Šopenhauer i Niče

,,Svet kao volja za moć i predstava“

Friedrich Nierzche (Fridrih Vilhelm Niče, 15. 10. 1844–25. 8. 1900)

Radikalni nemački filozof – pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.

Niče je rođen u gradu Rekenu, u protestantskoj porodici. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine, što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti, koja je bila izuzetno stroga škola. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira i teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera. Niče mu je bio neverovatno odan, a vremenom su formirali odnos otac–sin. Godine 1871–1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga Rođenje tragedije.

,,Die Geburt der tragödie aus dem geiste der musik“, prvi je spis prvog stvaralačkog perioda (1871–1876) slavnog nemačkog filozofa Fridriha Ničea, nastao 1872. godine, pod uticajem isto tako genijalnih ljudi, mislioca i stvaraoca – filozofa Artura Šopenhauera i kompozitora Riharda Vagnera.

Kao metafizičar, obožavalac umetnosti i dvojice pomenutih, slavnih ličnosti, Niče u svom spisu ,,Rođenje tragedije iz duha muzike“ pokušava da reši jedan čisto estetski problem i da na osnovu njega izvede izvesne zaključke o samom cilju kulture. Bio je to problem nastanka tragedije u staroj Grčkoj iz hora. Niče zaključuje da u umetnosti postoje dve osnovne težnje, dva estetska nagona i da iz njih proizilaze dva osnovna tipa umetnosti – apolonijski i dionizijski. Apolon je predstavljao harmoniju, lepotu, meru, ep i poeziju. Dionis je predstavljao uzvišenost, liriku i muziku. U apolonijskoj strani umetnosti bio je svet pojave, individualnog, prolaznog, dok je iz dionizjske izbijala stvar po sebi, prvobitno zadovoljstvo koje ima nesvesna volja, stvarajući svet predstave, svet individualnosti. Tragično biće i osećanje predstavljalo je spoj dionizijskog sa apolonijskim, osećanje zadovoljstva života opšteg pri propasti pojedinačnog života. Po Ničeu, tragičar Euripid je bio taj umetnik koji je pretvorio tragediju u dramu, izbacivši iz nje hor i muziku, dionizijski element. Ovaj pad tragedije poklapa se sa periodom prosvećenosti i razuma koji donosi Euripidov savremenik filozof Sokrat, čovek teorijski, čovek razuma koji uništava stvaralački instinkt umetnika i dovodi do pada umetnosti…

Ovo kapitalno filozofsko delo jednog od najvećih duhova i umova čovečanstva, između ostalog, bilo je jedno od presudnih u razvoju i usmerenju budućeg pesnika i velikog čoveka, umetnika pre svega, Džejmsa Daglasa Morisona… U kombinaciji sa poetikom Blejka i Remboa, te potonjim duhom bitnika, rođen je vrhunski pesnik i tragični lik modernog vremena…

Tokom pisanja svoje druge knjige Nesavremena razmatranja, Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Nakon paralize, proveo je 11 poslednjih godina života potpuno pomračene svesti, a o njemu su se brinule majka i sestra.

Među Ničeova najpoznatija dela spadaju: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema Tako je govorio Zaratustra, imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, pod nazivom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filzofskih vinjeta Volja za moć.

Neosporan uticaj izvršio je na filozofe života, egzistencijaliste, psihoanalitičare i neke od književnika: Strindberg, Šo, Žid, Kami, Krleža, Hajdeger…

Ono što je bilo posebno karakteristično za Ničea jeste njegov ispovedni stil pisanja. Njegova su dela više ličila na pesničku prozu nego na čisto filozofske spise. Bio je emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Svoju filozofiju je nazivao eksperimentalnom, eksperimentišući novim idejama. Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao još jedan neobični genije – psihoanalitičar Zigmund Frojd. Ipak, nasuprot Šopenhauerovom pesimizmu, Niče je razvio sopstveni herojski životni optimizam. Šopenhauerovu mračnu, nihilističnu volju Niče će preokrenuti u kreativnu i optimističnu volju za moć…

