Син Сунца – фараон Ехнатон

Фараон Ехнатон и почетак монотеизма

Свако вече, веровали су стари Египћани, сунце, то јест бог Ра, нестаје на западу, да би на својој барци са пратњом прошао кроз подземни свет. Он тамо пролази дванест врата и дванест предела, који одговарају врeмену од дванест ноћних сати. Ра баца своју светлост на богове оностраног света као и на све мртве који су потонули у првобитни океан, у коме је некада зачетo све што постоји. Бог сунца мртвима пружа нови живот, чини их изнова будним.

„Отишао си, записао је један фараон за свог преминулог оца, у свет тамо доле, као сви други који су поред Озириса, господара вечности…Када се Ра подиже над тобом твоје очи уживају у његовој лепоти, када се спушта у земљу, ти чиниш део његове пратње…“

Ноћни пролазак бога Ра кроз подземље – египатски „дуат“ – није без опасности. Огромна змија Апеп – симбол хаоса – и друге немани покушавају да зауставе сунчеву барку и да богове и мртве душе гурну у коначни амбис, у нитавило – тамо где су одбачени остаци оних покојника чије срце није успело да прође божански суд и који нису заслужили вечити живот. Ипак, помаган другим божанствима, бог Ра сваке ноћи успева да прође препреке и да, у зору, на хоризонту, обновљен, препорођен, изнова баци светлост на свет, на реку Нил, на црна плодна поља, на околну пустињу, на величанствене храмове и палате, као и на свечано лице свог врховног свештеника, сина сунца – фараона. Свако јутро, први сунчеви зраци потврђују да је свет још једном спасен и да људи могу да наставе да уживају у његовој лепоти.

„Блистава је твоја појава на хоризонту, о моћни Атоне, осново живота; када се подижеш на источном хоризонту, испуњаваш целу земљу савршенством; Иако си далеко, ти досежеш земљу; иако си високо, трагови твојих стопа се претварају у осунчан дан. Док бацаш зраке на тло, Двострука земља (Египат) сваког дана прославља…“

Тако је започињао своју јутарњу химну млади фараон који је једног давног дана покушао да измени ритуале и веровања настала још у легендарно време постанка Египта. Онај који се упустио у авантуру да измени ток историје древне земље на Нилу. Звао се Ехнатон.

Савршен као Ра

Ехнатон је био један од последњих у дугој поворци египатских владара 18. династије који су потекли из Тебе, главног светилишта „скривеног бога“ Амона. Фараони који су вековима наизменично носили имена Тутмос (по богу мудрости Тот) или Аменхотеп (по Амону), обновили су и проширили моћ и богатство Египта и засновали Ново египатско царство. Ехнатон није био најстарији син својих родитеља – „златног фараона“ Аменхотепа III и „велике краљевске супруге“ Тије. Међутим, његов старији брат Тутмос умро је млад. Остала деца краљевског пара су биле девојчице. На рођењу, добио је исто име као и његов отац Аменхотеп, што значи: „Амон је задовољан“. Према египатском веровању, сазнати нечије право име, значило је имати моћ над том особом. Зато је поред познатог имена, свака особа при рођења од богова добијала и скривено, тајно име, које се никада није одавало, чиме се та особа штитила од несрећа или злих чини. Мали принц ће, једном, када буде проглашен за фараона, носити укупно пет владарских имена. Ипак, Ехнатон неће бити као сваки други фараон: он ће након извесног времена сва своја имена изменити.

