Ларс фон Трир је, као и Ингмар Бергман, још као дечак заволео филм. Своју прву филмску камеру добио је са једанаест година. Овај дански редитељ и сценариста рођен је 1956. године, као Ларс Трир у Копенхагену. Трир је додао „фон“ свом презимену када је један настaвник у школи рекао да се његов разред тако ноншалантно понаша, као да су сви племићког порекла. Фон Трир је скренуо на себе пажњу снимајући филмове са ручном филмском камером, као један од оснивача филмског покрета „Догма 95“, који се заснивао на одређеним правилима (догмама), од којих је најпознатија догма била да камере буду ручне, као у фон Трировом филму Идиоти из 1988. године.

Уз Ингмара Бергмана он спада у највеће скандинавске филмске редитеље и сценаристе. Мада је тежио да освоји широку светску публику радећи филмове на енглеском језику, фон Трир је својим делима наставио да скреће светску пажњу на скандинавски филм и то у време када је Бергман престао да снима. Може се слободно рећи да, где је Ингмар Бергман стао, ту је наставио Ларс фон Трир. Сваки фон Триров филм је представљао померање границе перцептивне „издржљивости“ публике, а нарочито филмске критике. Филмски критичар Јан-Улов Андершон сматрао је да је Ларс фон Триров филм Антихрист из 2009. године вулгаран и заједно с другим критичарима изразио чуђење зашто је уопште филм уврштен у главну конкуренцију од двадесет филмова у Кану. Фон Триров одговор био је кратак:

„Немам извињење за Антихриста… Осим своје апсолутне вере у тај филм, најважнији филм моје целе каријере!“

У својим радним забелешкама о Антихристу, педесет шестогодишњи дански редитељ је рекао да је овај филм био нека “врста терапије” против депресије у којој је био неколико година. Као и Бергман, фон Трир пројектује своја психолошка стања и страхове изражава отворено у филмовима које ствара. Он не мистификује своју филмску уметност, она је за њега пре свега – аутотерапија. Бергман је такође стварао филм Крици и шапутања у једном тешком периоду свог живота и сматрао га је такође најважнијим филмом у свом филмском стваралаштву.

У оба филма долази до самоповређивања женског лика. Филм Крици и шапутања из 1972. године садржи готово неиздрживе експресионистичке сцене сексуалног самосакаћења жене, док Ларс фон Трир, скоро тридесет година касније, иде још даље и немилосрдније бавећи се том темом у филму Антихрист. Када је после премијере филма Антихрист фон Трир био упитан да каже нешто о свом погледу на жене, он је вешто парирао питање тврдњом да воли жене исто колико и Август Стриндберг, који је веома критикован у Скандинавији због своје нескривене мизогиније. Ту се круг затвара: Стриндберг, Бергман, фон Трир.

Субјективистички експресионизам Стиндберга, преко Ингмара Бергмана пренесен је на Ларса фон Трира у свој својој жестини. И Бергман и фон Трир полазе од Стриндберга и завршавају са њим. Својеврстан је парадокс да су сва тројица уметника, несумњиво великих и генијалних, такође и велики „женомрсци“ који су у исто време и оспоравани и обожавани. Потичу управо из Скандинавије, у којој жене имају највећа права на свету.

Ларс фон Трир безгранично експериментише с начином приповедања у својим филмовима. Он провоцира својом неконвенционалношћу и без страха бира за теме својих филмских прича категорије као што су религија, смрт и секс. Теме које су иначе биле „заштитни знак“ Ингмара Бергмана.

Дана Стивенс, америчка филмска критичарка и сценариста, написала је у магазину Слате да воли фон Трирове филмове као што су филм Кроз таласе из 1996. године и Плес у тами из 2000. године због веома снажног филмског доживљаја, чак иако се филмови сладуњаво завршавају алудирајући на девичанско жртвовање. Међутим, када је у Кану видела његов претпоследњи филм, Антихрист, изјавила је да дефинитивно више неће гледати ни један филм редитеља Ларсa фон Трира, већ ће се задовољити тиме да само прочита кратак садржај филма. За њу је овај филм био „фетишистичка, психолошка и психичка тортура.“

„Захтевам, господине фон Трир, да нам наведете и оправдате разлоге зашто сте направили овај филм”,

упитао је редитеља новинар шведског вечерњег листа Афтонбладет, Јан-Улов Андершон.

