Sinestezija – obrisi druge realnosti – Veliko je pitanje šta je stvarnost i čime tačno definišemo pojam realnosti, jer i pored privida kolektivne, svako od nas gradi svoju sopstvenu realnost, u skladu s ličnim afinitetima i psihološkim stanjima, unutar samoga sebe. Danas svako odstupanje od društvene norme automatski biva označeno kao poremećaj, i uglavnom biva tretirano hemijskim terapijama, ne bi li se sve vrednosti vratile na difoltne pozicije, svima lako shvatljive i prihvatljive. Zato ovde želim da predstavim svet jednog sinestete koji je odlučio da sa nama podeli svoje viđenje realnosti i šarenolikosti odnosa u njemu. Slike koje ćete viđati u nastavku teksta predstavljaju vrlo detaljan i lični prikaz, nastao za vreme naučnog ispitivanja s ciljem da se dobije što više podataka o samoj percepciji. Ono što on opaža, za nas ostale leži duboko skriveno iza mnogobrojnih psiho-fizičkih filtera.

Sinestezija dolazi od grčkih reči syn i aisthesis, što bi grubo prevedeno značilo – objedinjenje senzacija. Prvo zabeleženo interesovanje za sinesteziju pripisuje se antičkoj Grčkoj, a pod svetlo nauke dolazi krajem XIX veka, u radu Gustava Fechnera 1871. godine. Ipak, sredinom XX veka pažnja za ovom pojavom splašnjava, iako je 90ih godina prošlog veka, i pojavom interneta, došlo do formiranja određenih skupina sinesteta, čime je ipak dat novi zamajac ovoj temi. Neka od njih su American Synesthesia Association i UK Synaesthesia Association.

Ljude sa ovim stanjem krasi sposobnost da oblike, zvukove, mirise i ukuse percepiraju u vidu boja i oblika, pri čemu svaki zvuk ima svoj ukus, oblik (slova, brojevi) boju, te boju možete pomirisati. Čak i svaka reč u rečenici ističe se svojim posebnim atributima. Slova u njima imaju odnose s drugim slovima, kroz personifikaciju svakog simbola i uticajem na naredno u nizu. Svaki broj ili slovo poseduje karakteristiku osobe. Veruje se da na svakih 500 ljudi, dolazi jedan sinesteta i da je česta pojava da se radi o porodično naslednoj pojavi. Ali i pored urođenih predispozicija, postoje slučajevi nastanka sinestezije i kod ljudi koji su preživeli teži šlog ili čak kao rezultat epileptičnog napada. Takođe slično stanje je zabeleženo pri eksperimentisanju sa psihoaktivnim supstancama. Ipak sinestezija se ne definiše kao neurološko stanje jer uglavnom ne ometa normalno funkcionisanje osobe, već se odvija neutralno. Psihofizički eksperimenti kao i farmakološki testovi i merenja cerebralnog metabolizma upućuju na to da je sinestezija pre svega pojačana aktivnost leve moždane hemisfere. Oslanja se više na limbički sistem nego na predeo korteksa. No, još uvek su ti podaci nepotpuni. Neki psiholozi smatraju da se svi ljudi rađaju s neuronskim vezama koje omogućavaju sinesteziju, ali većina, odrastajući, gubi tu sposobnost. Dok smo navikli misliti da su naše moždane sposobnosti na najvišem stupnju razvoja, postoji ta mogućnost da smo izgubili svoje izuzetne sposobnosti percepcije sveta.

Sinesteziju mozemo svrstati u nekoliko kategorija kada je reč o ispoljavanju simptoma.

Grafem – boja – odnosi se na slova i brojeve i njihovu percepciju, uglavnom u vidu obojenih karaktera i simbola. Takođe, medicinski je dokazano da ovaj vid sinestezije aktivira upravo one delove mozga direktno zadužene za percpeciju stvarnih boja, te tako dolazi do udružene moždane aktivnosti više odvojenih centara.

Olfaktorno / gustatorna – čini da se mirisi i ukusi doživljavaju kao obojeni geometrijsko/prostorni prizori, a sinestetičaru je potrebno posebno skrenuti pažnju da bi postao svestan svojih naročitih senzacija. U slučaju našeg sagovornika radi se o približno halucinogenom stanju usled intenziteta ispoljavanja.