У време када је рођен приц, негде око 1367. године пре н.е. његов отац je већ владао скоро четврт века. Време Аменхотепа III беше време високог успона једне културе која је већ више од миленијума стварала јединствена дела, права грађевинска и уметничка чуда. Његов храм посвећен Амону у Луксору чији стубови, рељефи на зидовима и статуе сједињују снагу и елеганцију, најбоље сведочи о сјају једног профињеног времена. Ни иза једног египатског фараона није остало толико колосалних статуа – побројано их је преко 250 – колико иза овог рафинираног владара, који је, чини се, више волео величанственост краљевских прослава, узбуђење лова, достојанство верских церемонија, мир двора којим се шире цветни мириси и одзвања девојачка песма, него што је жудео за подвизима у ратовима који су толико опијали његове претке. Уместо прича о добијеним биткама, Аменхотеп III је наредио да се на каменим стелама зaписују повести о његовим успесима у лову на лавове или о томе како је својој омиљеној супрузи – Тији – градио вештачко језеро. На 11 гранитних стела расутих уз Нил сачуван је следећи запис:

„У 11. години владавине…Његово Величанство је наредило да се направи језеро за велику краљевску супругу Тију – нека дуго живи – у њеном граду Џакару…Његово Величанство је прославило фестивал отварања језера трећег месеца Надоласка воде, шеснестог дана…“

Египћани су веровали да, иако скоро вечан, свет на неки начин мора да буде стално обнављан да не би пропао и нестао. Ни египатски богови нису могли да бесконачно опстају без супростављања ништавилу. И као што је бог – сунце ритуалним проласком кроз подземни свет сваки пут обнављао енергију којом се шири светлост над земљом, тако је, након одређеног времена било потребно и да фараон обнови своју владарску енергију, истрошену у дугим годинама господарења. Мали принц – будући Ехнатон – без сумње је присуствовао свечаном краљевском јубилеју подмалђивања по имену Сед, када је његов отац у тридесетој години владавине ритуално обнављао своју снагу и „изнова“ отпочео владавину. Уз безбројне дарове боговима и молитве, фараон је пружио доказ своје снаге, симболично ловећи лава и нилског коња. Затим је отпослао стреле на све четири стране света, показујући да влада свим деловима земље. Најзад, на крају церемоније уздигао је посебан стуб звани џед. Јер као што је бог Озирис ускрсао из мртвих након што га је убио брат Сет, тако је и фараон усправио стуб понављајући свете речи: „Ја сам онај који стоји усправно, иза стуба џед“. Подизањем стуба, фараон је изнова постајао чврсти ослонац – спона између људи и богова – на чему је почивала равнотежа Египта, односно света којим влада божија правда – „маат“.

Ипак, у стварности, није се владавина већ помало остарeлог Аменхотепа III ослањала само на посвећени стуб и на подршку богова. Иза владара стајала је и једна жена – велика краљевска супруга Тија. У Каирском музеји налази се мумија краљице Тија, чија појава и након више од три миленијума чува нешто од некадашњег ауторитета, достојанства и лепоте. Лежи са левом руком савијеном преко груди – у положају владара. Посебно плени њена кестењаста, увојита коса, која је скоро потпуно очувана и која је без и једне седе власи. Један увојак те косе пронађен је у гробу Тијиног унука – Тутанкамона, по чему је њена мумија била најзад идентификована.

Потекла из моћне породице, по мајци вероватно и потомак фараона, Тија је била једна од најистакнутијих у не тако малом броју жена које су обележиле хиљадугодишњу историју Египта. Никада, до њеног доба није се „велика краљевска супруга“ уздигла до таквог значаја да на сликама и скулптурама буде приказивана скоро у истој величини као син сунца, њен божанствени муж. Њене монументалне скулптуре у Карнаку и њој посвећени храмови сведоче о утицају коју је Тија имала на дворске и државне послове. У једном писму сачуваном на глиненој таблици, које јој је упутио краљ државе Митани, каже се: „Ти знаш све речи које сам разменио са твојим мужем, фараоном. Само ти их знаш“. Тија је заиста била једина која је вероватно поседовала све дворске тајне, посебно при крају владавине Аменхотепа III, који је у годинама пред смрт изгледа био или теже болестан или сенилан. Његова жена је у то време водила државне послове практично као регент, док је њихов дванестогодишњи син (Ехнатон) формално постао сувладар под именом Аменхотеп IV односно: „Хорус – моћни бик са високим перјем“, „Неферкеперуре – Савршен као Ра, јединствен са Ра“, „Драг Амону, регент Хелиополиса“. Историјски значај велике краљевске супруге Тије у првом реду проистиче из чињенице да је она вероватно одиграла кључну улогу у ширењу култа бога Атона који је постепено прузимао онај утицај који је дотада имао врховни бог – Амон, односно његово свештенство.

