Slikarstvo bez pokajanja – Egon Šile

”Umetnost ne može biti moderna ona je po sebi apriori večna.” (Egon Šile)

 

.

Dosije

Datum i mesto rodjena:  12. juni 1890. Tulin na Dunavu, Austro – Ugarska Monrahija

Pol: muški

Datum i mesto smrti: 31. oktobar  1918. Austro – Ugarska, Beč

Obrazovanje: Akademija za lepe umetnosti u Beču

Zanimanje: slikar

Pravac: ekspresionizam

Najpoznatiji radovi:

Porodica, 1918.

Autportet sa kineskom lanternom, 1912.

Valeri Nojcil u crvenim čarapama, 1913.

Akt – zelene čarape, 1918.

Majka sa dvoje dece, 1915.

Smrt i devojka, 1914 – 1915.

Žena koja sedi, 1917.

Eremiti, 1912.

Kardinal i Opatica, 1912 godine..

Die neue Kunst Egon Schiele

Ukratko rečeno,  Egon Šile je postavljen kao kanon moderne u istoriji umetnosti, tek nakon smrti. Groteskni, pornografski, pervetirani motivi u njegovom slikarstvu  su postali pionirski uzor i prekretnica za umetnike u drugoj polovini XX veka. U svakom slučaju, njegovo samo – istraživanje u likovnosti, a i razotkrivanje sopstva te morbidnog  u čoveku je možda  početkom prošlog veka bilo tabu tema za društvo i granična linija za slikare. Smisao je, možda, bio sasvim drugi;  prvobitni erotski impuls je za Egona Šilea docnije bio razvojni ciklus u kome je bilo varijacija na istu temu. U godini kad je napustio akademiju njegov mentor Kristijan Gripenkerl  mu je rekao: ”nemoj da kažeš da si učio kod mene, tako ti boga!” Šile opsednut crtanjem još od detinjstva bi uradio zadatu temu za nekoliko minuta dok je ostalim studentima trebalo više časova. Očigledno da akademizam nije bio za Egona Šilea ili se njegov duh bunio protiv uštogljenih principa tadašnje Akademije za lepe umetnosti u Beču.Kao što je akademsko školovanje za neke esktravertno talentovane samo  bilo – “Just one brick in the wall”. Pod svoje okrilje ga uzima  Klimt ali se Enfant terrible austrijske secesije pobunio na koncu i otišao svojim putem koji je sam birao. U jednoj od  uljanih platna, studija Eremiti, nastaloj 1912. godine, je prenesena na platno ambivalencija izmedju Šilea i Klimta i uzajamna isprepletnost u tamnom kontrastu i koja spade u njegova slavna platna.

U epistoloranoj  poruci upućenom Karlu Rajnhausu, Šile je napisao o ovoj slici:

Na prvi pogled, u ovoj velikoj slici jedan drugog ne vidi baš dobro kako su pozicionirani. To je u slikarstvu bitno inače  bi  u nekom drugom smislu poetika i vizija bila izgubljene, jer su figure dvosmislene, shvaćene kao bića  povučena u sebe. Da su dva tela ili individue koje su  odrasle a već umorne od života, odrastajući kroz sucid – pa čak i tad –  uprkos tome, emotivni ljudi.. – Mislim da su ova dva bića kao oblak sličan prašini na ovoj zemlji, oblak koji bi hteo da odraste u nešto uzvišenije ali nužno kroz kolaps njegova snaga biva istrošena..

Tehnika

Bio je uobičajen manir  za Šilea  da crta stojeći, levom rukom je pridržavao vrh table oslonjene na  kolenu. Preliminarne skice kao i greške na njima nisu ostale sačuvane ali je kroz crteže moguće naslutiti taj nesvakidašnji i naporan  stav pri slikanju. Služio se olovkom, ugljenom ili crnom kredom da bi izvukao  lik brzo i fluidno (proizvodeći spektar vizualizacije), sa objektom uz minimalni broj poteza u samo nekoliko minuta. Potom bi rafinirano nanosio boju, opet konzervativno, sa restriktivnim  paletom. Ipak samouverenje i poznavanje veštine crtanja učinile su da Šile uradi neke od najvažnijih ekspresionističkih studija nagog ljudskog tela svoga vremena. Ono što ga čini velikim slikarem je njegova veština crtanja te se može uporediti sa Rembrantom, Ingresom, Tuluz – Lotrekom, Pikasom, Kleom. Ako je neko kao Šile  koji je je posmatrao vozove  od malih nogu i fanatično crtao, taj  je onda posedovao veštinu da kadrira u filmskom smislu svoje umetničke kreacije. Rečeno filmskim jezikom za njega je bio karakterističan kratak rez, likovi koji lebde u prostoru, izvučeni u sam vrh pravougane podloge za crtanje, dramatično nakrivljeni na jednu stranu, odsečenih udova ili velike površine blanko papira daju sasvim drugi pogled na figure po sebi. Kao što su dva crteža iz male – velike vremenske distance:  Studija para  iz 1912, Klečeći akt savijene glave crtan 1915 godine, gvaš Devojčica u trku 1915, Zagljaj dvaju muza 2015. Kompozicije dobijaju apstraktnu dimenziju; kao što je primera radi ulje na platnu Lebdenje, 1915. iz zrelijeg perioda, koja ima duboko metafizičku pozadinu i estetsku slojevitost.

