji u Strand časopisu zbog čega su ga mediji uvek povezivali s njom, a sve je lepo prikazano u seriji BBC-ja gde Kamberbač nikada ne nosi kapu, samo kada ga nateraju zbog novinara i fotografa.

Tu je naravno i neverovatna inteligencija kao jedna od glavnih karakteristika, ali kolika zapravo? Džon Redford je 1999. godine objavio knjigu pod nazivom “The intelligence of Sherlock Holmes: And Other Three-Pipe Problems“. On navodi da bi Šerlok, da je stvarna osoba, imao koeficijent inteligencije od 190.

Radi poređenja, Stiven Hoking ima 160, Gari Kasparov oko 190, a pojedini rekorderi su išli i preko 230. Među drugim znametnitim umovima profesor Frink iz Simpsonovih ima 199, a Šeldon Kuper 187.

Šerlok boluje od autizma?

„Nisam psihopata, ja sam high functioning sociopath“, Šerlok stalno ponavlja. Međutim, da li je to zaista tako? Stručnjaci navode da je Homs svesno hladan prema svima, ali da pokazuje emocije prema bliskim ljudima i naglašavaju da je čak bio spreman da skoči sa zgrade da bi ih spasao.

Osim toga, oni navode i da Šerlok pokazuje osećanje krivice, što se ne bi dešavalo da je zaista to za šta tvrdi.

Inače, Udruženje autističnih ljudi Velike Britanije 2013. objavilo je da Šerlok zbog načina na koji može da zapamti informacije i brojne detalje, verovatno pati od određenog oblika autizma.

U „A Study in Scarlet“ Votson procenjuje Šerlokove sposobnosti:

• Književnost – nulaFilozofija – nulaAstronomija – nulaPolitika – slaboBotanika – promenljivo. Dobar je u otrovnim biljka, opijumu i otrovima generalno. O praktičnom baštenstvu ne zna ništa.Geologija – praktičan, ali ograničen. Na samo jedan pogled može da razlikuje različite vrste zemlje. Posle šetnji pokazuje mi fleke od prskanja na pantalnoma i po njihovoj boji i konzistentnosti zna u kojim delovima Londona ih je dobio.Hemija – duboko (hemiju je studirao, prim. aut.)

  Anatomija – tačno, ali nesistematčno

  Senzacionalna literatura – ogromno. Zna svaki detalj svakog horora u veku.

  Dobro svira violinu, majstor u boksu i mačevanju, maskiranju, ima kvalitetno praktično znanje britanskog zakona.

Doduše, ima i nekoliko, najblaže rečeno, rupa u znanju. Ne razume humor, koncept sarkazma je za njega špansko selo, ponašanje ljudi i stvar nazvana ljudske emocije znaju da mu budu prilično daleki, a žene mu baš i nisu najjača strana. Nije mu, na primer, poznato da se Zemlja kreće oko Sunca.

„I da sam znao verovatno sam obrisao, moj mozak ima određeni kapacitet, pamćenje nebitnih stvari samo zauzima proctor. Ljudi pune svoje glave raznim glupostima”, kaže Šerlok.

U svojoj branši je zato toliko dobar da je bolji i od detektiva iz onog dosadnog, “pravog sveta”. Neki otisak prsta je u istrazi jednog zločina uzeo u priči iz 1980. godine, a Skotland jard je to počeo da radi tek 11 godina kasnije. Policija je inače prvi put počela da se uzima otiske 1893. u Argentini.

Takođe, pre policije počeo je da analizira prskanje krvi, rukopise i balistiku. Zato je valjda i toliko romantičan da ga Votson naziva “automatonom, ljudskom mašinom za računanje”, dok Artur Konan Dojl piše Belu: “Holms je čovek isto koliko i Bebidžova mašina za računanje i ima pojednake šanse kao ona da se zaljubi”.

“Od velike je važnosti da ne dozvolite svom prosuđivanju da bude zaslepljena ličnim kvalitetima. Klijenti su za mene samo jedinica, faktor u problemu. Emotivni kvaliteti su protivni jasnom rezonovanju”, navodi Holms.  “Žene su ponekad osećale privlačnost ka meni, ali je moj mozak sačuvao moje srce”, dodaje on u priči “The Lion’s Mane”.

Ipak, jedna mu se ipak uvukla pod kožu, ako uopšte tamo ima mesta pored podataka o modricama posle smrti i šta se dešava sa pljuvačkom kada osoba umre – The Woman.

Penzionisana operska pevačica iz SAD i glumica Irene Adler prvi put se pojavila u priči “A Scandal in Bohemia”, dok se u seriji muvala tu i tamo kroz više epizoda.

“Za Šerloka Holmsa ona je uvek The Woman. Retko sam ga čuo da je pominje pod drugim imenom. Nije on osećao neku emociju sličnu ljubavi prema njoj… ali postojala je samo jedna žena za njega i to je Irene Adler”, piše svoje svedočanstvo doktor Votson.

