Pokazana mi je ista knjiga u Jugoslaviji, u Makedoniji i u Bugarskoj – Svetska zavera – otrcani tom napisan od strane ostarelog „učenjaka“.[1] Glavna, otvoreno antisemitska (predstavljena kao neosporna činjenica), hipoteza jeste da Jevreji vladaju svetom – oduvek su vladali i verovatno će zauvek njime vladati. Liste istaknutih Jevreja u međunarodnim finansijama ponovo su odštampane zajedno sa spiskovima uticajnih Jevreja u sovjetskom komunističkom režimu. Sve to predstavlja dobro organizovan, tajni mehanizam nelegitimne moći,  tvrdi autor sa uverljivošću paranoika.

Ipak, antisemitizam je samo jedna od vrsta u zoološkom vrtu glasina, teorija zavere i meta-istorija. Sujeverja, predrasude i klevete cvetaju u trulom tlu dezinformacija, pogrešnih informacija i nedostatka informacija. U praznini koju stvara nepouzdan, politizovan i korumpiran medijski sistem – mlinovi glasina bujaju večno.

To je maligni rast, posledica sloma poverenja toliko potpunog da je komunikacija učinjena nemogućom. Ovo je glavna karakteristika Istoka (od Rusije do Albanije): nepoverenje. Građani i političari, biznismeni i vlada, mediji i njihovi potrošači, proizvođači i pružaoci usluga, bolesni i njihovi lekari – svi sumnjiče jedni druge za skrivene motive i ne-fer postupanje. Češće nego što bi se očekivalo u pravu su što to čine.

To je kafkijanski, zapečaćeni univerzum u kojem ništa nije onako kako izgleda. Ova oštra razlika između privida i suštine, fasade i istine, Potemkina i stvarnog – karakteristika je svakodnevnog života, najobičnijih razmena, najtrivijalnijih aktivnosti. Motivi se istražuju sa rastućom hitnošću – zašto je to uradio, šta je pokušavao da postigne, zašto nije izabrao drugačiji put, zašto ovde, zašto sa nama, zašto sada, čemu nas to može naučiti. Informacije se manično jure, prividi odbacuju, podacima se žonglira, žustre rasprave se vode, verzije eruptiraju, samo da bi utišale i bile zamenjene novima. To je grozničavi ritual, zvuk sudaranja egzegeza, teorija koje se konstruiraju i ruše u vakuumu.

U središtu svega toga je nepodnošljiva neizvesnost postojanja. Politička neizvesnost pod komunizmom zamenjena je ekonomskom neizvesnošću pod podmuklim i pohlepnim oblikom kapitalizma koji ga je nasledio. Smešteni u identične kancelarijske kabine, stanovnici planete Komunizam barem su bili sigurni u izmišljeni posao u ogromnoj birokratiji ili propaloj fabrici, proizvodeći nepotrebne dokumente ili robu lošeg kvaliteta.

Izdržavanje je implicitno bilo zagarantovano od strane kleptokratije koja je nad njima vladala, a u principu, uvek je bilo moguće ignorisati moralni smrad i pridružiti se nomenklaturi, čime bi pojedinac sebi odmah omogućio društveni uspon. Korupcija, krađa i mito bili su tolerisani kao sredstvo dopune prihoda. Život je bio siv, ali siguran, sve dok se čovek uzdržavao od politike i podanički konzumirao gorki lek poslušnosti i kolaboracije. Velika većina (izuzimajući SSSR pod Staljinom) nije bila pogođena proizvoljnom kapricioznošću istorije. Polako su propadali u svojim stambenim naseljima, moralno degenerisani, bez imovine, ali sigurni u budućnost koja je bila preslikana prošlost.

Pod spazmičnom orgijom legalizovane pljačke državne imovine, što je nazvano privatizacijom, milioni ljudi su učinjeni redundantnim, dok su se hiljade obogatile koreografisanom pljačkom. Rezultati su bili nestabilnost, nepredvidivost, nesigurnost i strah.

U ovako izokrenutom svetu, mase su tražile smisao, shemu, metod u ludilu, objašnjenje, ma koliko zlokobno i zloslutno. Sve je bilo bolje od naizgled nasumičnih prirodnih sila koje su se s takvom naizglednom osvetom obrušile na njih. Čak i „Svetska vlada“ (omiljena teorija), Iluminati (pokret sličan masonima, ali mnogo omrznutiji), Jevreji, SAD, vanzemaljci. Najveća teorija zavere od svih – feniks religije – ponovo je oživeo iz pepela na koji ga je komunizam bio sveo. Mnoštvo mističnih verovanja, sekti i kultova izraslo je poput pečuraka škodljivo u vlažnim senkama iracionalnosti.

Tako svaki događaj, ma koliko beznačajan; svaka pojava, ma koliko trivijalna; i svaka koincidencija, ma koliko slučajna – dobijaju heraldičko značenje. Ljudi na ovim prostorima nose sa sobom svoje složene slagalice. Svaki novi deo dočekuju sa revnošću preobraćenika. Pobedonosno uzvikuju sa svakim „dokazom“ svoje omiljene teorije, sa svakim podatkom, sa svakom glasinom.

„Stvari se ne dešavaju same od sebe,“ šapuću, „one su upravljane odozgo, određene, regulisane, sprečene ili ohrabrene od strane ‘njih’.“

Grupa od 400 ljudi vlada svetom. Oni su Jevreji, srpska mafija, ili Bugari – ili Amerikanci koji planiraju dominaciju (što očigledno uvodi Kosovo u kontekst). Oni su bogati i moćni, objekti zavisti i preplašenog divljenja, virulentne mržnje i besa. Oni su odgovorni. Mi plaćamo cenu – mi, mali, nemoćni i siromašni. I to je beznadežno, oduvek je bilo tako. Razlika između njih i nas je prevelika. Otpor je uzaludan.