Arthur Schopenhauer (Artur Šopenhauer, 22.2. 1788– 21.9. 1860)

Nemački filozof – idealist, klasični predstavnik pesimizma. Učio je da je volja osnova svega, Kantova stvar po sebi, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena i zato je život beskrajna patnja, a ovaj naš svet – najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana. Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Istoričari filozofije nazivali su ga princem mračnjaštva…

Šopenhauer je rođen u Gdanjsku. Otac mu je bio trgovac, poznat po svom nezavisnom karakteru i ljubavi prema slobodi. Što se majke tiče, bila je jedna od najomiljenijih spisateljica romana svoga vremena – žena veoma temperamentna i zle ćudi, nesrećna sa svojim mužem, kojeg napušta i odlazi u Vajmar. Nakon složenog odnosa sa sinom, dolazi do totalnog raskola i njihovog trajnog razilaska. Mladi Šopenhauer završio je svoje gimnazijske i univerzitetske studije naučivši sam mnogo više nego što su mu instituti ponudili svojim programom.

Vremenom postaje sumoran i ciničan, opsednut melanholijom i zlom voljom. Imao je gotovo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu tokom većeg dela života bili uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo sebi i rastakao svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja.

Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo – Svetu kao volji i predstavi. Svi njegovi kasniji radovi samo su komentari pomenutog remek dela.

Šopenhauer smatra da je naš svet ono što sebi predstavljamo, ono što naš um, čula i intelekt mogu da razumeju i percepcijom koja nam je data predstave. Sve(t) jeste kao što nam se prikazuje – predstava. Volja je jedina stvar po sebi, pravo i neprolazno biće naših čulnih i intelektualnih predstava i obmana. Ona je bit svega postojećeg, suština svih živih bića, večna kategorija koja upravlja životom svega postojećeg. Volja za životom nemilosrdno šiba sva živa bića, pa i čoveka. Patnja je skoro stalna, jer potiče od nezadovoljstva nezajažljive volje koja stalno teži novim i novim ciljevima… Zadovoljstvo je samo redak trenutak, neka vrsta predaha, odsustva bola na osnovu pritajenosti volje. Po Šopenhaueru, čovekov je život klaćenje između boli i dosade koji su, u stvari, dva njegova osnovna, sastavna dela. Konačni slom i propast svakog čoveka su neizbežni, jer volja krmani brodom  života baš u pravcu smrti…

U ljudskom umu slepa volja dolazi do samospoznaje, što čoveku omogućuje da se oslobodi od potčinjenosti ovom nagonu i potrebi. To se dešava na dva načina: kada se čovek solidariše sa svim drugim bićima i pokaže sažaljenje prema njima i umrtvljavanjem svih nagona kroz askezu i kontemplaciju, čime se ostvaruje vrhunski ovozemaljski ideal svetosti.

U svetu uglavnom caruje zlo, a glavnu reč ima glupost.

Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i njegovim delima da bi se obistinila njegova tvrdnja kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. –Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različitost od njih, govorio je Niče. Ali, Šopenhauer se naposletku navikao da bude strpljiv i bio uveren da će priznanje njegovih dela ipak jednog dana doći. I, naposletku, polagano, priznanje je došlo.

U samoći, kada je svako upućen na samog sebe, otkriva se šta on ima u samom sebi.

Život većine ljudi prolazi u tupoj monotoniji, jer su njihove misli i nastojanja u potpunosti usmereni na sitne interese ličnog blagostanja, a samim tim na bedu i nevolju svake vrste, zbog čega njima ovladava nepodnošljiva dosada čim prestanu da se zanimaju za te ciljeve i budu upućeni sami na sebe, a pri čemu je samo žarki plam strasti u stanju da pokrene tu ustajalu masu.

