Antifilozofija je termin koji je Alen Badju pozajmio od Lakana, a koji opisuje misli raznorodne, ali ujedinjene grupu pisaca iz istorije filozofije. Ovim terminom se u radu ovih mislilaca određuje neprijateljstvo prema delatnosti filozofije, utoliko što je ova potonja definisana kao „metafizička potraga za istinom“ (Bosteel, Introduction to Wittgenstein’s Antiphilosophy, 2019).

Pored ovog neprijateljstva, Badju sugeriše da je antifilozofija definisana njenim predlogom alternativne i superiorne delatnosti u odnosu na filozofiju, nešto na šta bi bilo bolje utrošiti vreme nego na lov na istine koje filozofija konvencionalno promišlja, istine koje se tiču bića, identiteta , iskustva i tako dalje. Ova mešavina kritike i novog pravca obuhvata čitav niz mislilaca, od kojih je svaki ponaosob preuzeo na sebe da napadne temelje filozofske misli, zaključujući – sa iskrenom ljutnjom – da su filozofi na različite načine stegnuti, apsurdni, glupi i zlobni.

Alen Badju o antifilozofiji i novoj dužnosti filozofije

Treba napomenuti da Badjuovi uvidi o ovom fenomenu dolaze od jednog priznatog filozofa – nekoga koga zanima upravo aktivnost koju antifilozofija ismejava. To, međutim, ne znači da je njegova pozicija ona koja se bavi ismevanjem i odbacivanjem. Umesto toga, Badju u antifilozofskoj tradiciji koju opisuje nalazi niz važnih i, štaviše, teških testova u kojima se filozofi mogu naći. Odnos filozofije i antifilozofije je opisan kao promišljena sokratovska dijalektika, antifilozofija postavlja pitanja i napade koji od filozofa zahtevaju ne samo da brane svoju poziciju, već da je proširuju kako bi objasnili zamerke i kontratvrdnje antifilozofije.

Ovi kontrapredlozi su od suštinskog značaja za antifilozofiju kako je Badju opisuje. Dok Badju stvara jasnu analogiju između opozicije Platona i sofista, i opozicije filozofa i njihovih savremenih antifilozofa, on je eksplicitan u pogledu razlike između sofizma i antifilozofije. Razlika je u sarkazmu prvog i otvorenom neprijateljstvu drugog, ali ,još važnije, u antifilozofskom predlogu alternativne aktivnosti: nečeg više vrednog truda i dragocenijeg od filozofije. Ova alternativna aktivnost, za koju tvrdi da je korisna, lepa, snažna ili iskrena, gde je filozofija impotentna, ružna i samoobmanjujuća je podsticajni razlog za pisanje antifilozofije, ta sugestija opravdava napad u punom obimu koji Badju nalazi u rečima Ničea, Lakana i Vitgenštajna.

Za Badjua, alternativna aktivnost koju predlaže antifilozofija obično je naglašeno „ispred svog vremena”. Antifilozofi nude njihovu alternativu ne samo kao nešto na šta bismo mogli bolje da iskoristimo svoje vreme, već i kao kritiku filozofije: sredstvo da se istakne ono što filozofija ne može da objasni ili sa čim se ne može uhvati u koštac. Bilo da je u sferi umetnosti, politike ili nauke, sugeriše Badju, antifilozofova predložena alternativa je uvek akutno savremena – nova alternativa koja upućuje optužbu filozofiji da se ne bavi svetom oko sebe.

Badju stoga pozdravlja antifilozofiju jer izaziva filozofiju da se opravda, i jer primorava filozofiju da ide u korak sa svojim svetom, da bude kompatibilna sa upravo onim aktivnostima koje antifilozofija poštuje, bez ostavljanja po strani sopstvene težnje ka istini.

U tom smislu, piše Badju, antifilozofija „ukazuje na novu dužnost filozofije“ – stvari sa kojima sada mora da se upozna i o kojima mora da misli, ili će u suprotnom upasti u irelevantnost i nemoć za koje je antifilozofija optužuje. Iz ovog izazova, i odgovora koji on zahteva od filozofije, Badju posmatra iz prikrajka pojavu nove i adekvatnije filozofije, pa tako ozbiljno shvata optužbe – koliko god bile žestoke – antifilozofa. „Filozofija je uvek“, piše on, „naslednica antifilozofije.“ (Wittgenstein’s Anthiphilosophy, 2008.)

Ko su antifilozofi?