 „Ништа не морам да оправдавам“, подвукао је овај дански редитељ и одмах затим изјавио „да је он најбољи режисер на свету”.

А за радњу филма Антихрист, фон Трир рекао је да се она базира на сновима и ноћним морама о сексу и религији које имао за време своје психичке болести, као и да је за време снимања радио с упола мање радног капацитета, отприлике од педесет до седамдесет процената. Ларс фон Трир је у једном телевизијском интервјуу изјавио да га је у филмском стваралштву прво подржавала мајка, а сада – супруга, те да му то даје довољно самопоуздања да о себи има тако високо мишљење.

Дана Стивенс је написала у магазину Слате да Ларс фон Трир без резерве признаје да он заправо прави један те исти филм све време. Слично је о Бергману констатовала и Маријане Хек. Легендарна шведска новинарка, која је почетком шездесетих година прошлог века објавила прву биографију Ингмара Бергмана у којој је написала да је Бергманова продукција пре свега један курс понављања са темом “Бергман” и да је његов материјал похабан и аутобиографски – једна драма о самом себи. Бергманов одговор на ово је био:

„Врло дуго сам био љут на Маријану Хек. Тек сада видим да је прилично била у праву”.

У сваком случају, фон Трир није овај свој филм посветио Ингмару Бергману већ Андреју Тарковском, јер је био веома инспирисан експресионистичким сликама природе у филмовима овог великог руског редитеља, кога је и Бергман веома поштовао и волео. Он је у својој књизи Латерна магика описао своје најискреније дивљење према Тарковском, испољавајући изузетну самокритичност:

 “Када филм није документ, онда је сан. Зато је Тарковски највећи од свих. Он се суверено креће у собама спавача, он ништа не објашњава, шта би заправо он требао да објасни? Он је посматрач, који се потрудио да представи своје визије у једном од најтежих медија, али исто и тако и најамбициознијих од свих медија. Ја сам цео живот лупао на врата оних соба где се он неометано кретао. Само неколико пута сам успео да се ушуњам.”

Када је фон Трир рекао да је највећи режисер на свету, сигурно је мислио само на живе режисере. Фон Триров филм Антихрист почиње са црно белим сликама, као У Бергмановом филму Седми печат из 1957. године.Уз Хендлову арију Lascia Ch’io Pianga из опере Риналдо, филм полако добија боју. Та боја је врло специфична и типично експресионистичка, припада хладној сиво-плаво монохромној палети. Шарлот Генсбург је добила нагарду за најбољу женску улогу у овом филму на Филмском фестивалу у Кану 2009. године. Вилем Дефо и Шарлот Генсбург играју пар који губи своје једино дете. У филму, они су безимени мушкарац и жена, отац и мајка, Он и Она.

Док Она и Он воде љубав, њихов мали син пада кроз прозор у снег. После сахране дечака, мајка проводи месец дана у болници. Лежећи у кревету она изгледа као Агнес из Бергмановог филма Крици и шапутања. Бела светлост на њеном лицу је наговештај смрти.

Када дође кући, прве речи које изговора су: „Боли ме“. Те речи је записала и Бергманова јунакиња, у свом дневнику пред смрт. По повратку кући, бригу о њој прузима муж који је психотерапеут. Она оптужује мужа да је равнодушан и неодоступан, као и лекар Давид у Бергановом филму. Она није довршила свој докторски рад о мизогинији, који муж назива безвредним. Разбијена чаша је асоцијација на самоповређивање Карин из филма Крици и шапутања. Она призива у помоћ, да јој неко помогне, као Агнес у том Бергмановом филму. С великом грижом савести због синовљеве смрти, они одлазе у једну удаљену кућу у шуми, коју зову Еден – алузија на рај. Он и Она безуспешно покушавају да утеше један другог. Изгледа да је секс једино што може да ублажи женину тугу, док мушкарац упорно покушава са психотерапеутским методама.