Osim toga, kada mu je dosadno, puca u zid u Bejker stritu koji je zbog toga uzaludno podneo više žalbi, a ni poroci mu nisu strani. Ljubitelj je duvana, lule i po kojeg narkotičnog sredstva među kojima se pominju kokain i morfijum. Treba imati u vidu da se u vreme kada je Šerlok nastao kokain koristio u medicini, za probleme poput zubobolje i kašlja.

Sve to zajedno čini da je Šerlok globalni fenomen dobih već 130 godina i kada god da se ekranizuje, a to se dogodilo više od 200 puta, izazove veliku pažnju čitavog sveta. Glumilo ga je više od 70 glumaca, a prvo nešto, film baš i nije, prema njegovoj avanturi, snimljeno je 1900. godine.

Šerlokovim stopama

Društvo Šerlok Holms osnovano je 1934. godine u Londonu. Oni, kao i brojna slična udruženja širom sveta, organizuju posete kao u “Tito i ja”, samo što se ide Šerlokovim stopama.

Među njima su kobni Rajhenbah vodopadi u švajcarskim Alpima, muzej u Britaniji, kuća Artura Konana Dojla u Lucernu u Švajcarskoj, muzej u Bejker stritu i muzej u mestu Miringen u blizni vodopada. Takođe, u Porstmutu postoji stalna izložba iz kolekcije o Arturu Konanu Dojlu.

Među silnim velikanima koji su igrali Holmsa pominju se pre svega Bazil Ratbon i Džeremi Bret. Tu je i Vasili Livanov, sovjetski Holms koji je svoje dedukcije pravio od 1979. do 1986. godine i to toliko dobro da je postao počasni član “Reda britanske imperije”. U međuvremenu Šerlok je dobio i svoj anime na kojem je radio lično veliki Mijazaki, video igre, pesme, odeću, spinofove i sve što prati popularnu kulturu.

Vilijam Žilet se toliko uživeo u ulogu da je na bini koristio kokain, Ijan Mekelen ga je igrao i kao mlad i kao star, Šerlok su bili i Lenard Nimoj, odnosno Spok, kao i Majkl Kejn. Robert Dauni Džunior je zahvaljujući gajričijevskoj verziji dobio Zlatni globus, a trenutno su napopularniji dubl u ulogama Holms/Votson – Kamberbač i Martin Frimen.

Serija koju predvodi taj dvojac bez kormilara počela je da se emituje 2010. godine i odmah je privukla veliku pažnju. Više od 150 miliona ljudi je od tada videlo Šerloka, a to je mnogo očiju uprtih u samo desetak epizoda. Inače, dokoni internet je došao do podatka da su Kamberbač i Artur Konan Dojl neki rod. Veoma, veoma daleki, ali rod. Zajednički predak im je izvesni John of Gaunt koji je umro 1399. Prvo je snimljena pilot epizoda od sat vremena i zamišljeno je da u sezoni ima po šest epizoda od 60 minuta. To je posle promenjeno u tri epizode od sat i po.

Pored tradicionalnih likova tu su i inspektor Lastrad i Moli Huper. Lastrad je kombinacija inspektora Gregsona i Lestada – njihova imena se nikada ne pominju, samo da su na “G”, pa zato Šerlok u seriji uvek zaboravi njegovo ime, dok je Moli zamišljena samo kao kratka uloga koja treba da naglasi koliko je Šerlok užasan u međuljudskim odnosima, ali se glumica Luiz Brili dobro pokazala pa je i njen lik ostao.

Kreatori serije Mark Gatis (koji igra ulogu Majkrofta) i Stiven Mofit radili su na “Doktoru Huu” kada su pomislili da naprave modernog Šerloka. Ideja im je, kao i sve velike, u početku propala, ali ih je Mofitova supruga ubedila da nastave i bilo je šta je bilo.

“Mislim da se ljudima serija toliko svidela jer je zabavna, takve su uostalom i Dojlove priče. Tokom godina i godina različitih verzija ljudi su zaboravili da su te priče veoma zabavne. Brzo se čitaju, avanture su i to je nešto što smo mi želeli da dobijemo”, izjavio je jednom Gatis.

Šerlok i Alan Tjuring

U epizodi “A Scandal in Belgravia” Šerlok Adlerovoj priča o “Koventriju”. On tu kaže da su Drugom svetskom ratu saveznici znali da će Koventri biti bombardovan jer su probili nemačku šifru, ali nisu želeli da Nemci znaju da su uspeli pa su pustili da se bombardovanje dogodi. Kamberbač je posle igrao Alana Tjuringa, matematičara koji je probio nemačku šifru.