Vitgenštajn nije jedini na Badjuovoj listi antifilozofa. Zaista, uzajamno dejstvo između antifilozofa i filozofa je – po Badjuovoj proceni – staro možda koliko i sama filozofija, a seže barem do Protagore i Gorgija, i dela u sofističkoj suprotnosti sa Sokratom.

Sveti Pavle, figura koja uporno fascinira Badjua, pojavljuje se u nizu predavanja koje je Badju održao na Višoj normalnoj školi (Ecole Normale Superieure) u Parizu, a u svakom od njih on pominje nekog značajnog antifilozofa. Kao što Badju elaborira u svojoj knjizi na tu temu (Sveti Pavle: Osnova univerzalizma, 1997), Pavle odbacuje i proročki jevrejski „diskurs o znaku“, i grčki diskurs filozofije i mudrosti, a u korist čiste vere. Pavlov antifilozofski gest sastoji se u uspostavljanju apsolutne i nesmanjive udaljenosti između ljudske mudrosti i Boga, odbacujući tvrdnje prvog da on utvrđuje apsolutne istine. Pavle izjavljuje:

„Ne pretvori li Bog mudrost ovoga svijeta u ludost? […] Jer je ludost Božija mudrija od ljudi, i slabost je Božija jača od ljudi.” (Prva poslanica Korinćanima 1:20-25, prevod Vuk Stefanović Karadžić

Knjiga Vitgenštajnova antifilozofija se, međutim, prvenstveno bavi modernom antifilozofskom tradicijom, čiji su glavni mislioci Niče, Vitgenštajn i Lakan. Iako ova lista ukazuje na antifilozofe koji su opširno obrađeni na Badjuovim predavanjima, u Badjuovim spisima postoji i prošireni spisak (koji uključuje sofiste, kao i antifilozofe) koji obuhvata Deridu, Liotara, Rortija i određen broj lingvističkih filozofa koji kao svoju polaznu tačku uzimaju Vitgenštajnova Filozofska istraživanja.

Iako Badju uporno tvrdi da antifilozofi dele jednu važnu strukturu, razlike među njima i njihovi međuodnosi čine da Badjuove zamerke izgledaju veoma nejasne.

Pišući protiv „lingvističkog zaokreta“ u filozofiji, a sa još većom ljutnjom prema „filozofiju običnog jezika“, Badju ponekad sklizne u neodređeno jadikovanje o relativizmu i o samoj ideji obraćanja pažnje na jezik na putu ka filozofiji (ili van nje), kao da je jednostavno nestrpljiv da se uopšte bavi jezikom.

Ipak, kod Ničea, Vitgenštajna i Lakana, Badju identifikuje konkretniju zajedničku strukturu, povezujući svaku od njih sa jednom velikom vrstom antifilozofskog kontrapredloga. Badju primećuje da se aktivnost koju antifilozofija predlaže kao zamenu za filozofiju uvek predstavlja kao nešto što ili pruža više koristi (Niče), više božanskog (Sveti Pavle, a možda i Vitgenštajn) ili više istine (Lakan) nego što bi filozofija ikada mogla. Ta aktivnost, međutim, ne mora imati nikakvu direktnu vezu sa područjem filozofije koja se kritikuje.

Prema tome, kaže Badju, Ničeova predložena alternativa je politička, Vitgenštajnova estetska, a Lakanova naučna. Dalje, tvrdi Badju, antifilozof uvek predlaže hiper-zasićenu verziju ove aktivnosti, apstrakciju koja prevazilazi svaku postojeću praksu. Tako, kaže on, Vitgenštaj iznosi kontrapredlog da se bavimo estetskom delatnošću lepšom i književnijom od bilo koje stvarne umetnosti: čin koji Badju naziva „arhiestetskim“ (Ničeov je shodno tome „arhipolitički“, a Lakanov „arhinaučni“.)

Vitgenštajn i antifilozofija

Badjuova rasprava o Vitgenštajnu skoncentrisana je gotovo isključivo na Tractatus, u kojem (umesto u Filozofskim istraživanjima ili drugim kasnijim spisima) pronalazi najsnažniji izraz Vitgenštajnovog izazova filozofiji. Ovde ponovo vidimo Badjua kako se obraća antifilozofiji u onoj meri u kojoj je ona oruđe ili test za pravu filozofiju: Tractatus sadrži Vitgenštajnovu najjaču optužbu protiv tradicionalne filozofije – da stalno trguje besmislicama – i stoga je od presudnog interesa za filozofa.