На путу за Еден, седећи у возу, у Бергмановском стилу, осветљене су им половине лица у крупном плану. Бела светлост, типичан Берманов филмски феномен, осветљава и предео око куће када мајка тражи залутало дете у природи, проводећи лето са сином и пишући свој докторски рад, али без присуства мужа. Бела светлост је наговештај смрти, као у сцени када разбојник Равал умире на обасјаном пропланку у филму Седми печат. По крову старе куће падају жирови и жени се чини да су то крици свега што ће умрети – крици и шапутања из филма Крици и шапутања, као и Мунков Крик, крик (људске) природе. Речју, Субјективни експресионизам, у свом најбољем, сада већ, фон Трировском издању.

Ларс фон Трир је за овај филм и у Скандинавији такође добио велико признање, награду Нордијског већа 2009. године, која је њему, као и продуценту филма Антихрист, додељена са образложењем да је Антихрист једна пасионирана прича о ирационалној снази људске природе и осећања, које ни разум, нити когнитвна терапија не могу да победе и да на свој дубоко личан начин, Ларс фон Трир доводи у питање конвенцинална религиозна размишљања и напада већ прихваћене рационално контролисане ставове и тиме доводи гледаоце до руба њихових најдубљих осећања.

„Фон Трир нам нуди готово порнографске сцене, после којих се догађају ужасне ствари“,

написао је филмски критичар листа Афтонбладет Јан-Улов Андершон. Филм се претвара у порнографију насиља у природи, која је застрашујућа и непријатељски расположена према човеку. За Ларса фон Трира природа, као појава није ни мало примамљива ни романтична, већ представља “ђаволову цркву”. Антихрист представља својевресни колаж сцена из Бергманових филмова, као када мушкарац после убиства своје жене спаљује њено тело испред Едена. Та сцена је алузија на спаљивење квази-вештице на ломачи у Бергмановом филму Седми печат.

Мушкарац бежи све даље и дубље у шуму, док око њега пролази река жена без лица и идући узбрдо према Едену, као поворка верника у Бергмановом филму. С блаженим изразом лица мушкарац у шуми једе дивље купине. Ова сцена неодољиво подсећа на филм Седми печат, када витез Антонијус Блок једе дивље јагоде.

Антихрист је такође инспирисан модерним хорор филмовима, као и средњевековним страхом од ђавола и дубоким осећањем свеприсутног зла. Он је и својеврсна алегорија Постања (Genesis), изгнанства из раја, које се и даље свакодневно догађа. Оно што сједињује сина протестантског свештеника, Ингмара Бергмана и сина комунисте Ларса фон Трира је исти уметнички став према „психолошком терору хришћанског веровања о пореклу зла и греха који се приписује жени“, пише дански новинар Јулијан Истервуд, велики борац за права жена.

Ларс фон Трир је светску славу добио филмом Кроз таласе из 1996. године, који је 2011 . постављен и као позоришна представа у Гетеборгу у Шведској, као и многи Бергманови филмови који су постали позоришне представе широм Европе. Упитан шта му је послужило као идеја за овај филм, фон Трир је одговорио Стигу Бјоркману у књизи Трир о фон Триру:

„Хтео сам пре свега да радим на ултимативним идејама. И јако сам желео да направим филм о ‘доброти’. У детињству сам читао књигу Златно срце, која је на мене оставила дубок и пријатан утисак…. Филмска прича у Кроз таласе сигурно има корене у тој књизи. Златно срце је заправо тај лик у филму, Бес. Такође сам хтео да направим филм са религиозним мотивом, један филм о чуду. У исто време сам желео да направим један натуралистички филм”.

Главне улоге у филму Кроз таласе играју енглеска глумица Емили Вотсон и шведска филмска звезда Стелан Скашгорд. Овај глумац није био фон Трирова једина веза са Шведском. Ларс фон Трир је снимио своја четири велика филма, укључујући и најновији филм, Меланхолија (2010), у филмском студију недалеко од Гетеборга. И филмови Плес у тами, из 2000. године, Dogville (2003), Manderlay (2005) су снимљени у Тролхетану који је добио надимак “Троливуд”. Због свог страха од летења, Ларс фон Трир, тврди да никада неће отићи у Холивуд.