Nasuprot tome, čovek koji je obdaren prevashodno duhovnom snagom živi životom punim misli, duboko prožet oduševljenjem i smislom: njega zaokupljaju dostojna i interesantna pitanja čim mu se ukaže prilika da im se preda, a u samom sebi nosi izvor najplemenitijih užitaka. Spoljašnji podsticaji daju mu dela prirode i prizori ljudskog života, zatim sva ona dela talenata svih vremena i naroda, u kojima samo on može u potpunosti da uživa, jer su ona u potpunosti dostupna samo njegovom razumevanju i osećanju.

U svom poslednjem filozofskom delu – Parerga i paralipomena (1851), Šopenhauer nudi lekcije o tome kako misliti nezavisno, zadržati skepsu i racionalnost, kako imati dobro mišljenje o sebi i izbeći ono što se može izgubiti nepromišljenim vezivanjem… U formi eseja on opisuje način na koji kreativno mišljenje rezultira osećajem unutrašnjeg bogatstva čoveka i objašnjava kako prevazići jedan od vidova unutrašnjeg siromaštva čoveka – čovekovo beskrajno materijalističko gomilanje poseda, gde na kraju čovek postaje posed vlastitih poseda… Šopenhauer smatra da ljudski život nije vredan življenja, jer život je neutešna i beskrajna patnja i sam po sebi zlo. Naša unutrašnja priroda je neuništiva, jer nije ništa drugo do manifestacija životne sile, volje kao duha vrste, jedine kosmičke stvari po sebi koja traje večno. Otuda smrt nije istinska anihilacija: kada se naš beznačajni život okonča, pridružujemo se iskonskoj životnoj sili izvan vremena – večnoj volji, pokretaču svega…

Mudar čovek, kada je to potrebno, smanjuje svoje potrebe da bi sačuvao ili proširio svoju slobodu.

Šopenhauer je smatrao da je suština čoveka u intuiciji koja se ispoljava kao volja. Volja je suština sveta i ona je organske i neorganske prirode. Volja sve pokreće, ona je gospodar svih stvari i bića, a intelekt je njen glavni sluga. Pojavne stvari su zakonite i prolazne, dok je volja jedina večna i ne podleže zakonu – ona je slepi nagon koji nikada ne može biti do kraja zadovoljen, pa je ljudima bol neminovna… On objašnjava da, kada ostvarimo neku težnju, osećamo dosadu. Tako je čovekov život samo smena boli i dosade unutar večno začaranog kruga  težnji i novih potreba… Istorija čovečanstva je besciljno lutanje i u njoj nema napretka. Šopenhauer vidi izlaz iz ovog nesretnog, začaranog kruga patnji u askezi, odricanju čoveka od života i utapanja u nirvanu ili u bezinteresno uživanje u umetnosti…

Muzika je zaista sveopšti jezik, koji se svuda razume.

Godine 1854. Vagner mu je poslao primerak svog slavnog dela Prsten Nibelunga sa nekoliko propratnih reči kojima ushićeno odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji. Jedno od najlepših priznanja Šopenhauerove veličine, došlo je od slavnog ruskog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja:

Kako sam se osećao ovog leta? Neprekidna ushićenost Šopenhauerom, niz duhovnih uživanja kakvih do sad nikad nisam iskusio. Ne znam da li ću jednog dana promeniti svoje mišljenje, ali sada sam uveren da je Šopenhauer najgenijalniji čovek… Čitajući ga, ne shvatam kako je njegovo ime moglo ostati nepoznato. Postoji samo jedno objašnjenje, isto ono koje on tako često ponavlja: da na ovom svetu ima skoro samo idiota.

 TEMA: Šopenhauer i Niče – tumačenje sveta

Možda ja najbolje znam zašto se jedino čovek smeje: jedini on trpi toliko duboko, da je morao izumeti smeh. Najnesrećnija i najmelanholičnija životinja je, kako je pravo, i najvedrija.