Ali Badju je takođe fasciniran dugotrajnim filozofskim impulsom u Tractatusu i neubeđenosti ovog teksta u mogućnoti da se pokažu istine. Među Vitgenštajnovim odbacivanjima filozofskih pitanja i odgovora (pre svega zbog njene težnje da navodne istine ugura u besmislene predloge) postoji mistična alternativa, koja izmiče jeziku, ali izgleda da preuzima težinu i večnost koju filozofija traži u istini.

Za tim „mističnim elementom“, ukoliko ga uopšte treba pokazati ili mu pristupiti – za Vitgenštajna – filozofija ne treba da traga. Badju Vitgenštajnovu antifilozofsku poziciju predstavlja kao zamenu kategorije istine kategorijom smisla. Ono što rezultira time je čitav niz filozofija koje se bave besmislenim tvrdnjama, oblicima misli koji se pokazuju nemogućim čak i u širokom polju virtuelnog (sva ta stanja stvari koja bi mogla biti istinita), i nekoliko praznih tautologija:

„6.1: Tvrdnje logike su tautologije.
6.11: Prema tome, tvrdnje logike ne govore ništa.”
(Tractatus Logico-Philosophicus, 1921)

Kada Badju pokuša da sumira Vitgenštajnovu antifilozofsku poziciju na poslednjim stranicama svoje knjige, on je prati do onog mističnog elementa i Vitgenštajnovih ideja o pravom načinu na koji treba pokušati da se to i pokaže. Pogrešan put, naravno, je filozofija.

Citirajući Vitgenštajnovo pismo fon Flikeru, Badju ističe postojanje dve vrste smisla u Traktatusu. S jedne strane postoji smisao u svetu: smisao za tvrdnje. Ovaj smisao je izgrađen od atoma i gramatike, rigorozan je i logičan i ograničen mogućnošću. S druge strane, postoji smisao sveta, njegovo značenje, koje leži van jezika. Kada tvrdnje u jeziku krše pravila prvog, u pokušaju da dosegnu drugo, dobijate brbljanje: „Brbljanje je filozofija u svom metafizičkom smislu.“ (Vitgenštajnova antifilozofija)

Projekat Alena Badjua

Delatnost filozofije je za Badjua veoma usko omeđena stvar. Zaista, jednim delom čitanje i bavljenje antifilozofijom, navodi on, ima svoju vrednost u tome što podseća filozofa koliko je zapravo njegova ili njena aktivnost specifična. Antifilozofija, stavljajući u prvi plan politiku, umetnost i nauku, podseća filozofiju da ona upravo nije te stvari i da ne treba da se trudi da stvara „istine“ na način na koji to one rade.

U celoj Vitgenštajnovoj antifilozofiji, Badju pravi paralele između antifilozofa i antičkih sofista na jednoj strani i paralele između sebe i Platona i Sokrata na drugoj. U onoj meri u kojoj se usklađuje sa platonovskom filozofijom, Badju opisuje svoj projekat kao „tešku stvar“:

„Nešto čime se sofisti razmeću jeste da ne-biće predstavlja pravilo postojanja. Ali ono što je teško uraditi nije izjaviti ovo i veselo iz toga izvući zaključak o retoričarevom “demokratskom” legitimitetu; teško je pomisliti ovako nešto i matematički izvesti iz toga mukotrpno postojanje nekakvih istina“.
(Badjuov osvrt na Logologie contre ontologie Barbare Cassin, 2012.)

Filozofija, koja je teška stvar, i rad koji ona obavlja za oskudnu, ali – pretpostavljamo – plemenitu nagradu, suprotstavljeni su onoj lakoj stvari koja je sofizam, i – u manjoj meri – antifilozofija.

Sofistički zaključak je lak jer ne zahteva od nas da obavljamo matematički i logički rad filozofije, i otupljujući je – jer svodi dubinu filozofske aktivnosti na čisto jezičku vežbu, lišenu bilo kakvog posebnog odnosa sa svetom ili onim što leži van njega. Međutim, on se ne odbacuje tako lako kao paradoksalan, nemoralan ili na neki drugi način pogrešan, što se odnosi i na antifilozofiju. Temelji filozofije su, dakle, čudni: da li treba da filozofiramo samo zato što je to teško?

Tekst: Moses May-Hobbs
Izvor: thecollector.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Alen Badju, Filozofija, Glif, Ludvig Vitgenštajn