Paradoksalno svi figurativni crteži i platna u jednom trenu gube seksualni/erotski  kontekst izmedju umetnika i modela, sa nanošenjem boja u jukstapoziciji. Ono što je na početku karijere bilo istraživanje docnije postaje stvar umetničke prakse jer ta navika da boju nanosi nakon završenog crtanja ublažava erotičnost/seksualnost  crteža. Boje kojima se koristi su zelena, plava, crvena, smedja, crna i oker; amortizuju  konture aktova, nekad i nedovršenog crteža. Boja, crtež i postavka figure daju trodimenzionalnost i utisak da je sve u pokretu, treptaju, prolaznom momentu koje je uhvatilo oko:

Žena  u sedećem položaju prekivena zelenom maramom, 2013.  godine, Borac 1913. … Eksplicitna seksualnost se skriva i stiče se jedan fini utisak posle primarnog šoka od personalizovane erotske studije do umetničkog dela: Egon Šile i njegova supruga Edit, 1915.

Motivi

Dakle, Egon Šile je slikao podjednako pasionirano naga ženska i muška tela, besomučno ponavljući crteže, istražujući svaki milimetar ljudske anatomije. Taj intezitet se ne smanjuje tokom godina već postaje zreliji i autohtoniji  ali bi  takodje trebalo naglasiti da je slikao i  dobre pejzaže i portete. Pejzaži su akademski lirski na početku a docnije dobijaju onu dramatičnost i pokret, treperenje kao da sve vibrira: Tršćanska luka 1907, Grad ostrvo 1915. godine.

U zrelom periodu, slikao je motive žene i deteta, porodice: Porodica iz 1915. godine, što je opet diskutabilno šta je uopšte kod ovog umetnika doba zrelosti; jer je ostario vrlo rano a umire u dvadeset osmoj godini? Kao da je ta fanatična predanost slikanju, bila osećaj predistenacije? Vidljivo u platnu  Drveni ikonostas 1915, poznato je njegovo interesovanje za ezoteriju, kao što je literarna biblija ezoterije Andjeo sa Zapadnog prozora, Gustava Majerlinka. Neke od ovih slika imaju duboko emotivnu poruku.

Spada u slikare koji je portetisao sebe fascinatno, bizarno, šaljući kroz svoje autoportete poruku da je spoljni svet samo simulirana masturbacija, Eros 1911. Ova slika iz 1912. godine je varijacija na sličnu temu koja priznaje strah od kastracije; ili bespoštednu kritiku Bečkog društva koje bivstvuje kroz intelektualnu simulaciju. U svemu tome ostaje jedna skrivena pozadina; često biseksualna u preplitanju uloge pola i karaktera, Dupli autoprtet 1911. Svaka esktravgancija prirode, usled koje se neki čovek ističe iz stroja ostalih, podjednako zadovoljava njegovu seksualnu sujetu. Društvo nema skoro nikakvog razumevanje za različitost, ne pravi razliku izmedju umetnika i običnog lakrdijaša, u prvom momentu ne zna da prepozna genija i promišljenju poruku. Egon Šile nije bio lud, niti izopačen već samo radoznali, bistrooki  posmatrač sveta, koji je  u erotskom  crtežu  pronašao prvi i poslednji ultimativni predmet istraživanja. Uostalom, “Genijalni kradu, a talentovani rade”. Autoporteti su feminizirani, bisekusalni, dendijevski, zastrašujuće drski, egzbicionistički, nimalo laskavi.., nekad sramežljivi sa namerom. Da napomenemo samo neke: Autoportet sa sklopljenim rukama preko grudi 1912, Zomby autoportet 1912, Autoportet  iz 1910. – ogoljeno do kostiju. Egon Šile nije bio emotivno zreo muškarac jer je morao da odraste sa šesnaest godina. Slike smrti koje su ga pratile tokom života kao ples mrtvaca su rezimirane u njegovim portetima. U celoj toj jednoj viziji humanog koja se raspada u potezima, nikad dovršenim portetima, autoportetima, radjenim kao na brzinu, odražava se jedan bes, žestina, gorčina. Spontanost bez ugladjenosti, bez želje da se dodvorava je prilično bliska portetu dečaka koji je besomučno skicirao pokret dok mu se otac raspadao od muka zvanih  sifilis. Neki autoporteti su toliko upečatljivi da nas ostavljau bez daha, ako neko može samog sebe da analizira bez kompromisa, bez odstojanja, bez laži. Zapravo serija autporteta je njegova autobiografija. Iskreno u tim crtežima se ne primećuje ni erotičnost, ni hiperseksualnost već jedna analiza sopstva ali i istraživanja u mogućem… Trebalo bi pomenuti još neke iz te serije: E. Š. sklopljenih ruku, Das Sorge (Briga), 1913, čuveni autportet  Egon Šile sa crvenon kineskom  laternom, Sopstvo ogoljeno pred ogledalom 1912, Šile – Dendy, E.Š.autoportet – secesija.