Ordinarno – lingvistička personifikacija – personifikacija slova, za koju će u nastavku teksta biti i primera. Tada dolazi do detaljne personifikacije svakog karaktera alfabeta. Nivo detalja je izuzetno dubok.

Geometrijsko – prostorni prikazi zvukova i muzike – u ovom slučaju potrebno je dosta pažnje da se zvuci posebno razluče i svaki posebno definiše, razazna. Naime, najčešće oblika i nema, postoji samo jedna ili nekoliko nijansi kao asocijacija na celi skup zvukova, npr. za kompoziciju ili pesmu. Takodje, s visinom tonova raste nivo jačine boje, i obrnuto, a za bučne tonove vezani su geometrijski oblici s oštrim ivicama, dok je za ugodnije note oblik obliji i talasastiji. Ti obli oblici najčešće nastaju za vreme slušanja klasične muzike.

Geometrijsko – prostorna asocijacija povezana s emocijama i telesnim osećajima (bol, hladnoća, peckanje itd.) – radi se o senzacijama kada svaki oblik, miris ili ukus dobije svoju formu ili oblik, u vidu određene geometrijske figure. Upravo su za ovaj vid sinestezije i priložene slike o prijatnim i neprijatnim mirisima, kao i oblicima koje tvore.

Čest slučaj je da sinestete mogu uočiti oreole ili aure oko ljudskih tela, čak i u više nivoa. U prilog tome da se ne radi o optičkoj varki govori i to da se oblici aure vide sa i bez optičkih pomagala i da se takođe razlikuju od osobe do osobe. Aura je sloj od oko desetak santimetara oko ljudskog tela, koja ima sposobnost da prelama svetlost i ima blago uveličavajući efekat na pozadinu. Lako ju je uočiti na svetlijoj i jednoličnoj pozadini, a debljina joj varira od čoveka do čoveka, s tendencijom da je deblja u predelu glave. Ponekad se može primetiti i nijansa određene boje, mada je često vrlo bleda. Taj dožovljaj možda najbliže može da nam približi tzv. Kirlijanov efekat, odnosno Kirlijanova fotografija. Radi se o fotografijama napravljenim korišćenjem fotograma pod naponom, a naziv potiče od Semjona Kirlijana, koji je 1939. godine sasvim slučajno došao do ovog otkrića.

U nastavku je primer doživljaja ordinarno-lingvističke personifikacije. U ovom slučaju radi o tome da svako slovo predstavlja određeni tip osobe, jasno izraženih životnih navika i trenutnog stanja. Ukoliko se radi o više slova, kao u slučaju bilo kog teksta, dolazi do međusobnih odnosa između slova. Na taj način i obično čitanje postaje nešto sasvim drugo, priča za sebe, za razliku od pukog čitanja. Pre svega je potreban trening da bi se čitalac, sinesteta, navikao i uopšte mogao da prati radnju onoga o čemu čita, bez da se izgubi u predstavi slova. Četo se dešava da takve osobe imaju problema s učenjem, jer ih ometa ono što doživljavaju u toku čitanja i registrovanja slova. Pogledajte kako izgleda personifikacija slova kod jednog sinestete:

A – Ženska osoba, oko 24 godine. Lepa, elegantna i kulturna mlada dama. Na prvi pogled deluje snobovski ali je u suštini dobra i brižna osoba.

Б – Muška osoba, oko 21 godine. Pametan, jak i čvrst, momak ali je često pod utiskom loših događaja iz prošlosti i detinjstva, što se pre svega oseća u njegovim retkim odnosima s drugim ljudima. Zatvoren, nepoverljiv i retko je veseo.

В – Muška osoba, 30-ak godina. Mlad roditelj, osoba iz srednjeg sloja društva, u dobrom je odnosu s prijateljima i rodbinom. Skroman, vredan i radan, posvećen porodici i malim životnim stvarima koje ga čine srećnim i zadovoljnim.

Г – Ženska osoba, 40 godina. Komunikativna komšinica i čest gost kod svoje mnogobrojne rodbine. Ljubiteljka je tračeva, radoznala je i nestrpljiva. Izraženo komunikativna.

Д – Muška osoba, 50  godina. Profesor koji nema sreće da radi u struci. Često se priseća starih-dobrih vremena i rado deli savete mlažima, uz veliku dozu pesimizma i ironije.