 Fridrih Niče

Svaki onaj koji se probudio i izašao iz prvih mladalačkih snova, i koji posmatra vlastito i tuđe iskustvo, ko je razmotrio život, istoriju prošlosti i vlastitog doba, ko se udubio u delo velikih pesnika, konstatovaće – ako mu sud ne koči kakva duboko ukorenjena predrasuda – da je svet čoveka carstvo slučaja i zablude, koji njime bez milosti vladaju u velikim stvarima kao i u malim, i da pored njih nastupaju još i ludost i zloba, mašući bičevima. Otud se sve što je bolje s mukom afirmiše, a ono što je plemenito i mudro vrlo retko pojavljuje, retko utiče na ljude i biva poznato, dok ono što je besmisleno, izopačeno u carstvu misli, plitko i neukusno u carstvu umetnosti, zlo i lukavo u carstvu dela, biva samo na trenutak ometano, a u stvari vlada ovim svetom. Nasuprot tome, ono što je odlično u ma kakvoj oblasti uvek predstavlja izuzetan slučaj izgubljen sred mnogih miliona drugih, pa kada se oglasilo u jednom trajno vrednom delu, to delo, pošto nadživi prizmu savremenika, stoji usamljeno, čuvano kao kakav meteorit, kao nešto što potiče iz nekog drugog poretka stvari nego što je poredak koji ovde vlada.

Artur Šopenhauer

Čovek, jedna mala, prenapeta životinjska vrsta koja – srećom – ima svoje vreme; život na zemlji, uopšte jedan trenutak, neki međuslučaj, izuzetak bez posledice, nešto što za ukupni značaj zemlje ostaje nevažno; sama Zemlja, kao i svaka zvezda, zev između dva ništa, događaj bez plana, uma, volje, samosvesti, najgora vrsta onog nužnog, ta glupa nužnost… Protiv takvog se razmatranja u nama nešto buni; zmija Taština bodri nas da sve to mora biti laž; jer ogorčuje… Ne bi li sve to mogao biti tek privid?

Fridrih Niče

Šta u stvari predstavlja svet koji nas okružuje, prožima i kojem pripadamo svim svojim bićem? Jedan od mogućih odgovora krije se u dva remek-dela nemačke i svetske filozofije – Svetu kao volji i predstavi, Artura Šopenhauera i Volji za moć, Fridriha Ničea.

Dakle, čemu nas zapravo uči osnovno Šopenhaurovo delo?

Svet je ono što sebi predstavljam. To znači da sve što osećamo kao ljudi već jeste neodoljivo saopšteno idejama prostora i vremena i kategorijom uzročnosti, na karakterističan način naše sposobnosti poimanja. Ti oblici pripadaju nam kao ljudima i zato sve što se nama pojavljuje treba shvatiti samo u odnosu na naš mehanizam spoznaje… sve jeste kao što nam se prikazuje – predstava.

Za onog ko nas gleda, dok gleda ka spoljašnjosti, mi smo takođe predstave načinjene prema vremenu i prostoru. Ali mi znamo o nama više nego što zna onaj koji nas posmatra spolja, naročito kada gledamo u nas same. Tada bacamo pogled u unutrašnjost spoljašnjeg bića. I prepoznajemo se kao volja, život, napon, snaga. Viđen spolja, svet je, dakle, predstava, privid, viđen iznutra – on je volja, bar ako sopstveno unutrašnje iskustvo proširimo dotle da pojmimo unutrašnje iskustvo svih ljudi, štaviše, svih bića.