Njegovi modeli ili način crtanja nisu skrivali socijalnu pozadinu i često su to bile prostitutke sa ulica Beča, oslikane kroz fetišizam čarapa; a boje od crvene do zelene sa kratkim, snažnim potezom pera.. Šile nije skrivao svoje simpatije prema njima: Devojka u crvenim čarapama, 1912, Model u crnim čarapma, 1911, Akt zelene čarape, 1913. Ništa nije slučajno jer je Šile proučavao svoje subjekt – objekte crtanja, evidentno da je komunicirao sa tim ženama i imao jedan funkcionalan odnos prema njima. Ali on je u suštini bio vezan za svoje modele, bilo emotivno ili  bračno što je vidljivo kroz oko 2500 potreta sačuvanih u crtežu i ulju u Leopold muzeju u Beču. Njegove žene, muze, ljubavnice, devojke i devojčice su aktivni  učesnici nastalih potreta. Kroz deceniju i nešto više Šile je sve preciznije slikao ljudska tela u sve eksentričnijim, provokativnijim pozama  modele nagih mušakaraca i žena. U kompoziciji  slike Dve žene u vrtlogu, narušava formalnu ravnotežu tako što formira kovitlac u kome te dve figure medjusobno isprepletene predstavljaju princip dvojstva  seksualnog i aseksualnog. Odevena žena je njegova surpuga Edit koja je princip ženstvenosti i majčinstva dok je naga figura Valeri Nojcil njegova nekadašnja ljubavnica kao oličenje erotozma u ženskom principu. Kao što je portetisao Valeri Nojcil u seksualnoj perspektivi: Valeri Nojcil u crvenoj Bluzi, 1913.

Njegova opsesija da ogoli čoveka do poslednjeg detalja u crtanju  genitalija; smatrala se vulgarnom a ne umetničkom veštinom u tadašnjem gradjanskom okruženju pa i kod današnjeg čoveka provocira  negativne reakacije.. Ali sve je to samo ipak samo život u svim njegovim oblicima i misterijama organizma koji počinje da odumire onog momenta kad se rodi… Beč, nije prepoznao crtačkog virtuoza koji je preko slika poručivao koliko je čovek ranjiv i slab slikajući svoje modele odsečenih udova, u izvijenom konturama, nemogućim pozama, savijenih do poniženja, ogoljenih do kože: Klečeći akt, 1914, Klečeći akt savijen na desno 1917.., Egon Šile, autoprtet akt..

Slike sa  izložbe su jedna studija življenja koje se razvija kroz strast, način kroz koji Šile želi da nam pokaže da  nije problem u smrti već u životu. Ono što je elementarno kao subjekt njegovih maestralnih crteža je ponavljanje ljudskog bivstvujećeg a to je njegova seksualnost u svim varijacijama koji život znače u četiri zida našeg privatnog ja. U suštini šta je tu novo za čoveka koji vara prirodu od kako je sveta i veka..? Čemu zgražanje nad onim što je čoveku dodelio Bog i dao mu slobodnu volju: Zagrljaj 1912.