Zašto je ovaj predsednik izabran? Sigurno ga je Zapad zahtevao. Ili su se političke partije udružile kako bi namestile glasanje. Ili su ga podržali bogati biznismeni. Koji je pravi cilj stranih investitora dolaskom u ova od Boga zaboravljena mesta, ako ne da se infiltriraju i uspostave svoj dugoročni posed?

I zar nije sigurna pretpostavka da su svi stranci špijuni, da svi Jevreji sarađuju, da bi susedi želeli da nas osvoje i potčine, da je svet ogromna lutkarska predstava? Drugim rečima, zar nije istina da smo marionete – žrtve – u pozorištu koje nismo sami napravili? Filtriraju ono što se ne usklađuje sa njihovim ubeđenjima, ono što se ne poklapa sa njihovim sumnjama i što se ne uklapa u njihove sheme.

Ovo prebacivanje odgovornosti donosi olakšanje od osećanja srama i krivice. Krivica se ublažava simboličkim i ritualnim prebacivanjem na druge. Strah se umiruje uvođenjem shemata. Ovo su moćni psihološki podsticaji. Oni daju strukturu amorfnom, donose red u haos koji je hrabri novi svet ekonomija u tranziciji. Fluks se zamenjuje nepromenljivim ‘istinama,’ mogućnosti sigurnostima, pretnje ‘znanjem.’ To je rekonstrukcija i ponovno osvajanje izgubljenog raja putem odricanja od ploda drveta znanja.

Ova hiperpredostrožnost, povišena sumnjičavost, instant izvesnosti fabrikovane iz krhkih pseudo-teorija i zavera su ono što čini istočnjake tako lakim na manipulacije, tako ranjivim, tako podložnim da se zavere u sopstvenu propast.

Omađijan sopstvenim samospletenim mitovima, očaran sopstvenom paranojom, pod čarolijom svog magičnog, nezrelog razmišljanja – nekritičkog, neanalitičkog, nediskriminirajućeg – on je izuzetno podložan prevarantima i šarlatanima, manipulatorima i demagozima, što vodi do ostvarivanja upravo onih pretnji od kojih je pokušavao da se odbrani.

Evo šta DSM (Dijagnostički i statistički priručnik) IV (1994) Američkog psihijatrijskog udruženja (APA) kaže o paranoidnim i šizotipskim ličnostima:

Paranoidni poremećaj ličnosti

Prožimajuće nepoverenje i sumnjičavost prema drugima, tako da se njihovi motivi tumače kao zlonamerni, koje počinje od rane odrasle dobi i prisutno je u različitim kontekstima, što je indikovano sa četiri (ili više) od sledećih kriterijuma:

1. Sumnja, bez dovoljne osnove, da ga drugi iskorišćavaju, povređuju ili obmanjuju.
2. Opsednutost neopravdanim sumnjama u lojalnost ili pouzdanost prijatelja ili poznanika.
3. Oklevanje da se poveri drugima zbog neosnovanog straha da će informacije biti upotrebljene protiv njega ili nje.
4. Učitavanje skrivenih ponižavajućih ili pretećih značenja u bezazlene primedbe ili događaje.
5. Upornost u ljutnji, tj. ne praštanje uvreda, povreda ili omalovažavanja.
6. Percipiranje napada na svoj karakter ili ugled koji nisu očigledni drugima i brzo reagovanje ljutnjom ili kontranapadom.
7. Ponavljajuće sumnje, bez opravdanja, u vernost supružnika ili seksualnog partnera.

Šizotipni poremećaj ličnosti

Prožimajući obrazac društvenih i interpersonalnih deficita obeležen akutnom nelagodnošću u bliskim odnosima, smanjenom sposobnošću za iste, kao i kognitivnim ili perceptivnim distorzijama i ekscentričnim ponašanjem, počevši od rane odrasle dobi i koji je prisutan u različitim kontekstima, što je indikovano sa pet (ili više) od sledećih kriterijuma:

1. Ideje referencije (isključujući deluzije referencije) – npr. uverenje da ga drugi posmatraju, pokazuju na njega ili govore o njemu, naročito na pogrdan način.
2. Neobična verovanja ili magijsko razmišljanje koje utiče na ponašanje i nije u skladu sa subkulturnim normama (npr. sujeverje, verovanje u vidovitost, telepatiju ili “šesto čulo”; kod dece i adolescenata, bizarne fantazije ili preokupacije).
3. Neobična perceptivna iskustva, uključujući telesne iluzije.
4. Neobično razmišljanje i govor (npr. nejasan, okolo-naokolo, metaforičan, preterano elaboriran ili stereotipan).
5. Sumnjičavost ili paranoidna ideacija.
6. Neprimerena ili sužena emocionalna reakcija.
7. Ponašanje ili izgled koji su čudni, ekscentrični ili neobični.
8. Nedostatak bliskih prijatelja ili poverljivih osoba osim rođaka prvog stepena.
9. Prekomerna socijalna anksioznost koja se ne smanjuje s bliskošću i obično je povezana s paranoidnim strahovima, a ne negativnim sudovima o sebi.

[1]     Prevod teksta: Sam Vaknin, The Elders of Zion, Central Europe Review, vol.1, nr. 25, 13. 12. 1999.

Sem Vaknin

za P.U.L.S.E preveo:  Bojan Viculin

  antisemitizam, Bojan Viculin, ličnost, poremećaj, Psihologija, Sam Vaknin, Sionski mudraci