Ђ – Muška osoba, 25 godina. Neozbiljan lik, čije je glavna okupacija zabava i provod. Izbegava životne probleme i obaveze. Neozbiljan.

E – Ženska osoba, 27 godina. Studentkinja, veoma posvećena obrazovanju i izgradnji buduće karijeri u struci. Brine o mlađem bratu. Društveno slabo aktivna.

Ж – Ženska osoba, 60-ak godina. Udovica, ima dve kćeri, obe udate. Brižna baka svojim unucima. Ima problema sa gojaznošću i krvnim pritiskom.

Jedan od poznatijih sinesteta bio je i čuveni fizičar Ričard Fajnman. On je viđao matematičke simbole i formule u bojama i drugim korespodencijama i na osnovu njih i predosećaja koji su mu darovali imao osećaj da li je određena jednačina ispravna ili ne. Za njega je matematika u suštini predstavljala igru bojama, praćenje mentalnog toka usklađenog s inspiracijom i trenutnim raspoloženjem. Naravno, nama je takav koncept baratanja računskim operacijama dalek i veoma stran. Takođe su i mnogi drugi umni ljudi imali sinesteziju. Brojeve su doživljavali kao oblike i probleme rešavali instinktivno, jer su mogli da vide da li se oblici pravilno uklapaju jedni s drugima ili ne i na osnovu toga izvodili svoje monumentalne zaključke. S druge strane sinestezija je često bila veliki izvor inspiracije brojnim umetnicima kao što su kompozitor Alexander Scriabin, romanopisac Vladimir Nobokov, apstraktni slikar Wasilly Kandinsky ili muzičar Syd Barret. Na osnovu određenih indicija, pretpostavlja se da je čak i Nikola Tesla bio sinesteta, jer ga je krasio izuzetan dar vizuelizacije i imaginacije, uz pomoć kojih je sve vrste svojih opita obavljao u savršenoj laboratoriji svoga uma. Pre bilo kakvih fizičkih testova. Doduše, danas bi kao takav možda pre bio na nekoj terapiji… ko zna..

Psiholozima je sinestezija pre svega zanimljiva jer može pomoći u razumevanju mehanizama percepcije, šta to čini neke stvari percepcijski sličnima drugim stvarima. Naučnici su posebno zainteresovani u vezi onoga što bi nam sinestezija mogla reći o našoj svesnosti, prirodi realnosti te vezi između razuma i emocija. Ta pojava se javlja u raznim varijantama. Neki mogu čuti, okusiti, namirisati ili osetiti bol u bojama. Drugi imaju iskustva povezana s oblicima, treći povezuju boje uz napisane brojeve i slova. Neki vide apstraktne koncepte, kao što su matematičke operacije, kao oblike koji se projektuju u njima, na mentalnom ekranu, ili na samoj retini. Najčešća varijanta je kad čovek vidi ili čuje reči u boji. No, mnogi sinestetičari doživljavaju više od jedne varijante tog stanja.

Ako postoji mogućnost da svi imamo predispozicije za sinesteziju, možda bi i samo znanje o njoj sprečilo nestajanje određenih neuronskih veza u našem mozgu tokom odrastanja. Ako znamo da pojačano čulno doživljavanje sveta ima jak pozitivan učinak na pamćenje, i to možemo iskoristiti vežbajući aktiviranje i povezivanje različitih mentalnih čvorišta. Slušajući muziku, možemo zamišljati boju na koju nas one podseća, dati joj oblik, miris i ukus. Kad radimo s apstraktnim pojmovima, možemo ih oživeti barem bojom i oblikom. Kada dodirujete, gledate, slušate, mirišete ili jedete, unesite se u svoja čula. Dopustite ličnu sinesteziju, ujedinjenje čula. Kada nešto probate ili dodirujete, zatvorite oči i pustite da vam ukus i dodir stvaraju oblike i boje. Kada slušate muziku, zamislite teksturu zvuka. Ako vam to ne ide tako lako, uključite maštu. Idite korak po korak, lagano, jer ujedinjavanje čula podiže kvalitet uživanja.

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

Sajt ARSmagine.com

(C) FrenzySpark.com

Um i Spoznaja na portalu P.U.L.S.E

  Dražen Pekušić, medicina, percepcija sveta, sinestezija