Лепотица је стигла

Иако су стари Египћани волели да праве разне спискове и пописе, још нико није на једном место нашао попис свих египатских богова, којих је било на хиљаде. Египатски богови нису имали само једну физичку појаву: често су узимали облике више животиња или инсеката. Понекад, један бог се претварао у другога или се спајао са њим и онда добијао и двоструко име. Током неколико хиљада година цивилизације, најважнији бог Египта се мењао. У древним почецима најзначајнији је био бог – месец. Касније, он је уступио главно место богу сунца Ра, посебно слављеном у храмовима Халикарнаса. У време Новог царства, Ра бива замењен, или боље рећи стапа се са Амоном из Тебе под именом Амон – Ра. Истовремено и свештеници који опслужују храм бога Амона задобијају највећи утицај код фараона, а уз то располажу и највећим богатством. Током последњих владара 18. династије (од Тутмоса IV надаље), Амон поново пада у сенку величанственог Ра- Хоракти из Халикарнаса, ког су такође називали и Атон – сунчани диск (колут).

Претпоставља се да је Аменхотеп IV (Ехнатон) ступио на престо као дечак. Имао је тада вероватно негде између 12 и 15 година (око 1352 пре н.е). У Египту, доба ступања у брак (пунолетства) је било 13 година. У том добу дечак-фараон је вероватно оженио ону чије име је потпуно одговарало њеној појави „Нефертити“ што значи „Лепотица је стигла “. Чувена глава- статуа Нефертити, која се чува у Берлинском музеју, плени лепотом и елеганцијом којим нема равне. Са одрастањем младог фараона јачаће и улога његове краљевске супруге. Звао ју је „господарица мога срца“. Пажња којом је млади фараон целог живота окруживао своју велику супругу, без сумње је потицала из искрене љубави супружника коју је само одлазак у вечни живот могао прекинути.

Током првих година власти младог брачног пара, краљица – мајка Тија наставила је да игра најважнију улогу на двору. Њој су се, а не само њеном сину, директно обраћали страни владари. Али већ након неколико година, снажни карактер младог фараона дошао је до изражаја, одмах доводећи у питање неке од древних обичаја. Наиме, већ треће године своје владавине, онај који се још увек називао Аменхотеп (IV) организовао је прославу „обнове власти“ Сед, која се, као што смо видели, обележавала тек након три деценије фараонске владавине. Порука, вероватно у првом реду упућена свештеницима из моћног Амоновог храма у Теби била је јасна: са новим владаром започиње и потпуно ново доба – ера обожавања сунчевог диска, односно новог врховног божанства – Атона.

Није младом владару требало много времена па да се одлучи на још радикалније кораке. Сматрајући да град Теба представља сувише конзервативно окружење за једну радикалну реформу, а вероватно и стално узнемираван следбеницима противничког култа, Аменхотеп је у петој години своје владавине (имао је тек између 17 и 20 година!) одлучио да оснује нову престоницу посвећену његовом врховном богу и да тамо пресели двор. Нови град је назван „Атонов хоризонт“ (Акетатон) – данас је то Тел ел Амарна. Град је саграђен на неких 250 км. северно од Тебе, у голој равници, скоро пустињи, на десној обали Нила. Подигнут је за само неколико година, уз огромне напоре војске радника чије кости, искривљене и потрошене туробним животом носача камена, археолози и данас проналазе километрима у околини некадашње престонице. Али ко је у то доба када је цело друштво било подређено вољи једног полубога и његовој потрази путева вечности, уопште обраћао пажњу на судбине бедника чији је просечни животни век једва достизао двадесетак година? Јер чак и највећи достојанственик у држави прво би по седам пута пао ничице на земљу представљајући се као „прах под владаревим ногама“, пре него што би се усудио да се обрати сину сунца.