Možda je jaka opsesija erotizmom jednog čoveka koji je odrastao medju ženama skrivala jednu konverziju identiteta i blagu homoseksualnost slikara. U svakom slučaju nije bio seksista, niti mizogin već neko ko je duboko razumevao žensku prirodu i voleo žene.  Naš slikar naprotiv, reklo bi se da u nekim svojim autoportetima poistovećuje sa femininom prirodom muškarca, Sedeći portet žene sa uzdignutom rukom 1910. Glava je blago okrenuta u stranu kao se stidi a sličnost izmedju gole žene na crtežu i Šilea je neverovatna: Ženski akt u sedećem položaju, 1910.

Autoportet bez biografije

Biografiju je jednostavno napisati..ali detalji mogu biti shvaćeni različito kao kad su govorili  za Luisa Kerola da je bio pedofil ili za Silviju Plat da je bila šizofrenična nimfomanka.. To ne opisuje našu subjetivnu recepeciju umetnosti niti dočarava naš doživljaj pomenutog. Šta je mogao jedan šesnaestogodišnjak da radi u vremenu kad je otišao od kuće i upisao se na likovnu akademiju, u momentu kad je stekao beskonačnu slobodu u granicama vremena i društva. Seksualna radoznalost i istraživanje, želja za egzibicionizmom, dok se incest iako nije uobičajen dešava u tim mladalačkim godinama. Pa onda sa greškom pokušavamo da analiziramo umetničko delo Egona Šilea sa tog aspekta; a da ne vidimo niz, sled okolnosti koje su se razvijale od 12. juna 1890. do 31. oktobra 1918. godine. Na početku beše dečak koji je sedeo na stanici i slikao vozove… potom boem.. Na kraju čovek koji je imao samo dvadeset i osam godina kad je umro, od španske groznice, oženjen u sasvim drugoj perspektivi, gradjanski sredjen, slavan i dobro situiran. Prvo je umrla njegova trudna supruga a potom i on sam. Trebalo bi promisliti da neki od slavnih koji su slikali izmedju dva rata jesu imali vremena da peglaju Don Rigobertove beležnice a takvih nije bilo  samo medju umetnicima; bilo ih je i medju nama znanim naučnicima, piscima, muzičarima. Živeli su dovoljno dugo, skoro do početka našeg veka da bi skrili sve što nije prihvatljivo. Istovremeno ego izvesnih biografa, galerista, istoričara umetnosti ili pisaca je video ono što je hteo da vidi a Egon Šile je imao samo svoju isključivu priču koju možemo da sagledamo u optimalno minimalnom  pažljivom pregledu njegovih slika. Dobro oko i malo empatije su dovoljni  za prepoznavanje nečeg specifičnog a to je pokret i lomljenje linije i posebnu refleksiju boje u našem oku.. Biće slikara kao i svakog čoveka je teško tumačiti; psihološki analizirati,  potrebno je mnogo vremena.. Ono što nam ostaje su dela pred nama koja će možda naš estetski ukus prihvatiti, moralno ćemo se možda skandalizovati od vidjenog ali treba pružiti šansu umetniku, čoveku.

Zato su Egon Šile i njegovo delo različito tumačeni, možda više kroz psihonanalizu, erotomaniju, pervertiranost? Dok nikome nije palo na pamet da pogleda kako je jedan darovit dečko; bez roditelja, uspeo da za kratko vreme zablista kao meteorit  u Beču onog vremena. Ipak je to bila raskošna era secesije, a Šile je bio ekspresionista koji je gledao na svet kroz vlastitu, isključivu dioptriju i ostavio je za sobom velio umetničko nasledje. Filozofi, estetičari, psiholozi, bi možda gledali drugačije delo Egona Šilea u odnosu na istoričare umetnosti. Linija izmedju stvarnog i vidjenog u oku posmatrača je neverovatna… Od oka do mozga slika se  prelama a sve je drugačije kad stigne do duše ili srca koje je vitalno za emocije.

Nakon smrti  Egon Šile je  posle izvesnog vremena  pao u zaborav i da nije bilo upornog kolekcionara Rudolfa Leopolda koji je od kraja  Drugog svetskog rata sredinom veka počeo da otkupljuje njegove crteže. Kako to da je nekadašnji proteže  učenik Klimta, konkurent Oskara Kokoške olako zaboravljen u jednom trenutku? Zagonetka… Možda ova slia poručuje nešto: Mladi čovek u lečećem stavu pred likom Gospoda oca, 1908.