Volja je jedina stvar koja je stvarna po sebi. Sve što je doživljeno iz spoljašnjosti, manifestacija je volje. Volja je stvar po sebi, pravo biće tih privida. U spoljno projektovanim prividima, ona postaje vidljiva; prevedena u privid, postaje objektivna. Ali, unutra, ona je oslobođena privida projektovanih u prostor. Ako prividi koje je uobličila predstavljaju mnogostrukost, red u prostoru i vremenu, uzročnu vezu itd, ona je relativno slobodna od tih oblika ispod kojih se razvija pravo biće; ona je jedna, ona je jedinstvena u svim predmetima, i ona je subjekat sjedinjen, nevidljiv, bez motiva, bez osnove, bez cilja, spojen samo sa njom; ona samo sebe potvrđuje; sama za sebe je razlog i cilj. Ona volja, koja je u osnovi svih privida, jeste jedna i bez utemeljenja. Tom odsustvu utemeljenja priključuje se duboko pesimistično tumačenje koje je usvojio Šopenhauer. Volja donosi patnju.

Intelekt je samo sluga volje, to jest života. A život, u stvari, jeste slepa, gluva volja, upotrebljena samo za njegovo sopstveno očuvanje. Ta gluva potreba za življenjem zadržava pravac, osigurava sebi prvenstvo, podupire svog slugu, služi se njime, ali ne zadovoljava se time da se njim služi, budući da ga čini srećnim ili nesrećnim u skladu sa sopstvenim zakonima.

Nepoznata sila goni jedinke jedne ka drugima. Oni veruju da se biraju. U stvari, gonjene su. Mračna volja za življenjem, volja vrste jeste ona koja ih privlači jednu ka drugoj. A ono što je toj volji važno nije sreća onih koji se vole, nego samo doziranje naraštaja koji će doći. Ljubavnici se zapažaju i odmeravaju. Ali njihovo istraživanje i njihovo ispitivanje u stvari su samo meditacija duha vrste. Upoređeni sa stvarnošću velike stvari (tog duha), stvari jedinki su, u svojoj prolaznoj celini, od vrlo male važnosti; zato je on uvek sklon da ih bez milosti žrtvuje, jer se on prema njima ponaša kao besmrtnik prema smrtnicima i njegovi interesi u odnosu na njihove jesu kao beskonačnost upoređena s konačnim.

Duh uništava bezbrižnost, radost i nevinost, koji bi neizostavno pratili čisto individualnu sudbinu: on uliva u svest zabrinutost i melanholiju, u egzistenciju – nesrećne slučajeve, brigu i jad. On nas vuče ka životu, iako i dalje ostajemo odgovorni za taj život na samrti. Univerzalana volja koja služi kao osnova svakoj stvarnosti – bezumna je, slepa i surova prirodna sila, pohlepna i nepromišljena potvrda sebe same. To nije blagi potok koji teče ka dolini, nego more puno podvodnih stena i vrtloga; strašna i razorna borba u svetu ljudi i životinja; pobeda dugovana slučaju i koja posvećuje trijumf zlog češće nego trijumf plemenitih bića; borilište gluposti i zla; uspeh osrednjega. Čovek je jedina životinja koja nanosi patnje drugima bez drugog cilja do patnje. Ali i sam zlobnik je plen smrti.

Tu je vitalno osećanje sveopšteg bola i očaja. Jer, šta je volja? –Težnja bez kraja. Šta čovek traži nezasito i nikad zadovoljen? –Zadovoljstvo, sreću, uživanje. Šta ubira? –Zabrinutost, nezadovoljstvo i bol. Ali, pretpostavimo da dostigne svoj cilj; to je samo kratka iskra zadovoljstva, praćena prazninom i gađenjem. Jer, čudna stvar, ne navikavamo se na bol. Ali suviše brzo se navikavamo na ono što smo dobili sa zadovoljstvom. Uživanje otupljuje. Ono se završava u zasićenju, gađenju i dosadi. Tako nas život kotrlja, od Scile bola do Haribde dosade. Živeti znači patiti. Bol je u nama osnovni element. Sreća, u najboljem slučaju, jeste odsustvo bola.

Sav kosmos je jedna jedinstvena volja, koja je sveta stvar po sebi, i svet postoji kao pojava volje, tog nezadrživog stremljenja koje vlada kosmosom. Sva volja je svuda, u svojoj potpunosti, jedinstvena i slepa.