Kamberbač je bio prvi izbor za Šerloka, svideo im se u Atonement, a kao Votsona zamislili su Meta Smita od kojeg su odustali da ne bi bila “dvojica Šerloka” na sceni. Na njegovo mesto stigao je Martin Frimen (Smit je posle postao doktor Hu), a malo je falilo da ostane bez te uloge.

Navodi se da je Frimen na audiciju došao nakon što mu je upravo ukraden novčanik zbog čega je bio vidno neraspoložen i nervozan. Kada se vratio na audiciju drugi put, sve je bilo ok. Ipak, u jednom intervjuu kasnije je izjavio da se ne seća da mu je ukraden novčanik i da je možda izmislio čitavu priču kao izgovor za svoje neraspoloženje. Predmet obočavanja da prostite, cumberbitches, kako sebe nazivaju fanovi Kamberbača, pročitao je pre snimanja sve priče Artura Konana Dojla kako bi što bolje ušao u lik, dok je Endrju Skot, koji fantastično igra Morijatija, primenio potpuno suprotnu taktiku – ništa nije pogledao osim scenarija kako bi bio apsolutno autentičan.

Scene u stanu sa rupama u zidu broja 221b snimaju se u Kardifu, a ono što vidimo spolja, nije prava Bejker strit – u njoj snimanje nije moguće zbog muzeja Šerloka Holmsa i previše drugih referenci, pa zato čuvenu ulicu izigrava North Gower strit udaljena oko kilometar i po. Na način snimanja dosta su uticali i fanovi. Čim se pročuje da se negde snima na Tviteru se to pojavi pod heštegom #setlock i fanovi jurnu na tu lokaciju. Navodi se da je to uticalo da u kasnijim epizodama nema toliko scena snimanih napolju da neko eventualno ne bi upao u kadar.

Inače, citat “The game is on” pozajmljen je od Šekspira i njegovog “Henrija V” i moderni je ekvivalent rečenice “The game is afoot”.

Ono zbog čega je serija specifična jeste to što su na snimanju maltene svi nekome nešto. Roditelji Benedikta Kamberbača igrali su Šerkolove i Majkroftove roditelje, Amanda Abington i Martin Frimen, odnosno Meri i Džon Votson, bili su zaista u braku i imaju dvoje dece, producentkinja Su Vertu je žena Stivena Mofata, a i njegova tašta je tu negde, dok mu sin igra mladog Šerloka u nekoliko epizoda.

Osim toga, muž Marka Gatisa ima manju ulogu, za snimanje scene na bazenu kada se sretnu Šerlok i Morijarti izabran je taj bazen jer je Gatis tu naučio da pliva, a na IMDb se navodi da kada god se emituje nova epizoda čitava ekipa ode u kuću Martina Frimena i Amande Abington da gledaju. Ističe se i to što je serija, pored kvalitetnih priča i toga što je snimljena na vizuelno vrhunski način, one najtvrđe sladokuce zadovoljila brojnim referencama na originalna dela. Aludira se na nazive priča Artura Konana Dojla pa je tako “A Study in Scarlet” postala “A Study in Pink“, dok je “The Greek Interpreter” postao “The Geek Interpreter“.

Od ulaza kroz vrata sa brojem 221b do stana u kojem žive Šerlok i Votson ima tačno 17 stepenika jer jer Artur Konan Dojl u priči “A Scandal in Bohemia” naveo da ih ima baš toliko, Šerlok svira violinu, dok je Votson kao i u originalnim pričama bio u ratu u Avganistanu. Takođe, Votson na početku prve epizode hramlje iako je pogođen u rame – to je referenca na Dojlovu nekonzistenstnost i pomeranje Votsonovih povreda u pričama sa ramena na nogu.

A ukoliko želite da se obučete kao Šerlok ili Votson, to neće biti jeftino. Navodi se da Votsonova crna jakna košta simpatičnih 750 funti, dok su mu cipele 175, džemper preko 200, a sat šokantnih 3.000 funti. To je više od 400.000 dinara. A Šerlokov kaput? On je jeftiniji, samo 1.750 funti (oko 250.000 rsd)

Zanimljivo je i da “Speedy’s Cafe”, koji se u seriji nalazi pored broja 221b, zaista postoji, služe sendviče Šerlok Holms i Džon Votson (taj je vegetarijanski). Tako da ako nekada budete u blizni, pre nego što se popnete uz 17 stepenika svratite prvo po sendvič. Dok se penjete ako čujete da neko viče “dosadno mi je”, obavezno zaležite i imajte u vidu da će stanovnik posle sekund i po znati sve o vama.

Osim ako ne primenite istu metodu kao The Woman. (ili barem neku varijaciju na temu.)

Slobodan Maričić (@SlobodanMaricic)

B92

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Artur Konan Dojl, detektivski žanr, Film, Književnost, Šerlok Holms