У филму Кроз таласе наивна Бес на необичан начин жртвује себе да би спасила човека кога воли. Док он парализован, лежи код куће, Бес га одржава у животу причајући му о својим, на жалост истинитим, сексуалним искуствима са другим мушкарциама, на шта је он све време подстиче. Он се временом ипак покаје због своје одлуке, али је то бива прекасно, јер Бес убијају садисти на једном броду; али зато он устаје из кревета и, уз велику жалост, сахрањује је у мору.

Овај фон Триров филм оставља нерешену дилему о саможртвовању. Ни велики филозофи се нису у сложили у томе да ли је вредно умрети за другог, што нам преноси професор Слободан Бранковић у својој студији Саможртвовање у историји цивилизције: Бој на Чегру 1809. и Синђелићев етички идеал:

„Највиши етички идеал према према Левинсу јесте светост која се постиже жртвовањем. Светост је потпуна спремност једног човека да уместо другог пође у смрт, без икакве надокнде, без икаквог очекивања добити. То је хероизам који се не чини ради херојства, него искључиво ради другога. Приоритет другога у саможртвовању је различито просуђиван. Хваљен и одбациван. Пол Рикер писац дела Сопство као други,мисли да је неморално запоставити себе због другог. Левинс објашњава да се добро дело чини зарад другога, без икаквог сопственог интереса. То чини одговорна индивидуа, која је по Левинсу света“.

Међутим, јунакиња у филму Кроз таласе није била „одговорна индувидуа“, већ, заправо, ментално заостала девојка из једног малог приморског места у Шкотској, која се удаје за радника на нафтној платформи чији лик тумачи глумац Стелан Скашгорд. Он страда у једној несрећи на раду и остаје парализован. Бес је „сигурна“ да је њихова љубав има Божји благослов и убеђена је да може да комуницира с Богом на менталном плану.

Као и витез Антонијус Блок из Бергмановог филма Седми печат она тражи одговор од Бога, али сама себи одговара на питања, зато што Бог и у филму фон Трира, као и код Бергмана – само ћути. Експресионистичке слике пејзажа, које овај филм деле на повезане целине, слике су претећег, „крвавог“ неба, вечито гладног мора и клизавих стена.

Док се Бергман држао своје домаће глумачке дружине, фон Трир је радио са највећим филмским звездама данашњице и добио многе међународне филмске награде. За филм Meланхолија успео је да поново окупи познате глумце као што су Кифер Сатерленд, Кирстен Данст, Шарлота Ремплинг, Стелан Скашгорд и његов син Александер Скашгорд.

То је потресна филмска прича о две сестре чији је однос пун трвења, те асоцирају на сестре Карин и Марију из Бергмановог филма Крици и шапутања. Кирстен Данст је описала овај фон Триров филм као “поезију”, а Кифер Сатерленд је рекао да је филм брутално искрен, особина коју иначе веома цени код Ларса фон Трира. Први пут у својој дугој филмској каријери, Кифер Сатерленд је доживео да снима директно, без предходног увежбавања реплика и радњи, и то му се од самог почетка веома допало, открио је искусни амерички глумац за данске новине Политикен.

О Ларсу фон Триру се много тога зна, као и у осталом о Ингмару Бергману. Фон Трирова мајка, Ингер, била је убеђени комуниста. Сматрала је да су слободна воља и право да индивидуа одлучује о себи најважније у одгајању деце. Због тога је мали Ларс морао да се брине сам о себи још од раног детињства, али је мајка, с друге стране, све време подстицала његову креативност, желећи да се он бави уметношћу. Класична музика, џез и квалитетна литература били су део свакодневице у породици Трир.

Када је имао осамнаест година преминуо је његов отац, Улоф Трир, кога је јако волео. Касније, 1995. године, фон Трирова мајка је на самрти открила да је фон Триров биолошки отац заправо био њен уметнички надарен шеф на послу, иначе немачког порекла, а не Улоф Трир, Јеврејин, уз кога је Ларс одрастао – што се после ДНК тестова испоставило као тачно. Свог мужа Улофа Трира, мајка Ларса фон Трира означила је као доброг човека, али као особу без имало уметничких сколоности. Био је то велики шок за редитеља и персону Ларса фон Трира. То је донело велику кризу идентета као и повремене али тешке депресије. Као и у породици Ингмара Бергмана, Ларсова мајка је диктирала правила у породици Трир.