To shvatanje volje nosi kod Šopenhauera neizostavno boju njegovog osnovnog štimunga života, crnu boju. Dok će, koju deceniju kasnije, ta ista volja za život, koju je Niče otkrio upravo čitajući Šopenhauera, biti optimistički opevana kao najviše svojstvo i afirmacija čoveka. Dotle Šopenhauer vidi u njoj čudo i pokoru sveta: svepostojeće, na kojem god stepenu hijerarhije postojalo, hoće samoodržanje po svaku cenu; svet je tiranin tiraninu, svako se bori protiv svih da opstane kakav jeste na račun svih drugih, iracionalno, svirepo, bezobzirno, pa zato na ovom svetu nema razvoja, nema istorije – svet je uvek ista, jezovita priča.

Šta je stvar po sebi, nisam rekao, zato što ne znam… Jedino što o njoj znam jeste njen način manifestovanja, a to je ponavljanje… Genije vrste jeste industrijalac koji samo zna da se reprodukuje, a ono što on reprodukuje, uvek isto, jeste bezumnost – volja je ludilo.

Nikad mirna, nikad harmonična, u sukobu sa samom sobom, volja uvek goni dalje, nezasita. Čim nešto postigne, ona teži za drugim. Ljudsko htenje nikad ne može biti zadovoljeno, mogu se samo menjati njegovi predmeti, jer moment volje već po svojoj suštini nikad ne može naći mira. Ono što ne može imati kraja i mira samo su pojedinačni sadržaji i motivacije, ali oni leže u sasvim drugom sloju, čiji utok i promene ne dosežu do samog htenja, mada ono kroz njih nalazi svoju pojavu. Tako mora biti. Nezasita, po definiciji, volja mora da se hrani sobom, pošto van nje, kao što smo videli, nema ništa, jer je fenomenalni svet čist privid. Otud besomučnost i patnja koja karakteriše volju, našu suštinu, stvar po sebi sveg postojećeg; ona uvek nečemu stremi, ali to stremljenje je bez ikakve svrhe i cilja; ona može hteti samo sebe, gristi samu sebe.

Šopenhauer ne prestaje da se užasava nad glupošću, nad banalnošću i prostaklukom velike većine ljudskog roda. Ljudski mozak je uglavnom vrlo mali, a misliti svojom glavom pokora je za skoro sve. On ukazuje na značaj novina sa njihovim lažnim aktuelnostima, njihovom partijskom šablonskom mudrošću. Što se tiče velike većine ljudi, kaže on, radosti čiste inteligencije njima su nedostupne, njih prevazilazi uživanje u nezainteresovanom znanju, oni su svedeni na golo htenje… Prosto je teško verovati do koje je mere beznačajan, besmislen, do koje je mere tup i glup, život koji životari većina ljudi. Uz to su ti ljudi šuplje glave, po prirodi zli i zavidljivi, uvek složni protiv eminentnih duhova, protiv aristokratskih izuzetaka koji se slučajno nađu među njima.

Jer ni u moralnom pogledu ljudi nisu ništa bolji. Postoje, istina, i pošteni ljudi, ali oni su retki kao četvorolisna detelina. Homo homini lupus est, proklamuje sa uživanjem Šopenhauer, čovek je jedina životinja koja prouzrokuje bol drugih, bez ikakvog drugog cilja – osim prouzrokovanja bola. Svetom vlada sebičnost i zlo. Nikakvog istorijskog razvoja ne može biti, čovečenstvo se večno vrti u istom krugu. Dovoljno je, kaže Šopenhauer, pročitati Herodota pa da sve znaš što se istorije tiče. Volja, po svojoj prirodi, neprestano postavlja sebi neke ciljeve u svetu pojave, ali ti ciljevi su, već po samoj prirodi sveta, iluzorni, a volji su ciljevi indiferentni. Bitno joj je da neumorno stremi, da prohuji kroz ciljeve.