Атонов миљеник

„Бродови плове узводно и низводно, рибе поскакују изнад воде да би те поздравиле, твоје светло се пресијава над површином великог мора. Ти дајеш живот детету у трбуху мајке, ти љуљушкаш бебу како не би заплакала…О Господине, како су бројна твоја дела, како су твоје намере добре, господару Вечности, ти си сам живот и живот се живи у теби…“

– певао је тако и молио се Ехнатон свом богу, а уз њега, молилили су се Нефертити, и њихове кћери, брујали су свечаним молитвама и двор и цела нова престоница. Сви храмови новог града били су посвећени искључиво Атону. Све око себе мењао је млади владар праћен оданом супругом и Атоновим свештеницима – божије име, загробни свет, престоницу, стил уметности, па и имена људи. Онај који је био задужен да посредује између људи и богова и да обезбеди „маат“, равнотежу света – одједном је све довео у питање. За Амона, Озириса, Тота, Птаха и за остала бројна божанства више није било места у владаревом срцу. Бог сунца више није на барци пловио ноћу кроз подземни свет. Озирисово подземно царство , чак и његово свето име, бледели су на сликама у камену. Мртви више нису постајали нови Озириси, њихово срце више није вагано у „Дворани две истине“, богови Тот и Анибус више нису спроводили душе до господара мртвих…Према новом учењу о једном богу, само је од фараона лично, зависила не само овоземаљска, него и посмртна судбина сваког од његових поданика.

Одважан је подухват да се у земљи непромељиве вере уведе коренита реформа. Велико и храбро срце је морао имати онај који је на скулптурама и сликама увек приказиван као физички деликатан, скоро крхак и необичан човек, пун љубави за супругу и за бројне кћери (имао их је шест са Нефертити). Настајало је ново доба у земљи која је почивала на начелу непромељивости и поноваљања увек истих магичних речи, знакова, покрета, церемонија. Некадашњи Аменхотеп IV сада се прозвао: Ехнатон – „Атонов миљеник , Онај који живи у истини, Онај који уздиже Атоново име, Атонов доброчинитељ“. Нефертити је била: Нефер-Неферу-Атен Нефертити што значи „ Зраци Атона зраче због Нефертити“. И све кћери, као и сва ближа околина фараонова носили су имена која су садржала блиставо Атоново име. Али само је Ехнатон, познавао пут до свог оца – од сада јединог бога Египта.

„ Ти си у мом срцу, нико други тебе не познаје, сем твој син Ехнатон. Ти си га упутио у своје планове и упознао га са својом снагом. Свет је у твојим рукама, онако како си га створио. Када ти зарудиш на небу, онда људи оживе. А када зађеш, онда они умиру. Јер ти си сам време живота, и сви живе кроз тебе.“

Визионар или фанатик? Пророк или болесни мистик? Историчари су Ехнатона прозвали „првим стварним индивидуалцем у историји човечанства“, „првим пророком човечанства“, „првим великим јеретиком“. Тешко ћемо икада одговорити на питање каква је заиста особа био тај револуционар из старог Египта, чије наслеђе се може пратити све до наших дана. Идеја једног бога – идеја монотеизма – рођена по први пут са Ехнтаоном, утицала је на народ који је тада боравио у Египту и који ће допринети развоју великих религија човечанства – на Јевреје. Неки верују да је можда и сам Мојсије, који је према легенди из Библији био усвојеник фараонове кћери, боравио у Ехнатоновој престоници. Псалм 104 из Старог завета представља у ствари једну верзију Ехнатонове „Химне Атону“:

„Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор, водом си покрио дворове своје…претвараш ветрове у своје анђеле, пламени огњени су ти слуге…“