Ларс фон Трир се развио у неуротичног левичара са великом љубављу за филм. Када је са двадесет година почео да студира филм колеге и професори били су изненађени његовим великим познавањем уметности. Фон Трир је од увек знао шта жели и нико није могао да га спречи да то што жели и оствари.

Свој први филм Баштован орхидеја, из 1977. године, фон Трир је финасирао без туђе помоћи, радећи разне послове, а главну улогу, лик Јеврејина уметника, тумачио је он сам. То је био прави Бергмановски филм, једна експресионистичка слика страха од другачије сексулане оријентације, у коме јунак Виктор Марс пати од анксиозности и бори се с проблемима везаним за свој сексуални идентитет. Како није успео у животу ни као уметник ни као особа, Марс се окренуо бићима која га једино разумеју – орхидејама. Марс се облачи у женску одећу као и Бергманов лик, сликар Јуан у филму Праскозорје из 1968. године. Бергман је рекао да се Јуан временом претворио у чудно андрогено биће. Велики познавалац Бергмановог дела, Марет Коскинен је написала да је то био филм са хомосексуалним асоцијацијама у Јохановим фантазијама, преко шминке, феминизације и свилене одеће.

Виктор Марс, у овом фон Трировом филмском првенцу појављује се одевен и као нациста, да би ипак некако скренуо пажњу на себе. Још једна паралела са Бергманом, који је као шеснаестогодишњак једно лето био послат у Немачку, где је био заведен личношћу Адолфа Хитлера. У својој аутобиографској књизи Латрена магика Бергман признаје како му је било потребно доста времена да престане да буде Фиреров симпатизер.

Док се Бергман као дечак плашио Бога и својих демона, фон Трир се плашио атомске бомбе, као дете рођено десет година после атомске бомбе бачене на Хирошиму. Као и код Бергмана, пуно тога у филмовима Ларса фон Трира има аутобиографски карактер. Ларс фон Трир је изјавио у интервјуу у данским новинама Политикен да је филм Меланхолија као и ранији филмови, веома личан. Меланхолија je требала бити омаж Ингмару Бергману, коме Ларс фон Трир толико дугује.

Др Александра Лутхандер

Amika.rs

ИЗВОРИ:
Collett-White, Mike, France Lars von Trier film Antichrist shocks Cannes,Reuters Editing by Matthew Jones, Cannes, 17. 05. 2009.
Timm, Mikael, Lusten och dämonerna, Boken om Bergman, Norstedts, Stockholm 2008.
Stevens, Dana, Game Over Why I’ll never watch another Lars von Trier movie, Slate Magazin, Washingoton DC, 22. 10. 2009.
Andersson, Jan-Olov, Lars von Trier: Jag är världens bästa regissör, Nöjesbladet Aftonbladet, Stockholm, 19.05.2009.
Höök, Marianne, Ingemar Bergman,Wahlström & Widstrand, Stockholm 1962.
Koskinen, Maaret, I begynnelsen var ordet, Ingmar Bergman och hans tidiga författarskap, W&W, Stockholm 2002.
http//www. ingmarbergman.se, Face to face.
Söderling, Fredrik, Wennö Nicholas, Nordiska rådets pris till Lars von Trier, Dаgens Nyheter, Stockholm, 21.10. 2009.
Andersson, Jan-Olov von Trier utbuad på fimfestivalen Cannes, Nöjesbladet Aftonbladet, Stockholm, 18.05.2009.
Isherwood, Julian/ UP, Von Trier reveals end of new film, Politiken.dk, 14.10.2010.
Björkman, Stig, Trier om von Trier, Alfabeta bokförlag AB, Stockholm 1999.
Бранковић, Слободан, Саможртвовање у историји цивилизције: Бој на Чегру 1809. и Синђелићев етички идеал, Комуникације, Медији, Култура,број 2, год. II (2010), Годишњак Факултета за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду, Београд 2010, стр. 851-888.
Bergom-Larsson, Maria, Film in Sweden, Ingmar Bergman and Society,Svenska Filminstitutet.
Bergman, Ingmar, Laterna Magica, Cinematograph AB, Norsteds, Stockholm 1988.

  Aleksandra Luthander, Bergman, Film, Lars fon Trir