–Umetnost je ono što, pre svega, čini mogućim život, saopštava nekoliko decenija kasnije Fridrih Niče, nakon godina oslanjanja i odrastanja na filozofiji volje Artura Šopenhauera. On je ne odbacuje, već na sebi svojstven način potvrđuje u dionizijskom pijanstvu i radosti življenja. U legendarnoj zbirci filozofskih vinjeta Volja za moć, Niče smelo, sa velikom dozom hrabrosti i oduševljenja svetu, saopštava svoju konačnu istinu i viđenje sveta:

…A znate li, takođe, šta je za mene svet? Treba li da vam ga pokažem u svom ogledalu? Svet, to je čudovište moći, bez početka i kraja, veličina čvrsta, nesavitljiva u svojoj snazi, koja ne raste i ne smanjuje se, koja se uopšte ne troši, nego se samo menja; nepromenjivo je veliki u svojoj celini: domaćinstvo koje ne zna ni za troškove ni za gubitke, ali ni za uvećanje ni prihode; zatvoreno ništavilom kao u sopstvenoj granici: gde ništa nije ni zasenčeno ni rasuto, ništa se ne širi do beskraja, ali koji je smešten kao određena sila u određenom prostoru, ne u prostoru koji bi se negde pokazao praznim, nego pre kao sila posvuda, kao igra sila i talasa sila, jedan i mnogostruk u isto vreme; gomilajući se ovde i smanjujući se tamo, okean sila koje se bacaju jedna na drugu i ruše se, koje se večno menjaju, koje se večno vraćaju nazad u čudovišnim periodima vraćanja, u plimi i oseci uobličavanja, razvijajući se napolju od najprostije do najrazgranatije, od najtiše, najkruće, najhladnije do najžarkije, najdivljije, do najteže protivrečnosti, potom vraćajući se od obilja do jednostavnosti, od igre kontrasta do uživanja u harmoniji; sam se potvrđujući podjednako u istovetnosti svojih putanja i svojih godina; sam se blagosiljajući kao ono što večno treba da se ponovo javlja, kao nastajanje koje ne poznaje ni zasićenost, ni gađenje, ni umor; taj dionizijski svet koji je moj, svet onog-što-se-večno-stvara, što-se-večno-uništava, zagonetni svet dvostrukih uživanja, to s one strane dobra i zla koje je moje, bez cilja, ako se u sreći kruga ne nalazi cilj bez volje, ako prsten nema dobru volju prema sebi samom. Hoćete li ime za taj svet? Rešenje za sve one zagonetke? Svetlost čak i za vas, koji ste najskriveniji, najjači, najsmeliji, najbliži ponoći? Taj svet jeste volja za moći, i ništa drugo! I vi takođe, vi ste ta volja za moći, i ništa drugo!

Umesto epiloga: Volja za moć između Scile bola i Haribde dosade

Gde nema volje, nema ni predstave, nema ni sveta. U stvari, pred nama ostaje samo ništa. Ali ono što se u nama buni protiv rasplinjavanja u ništa, naša priroda, jeste upravo ta volja za život, što smo mi sami i koja je naš svet. To što se mi toliko užasavamo pred ništa, nije ništa drugo do svojevrstan izraz činjenice da mi snažno hoćemo život, da i nismo ništa drugo do ta volja, da ništa osim nje i ne poznajemo. Ali ako odvratimo svoj pogled od sebe, od svoje vlastite bede i sputanosti, i usmerimo ga na one koji su svet savladali, kod kojih je volja, dospevši do punog samopoznavanja, sebe našla i spoznala u svemu što postoji, pa je onda samu sebe slobodno negirala, i koji onda još jedino očekuju da nestane i poslednji trag te volje, zajedno sa telom koje nju drži u životu; ako to učinimo, onda vidimo umesto nespokojne gužve i meteža, umesto stalnog prelaženja od želje u strah, od radosti u patnju, umesto nikad zadovoljene i nikad ugašene nade, u čemu se sastoji sav životni san hotećeg čoveka, umesto svega toga mi vidimo onaj mir, dragoceniji od sveg uma, ono sjajno spokojstvo duše, duboki pokoj, nepokolebljivo pouzdanje i vedrinu, čiji samo odsjaj na licu predstavlja puno i sigurno jevanđelje, radosnu vest: ostalo je samo saznanje, volja je nestala…