Повратак старој вери

Али може ли један човек, па био он и фараон, тек тако променити оно што постоји од незампаћених давнина? У коликој мери су остали житељи Египта – свештеници у небројеним храмовима посејаним од делте Нила на северу све до далеких водопада на југу, египатски трговци, војници, занатлије, сељаци – уопште схватали и пратили визију једног човека затвореног у палати удаљене пустињске престонице? Сумње и отпори који су допирали до младог владара, међутим, само су подстицали његову упорност. Ехнатон постаје све нетолерантнији. Негде око 12. године своје владавине наређује затварање свих храмова, са изузетком оних Атонових. Бог Амон и његови свештеници – највећи противници – предмет су још жешћих мера: Амоново име се брише са камених споменика. На стели коју је подигао један од Ехнатонових наследника забележено је:

„Храмови богова и богиња од Елефантине, па све тамо доле до мочвара Делте су били пропали. На њиховим жртвеницима расла је трава, њихова света места као да нису постојала…богови су се окренули од ове земље. Војска није имала успеха на границама Египта. Молитве верних више нико није слушао“.

Богови су окретали леђе земљи фараона а Египатски непријатељи на границама су постали агресивни; фараон је губио једну по једну провинцију у Палестини; болести и епидемије су стизале…И у саму породицу фараона се увукао дах смрти. Умиру у малом размаку мајка, кћи и – најтежи ударац – вољена супруга Ехнатонова, Нефертити…

Последње Ехнатонове године су слабо познате. Као да са нестанком њему блиских особа фараонова владавина тоне у неку врсту конфузије, безглавља… Можда је са губитком мајчине и женине подршке Ехнатон изгубио полет и одлучност који су га носили током већег дела владавине. Покушава да женидбом са једном од својих кћери надокнади губитак Нефертити (од древних времена фараони су се женили властитим кћерима, као и сестрама). Ипак, изгледа да не успева да обезбеди јасно наслеђе. У седамнестој години владавине (око 1338 г.пре н.е), Ехнатон изненада умире. Био је још увек релативно млад човек од нешто преко тридесет година.

Оно што је непосредно следило током три године после Ехнатонове смрти још је врло слабо познато и поред великих истраживачких напора да се реконструишу тачне чињенице. За кратко време смењују се три скоро непозната владара. Међу њима је изгледа била и једна жена. Готово да сваки стручњак за стари Египт има своју верзију догађаја: Ехнатона је наследио полубрат Сменкаре (или је то можда његов син)…или се радило о женском владару, вероватно Ехнатоновој кћерки…Постоји и мање уверљива хипотеза да је нови владар чак била Нефертити, која је можда надживела Ехнатона. Онда постоји још чуднија теорија да су загонетни, скоро непознати фараон Сменкаре и бивша краљева супруга Нефертити били иста личност… Најзад, ту је и претпоставка да је Сменкаре био страни принц ожењен Ехнатоновм кћерком…

Нема ипак сумње да је на двору дошло до жестоке борбе за власт, организоване су завере, кројиле се сплетке, старо свештенство Амона и других богова се можда отворено побунило и уз себе привукло војску, народ… Само неколико година после Ехнатонове смрти његове верске реформе бивају напуштене, а престоница и двор су поново пресељени у Тебу. Поклоници традиције су могли да одахну: стари поредак је обновљен , богови су се вратили.

„Његово величанство се појавило на трону свога оца. Владао је Црном и Црвеном земљом…Његово влеичанство је припремило план за ту земљу и њене потребе…Замислио је у своме срцу и потражио нешто величанствено за свог оца Амона…“

Нови фараон, током чије се кратке владавине Египат вратио веровањима предака звао се Тутанкамон и вероватно је био Ехнатонов син од неке супруге нижег ранга, а не од Нефретити. Владар и његове слуге на двору поново су својим именима додали свето име „Амон“ (уместо Атон). Тутанкатон је постао Тутанкамон. У знак освете фараону – јеретику, Ехнатонов гроб бива уништен, а његова и Нефретитина мумија су избачене из светог саркофага и остављене да леже на земљи. Напуштену престоницу „Акетатон“ полако је прекрио песак…