Beč je bio vitalni centar Evrope na početku XX veka u ekonomskom, političkom i kulturloškom smislu. U tom carskom gradu su stvarali kompozitori: Maler, Šenberg, Berg, likovni umetnici: Kokoška, Klimt, Kolo Mozer, Jože Plečnik, etc; pisci kao Jozef Rot, Karl Knaus, R. M. Rilke, stvara se Bečki krug oko Witgenštajna; Frojd  i njegov krug. Ženska seksualnost je bila predmet velikog interesovanja Bečkog fin-de-siècle, dok lične i političke slobode postaju predmet velikog diskursa početkom veka. Dok je Klimt živeo sa majkom i sestrom, a Šile robijao zbog navodne pedofilije, ulicama Beča su demonstriarale žene.

Radja se Bečka secesija koncentrisana oko Gustava Klimta ali i njegovih sledbenika; izmedju ostalih Egon Šile i Oskar Kokoška.  Sva tri slikara su bili poznati kao ljubavnici, dobri znalci ženske anatomije ali samo je Egon Šile voleo svoje modele dok su Klimtove predstave žene bili vizija lepog estetskog objekta a kod Oskara Kokoške čak i fatalna Alma Maler deluje jadno. Aristokratija i jaka srednja klasa podstiču razvoj secesije/odvajanje od dosadnog akademskog stila. Ali bogata klasa i pti burgoa koji čuče u njima ne prihvataju sve tako olako; naročito kad im neko upire prst u oko. Kada je hapšen 1912. godine mnogi njegovi crteži su zaplenjeni  i uništeni  a i docnije  u vreme nacizma mnoga njegova dela su  spaljena. Iz tog perioda je i slika Biskup i opatica, 1912. Slika je prafraza Klimtovog Poljupca ali  u drugom kontekstu i likovnom stilu; ovde katolički sveštenik ljubi opaticu; gde crveno odražava izliv seksualnosti u muškoj figuri i potčinjenu ženstvenost koja treperi od straha; možda od samog biskupove nabubrele požude; što je vidljivo u crtama lica opatice. Neverovatna sličnost sa crtama lica samog umetnika; iz serije porteta uradjenih u to vreme; pokazuje možda njegov strah od njegove vlastite seksualnosti koja mu je donela mizeriju od socijalnog okruženja u kome je živeo i stvarao.

Egon Šile  je bio  poznat za života po svojim skandaloznim  crtežima dok njegovi poetski radovi  nisu u fokusu te je njegov lirski ekspresionizam  prošao nezapaženo. Orignialni rukopisi  poezije su takodje deo Leopoldove kolekcije. Mnoga pisma i pesme su bila propraćena crtežima slikara. Teme su slične kao i u  crtežima i slikanim motivima, vrlo ekspresivne, upečatljive i slikovite. Neobične reči su kombincije čudnovatog značenja, nekompletne fraze i gramatički neispranve, koje zvuče čudno u nemačkom jeziku.. Primera radi Šile želi:

“da okusi tamnu vodu”, “vidi divlji vazduh”, “izgradi bele oblake”, ili da “kreira” duginu penu”  ili “vetar zemlje leda”.

Njegova duša izbija i u njegovim lirskim radovima: ”Životni slučaj” i “agonija mišljenja” su prisutni kao i mračne sile:

”Demoni – ! – prekinite sa nasiljem – vaš jezik, – vaši simboli, – vaša moć?” – piše Šile. Vrhunac  kontradiktornih misli kulminira u rečenici: “Sve je već mrtvo dok živi.” – E.Šile. Pa ipak kaže, “Verujem u besmrtnost svih bića.”

Tod und Mädchen 8 Devojka i Smrt, istina i razotkrivanje jesu hleb i so njegovog slikarstva. Vrlo je neposredan, otvoren i bez zadrške prema sebi i važećim merilima tog doba; njegove oči nas još uvek posmatraju sa slika, prate kroz lucidnu misao poslatu kroz jednu epohu. Misao koja je bila kroz efemeris pretočena u slikarstvo Egona Šilea, sa autentičnim potpisom koji je nemoguće falsifikovati. Možemo da se pitamo:

Kakav bi njegov  likovni manir bio da je poživeo duboku starost?

U svakom slučaju posetilac Leopoldovog muzeja u Beču; imaće priliku da vizuelno dotakne jedan poseban izraz umetnosti bez pokajanja.

Za P.U.L.S.E Anja Weber

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Anja Weber, Beč, Egon Šile, Slikarstvo, Umetnost