Svaki genije je veliko dete i zato što posmatra svet kao nešto strano, kao nekakav spektakl, pa zato sa čisto objektivnim interesovanjem. Shodno tome, on, isto kao i dete, nema onu suvu ozbiljnost običnog čoveka, koja, sposobna isključivo da se brine za subjektivni interes, vidi samo motive za svoje delovanje. Onaj ko ne ostane celog svog života u izvesnoj meri veliko dete, već postane ozbiljan, hladan, odmeren i razuman čovek, može biti vrlo koristan i sposoban građanin ovog sveta, ali nikad genije…

Prenesimo se u jedan sasvim usamljen predeo, sa bezgraničnim vidikom, sa nebom bez ijednog oblaka, gde su drveće i sve biljke u nepokretnoj atmosferi, gde nema životinja, nema ljudi, nema tekućih voda, gde vlada najdublja tišina. Takva okolina je kao poziv na ozbiljnost, na kontemplaciju, na oslobađanje od svakog htenja i njegove skučenosti. I baš to daje takvoj usamljenoj okolini, u dubokoj tišini, prizvuk uzvišenog. Ona ne pruža nikakav predmet volji, uvek u potrazi za naporom i postignućem, ni povoljno ni nepovoljno, ostaje još samo stanje čiste kontemplacije, pa ko za to nije sposoban biva prepušten praznini neuposlene volje, muci dosade – na svoju sramotu. Takav predeo je mera naše vlastite intelektualne vrednosti, jer je uopšte stepen naše sposobnosti da podnosimo ili da volimo samoću dobro merilo naše vrednosti. Opisani predeo pruža isto tako primer uzvišenog na nižem stepenu i zbog toga što je u njemu stanje čistog saznanja, u svojoj mirnoći samozadovoljstva, u kontrastu sa sećanjem na zavisnost i jed volje kojoj je potreban stalan pokret i komešanje. To je ona vrsta uzvišenog koju nalazimo u toliko hvaljenom prizoru beskrajnih prerija…

 Kompozitor otkriva suštinu sveta i kazuje najdublju mudrost jezikom muzike koji njegov um ne razume. Muzika se od svih ostalih umetnosti razlikuje po tome što nije slika pojave ili, tačnije, slika adekvatnog objektiviteta volje, već neposredna slika same volje, pa je ona tako ono što je metafizičko prema svemu fizičkom ovog sveta, stvar po sebi svake pojave. Tako bismo svet mogli nazvati otelovljenjem muzike, kao što ga možemo nazvati i otelovljenjem volje. To, takođe, objašnjava otkud muzika svakoj sceni stvarnog života i sveta odmah daje izvestan viši smisao i značaj, i to utoliko više ukoliko je njena melodija prilagođenija duhu date pojave…

Carstvo nebesko stanje je srca, ništa što je iznad zemlje. Carstvo nebesko neće doći hronološko-istorijski, nipošto po kalendaru, kao nešto što bi jednoga dana bilo tu, a danima pre nije: nego je menjanje ljudske ćudi do u pojedinost, nešto što stalno dolazi i stalno još nije tu. Blaženstvo nije ništa što je obećano: ono je tu kada se tako i tako živi i čini…

Za P.U.L.S.E tekst priredio Dragan Uzelac

Lektura i korektura: Milica Veljković

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Artur Šopenhauer, Filozofija, Fridrih Niče