Псалм 104 из Старог Завјета за који се сматра да је инспирисан „Химном Атону“ фараона Ехнатона

Благосиљај, душо моја, Господа! Господе, Боже мој, велик си веома, обукао си се у величанство и красоту.
Обукао си свјетлост као хаљину, разапео небо као шатор;
Водом си покрио дворове своје, облаке начинио си да су ти кола, идеш на крилима вјетрнијем.
Чиниш вјетрове да су ти анђели, пламен огњени да су ти слуге.
Утврдио си земљу на темељима њезиним, да се не помјести на вијек вијека.
Безданом као хаљином одјенуо си је; на горама стоје воде.
Од пријетње твоје бјеже, од громовнога гласа твојега теку.
Излазе на горе и слазе у долине, на мјесто које си им утврдио.
Поставио си међу, преко које не прелазе, и не враћају се да покрију земљу.
Извео си изворе по долинама, између гора теку воде.
Напајају све звијери пољске; дивљи магарци гасе жеђу своју.
На њима птице небеске живе; кроз гране разлијеже се глас њихов.
Напајаш горе с висина својих, плодима дјела твојих сити се земља.
Дајеш те расте трава стоци, и зелен на корист човјеку, да би изводио хљеб из земље.
И вино весели срце човјеку, и лице се свијетли од уља, и хљеб срце човјеку кријепи.
Сите се дрвета Божија, кедри Ливански, које си посадио.
На њима птице вију гнијезда; станак је родин на јелама.
Горе високе дивокозама, камен је уточиште зечевима.
Створио си мјесец да показује времена, сунце познаје запад свој.
Стереш таму, и бива ноћ, по којој излази све звијерје шумско;
Лавови ричу за плијеном, и траже од Бога хране себи.
Сунце гране, и они се сакривају и лијежу у ложе своје.
Излази човјек на посао свој, и на рад свој до вечера.
Како је много дјела твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага твојега.
Гле, море велико и широко, ту гмижу без броја, животиња мала и велика;
Ту лађе плове, крокодил, којега си створио да се игра по њему.
Све тебе чека, да им дајеш пићу на вријеме.
Дајеш им, примају; отвориш руку своју, сите се добра.
Одвратиш лице своје, жалосте се; узмеш им дух, гину, и у прах свој повраћају се.
Пошљеш дух свој, постају, и понављаш лице земљи.
Слава Господу увијек; нек се весели Господ за дјела своја!
Он погледа на земљу, и она се тресе; дотакне се гора, и диме се.
Пјеваћу Господу за живота својега; хвалићу Бога својега док сам год.
Нека му буде мила бесједа моја! веселићу се о Господу.
Нека нестане грјешника са земље, и безбожника нека не буде више! Благосиљај, душо моја, Господа! Алилуја!

Jедна египатска поема посвећена смрти

(Стари Египћани су били весели људи који воле песму и забаву и овострани живот. Истовремено, стари Египћани су се имали много непосреднији и блискији однос према смрти него што је то случај у модерна времена. Смрт је представљала прелазак из једног у друго стање постојања, при чему је покојник прелазио у свет у ком обитавају богови, па је се и он сам од човека претварао у једну врсту божанства – новог Озириса)

Смрт сада испред мене стоји,

Као излечење за болесника

Као први излаз након дуге патње.

Смрт сада испред мене стоји,

Као светии мирис из храма

Као нови ветар који покреће брод.

Смрт сада испред мене стоји,

Као мирис лотосовог цвета

Као када ступамо на праг пијаснтва.

Смрт сада испред мене стоји,

Као ведрина након кише

Као повратак кући, након дугог ратовања.

Смрт сада испред мене стоји,

Као жеља да се угледа свој дом

Након година у изгнанству.