Турбо фолк представља најзначајнији феномен у повијести човјечанства отуда што он у свом бићу јесте побуна против саме идеје стварности. Различите дискурзивне праксе (филозофија, историја умјетности итд.) некао су успјевале својим логоцентричним наративима ухватити и аутоцентрично присвојити све раније „побуне“ дајући им овакву или онакву филозофско-антрополошку легитимацију неопходну за обезбјеђивање унапријед предпостављене кохеретности саме идеје цивилизације – наиме, човјекове потребе да трансцендира постојеће и дато и да обитава у трансцендирању датог и као трансцендирање.

Тако је на примјер цјелокупна повијест Западне цивилизације сводива на три побуне при чему је сама идеја побуне неодвојива од идеје свијетла (Луцифер, Прометеј, Просвјетитељство). На тај начин сама идеја цивилизације већ претпоставља ретроактивно оповијешћивање времена тј. ретроактивну реконструкцију прошлог како би се post factum активно створио више или мање очит привид континуитета неопходног за опстанак саме идеје цивилизације односно њеног властитог самоприсуства. За разлику од ранијих побуна које су све одреда представљале побуну против конкретне стварности те су као такве увијек садржавале одређену дозу утопијског, турбо фолк као битак постмодерне у ствари представља високо технолошку ентропију естетике која не само да оспорава саму идеју стварности као такве већ у себи не садржи никакву утопију, не посједује никакав хуманистичко-еманципаторски карактер нити се пак покушава утемељити у било каквој могућности трансцендирања. Он напросто представља чисто и флуидно одсуство, јер било који други појам већ припада неком логоцентричном наративу који унапријед захтјева чврсту увјереност у универзалност и неупитно важење неке претпоставке. Отуда турбо фолк није симптом пропасти, отуђености, није индикатор кризе система вриједности итд, јер ове синтагме да би уопште биле могуће већ имплицирају неку општеприхваћену парадигму од које би се уопште и могао направити отклон. Турбо фолк као битак постмодерне чисто и флуидно показује да су човјек и човјештво као такви заправо само бренд епохе – њихово значење посљедица је доминантног логоса неке епохе.

Тако су на примјер филозофија и митологија као логос античких Грка успостављале битак античког човјештва; религија као логос Средњег вијека успостављала је битак средњовјековног човјештва; наука као логос Модерног доба успостављала је битак модерног човјештва а техника као логос Постмодерне изнова (медијски) брендира битак човјештва. Дакле, с обзиром да процес у коме техника успоставља природу постмодерног човјека још није завршен, ми заправо сада уопште и не можемо адекватно тематизовати феномен турбо фолка јер уопште немамо референтну тачку. Можда је управо ово одсуство људске природе заправо људска природа, јер сама идеја људске природе фукоовски говорећи јесте само конструкт то јест дискурс (поредак симбола и правила њиховог комбиновања) којим логоцентрични дух сваке епохе настоји онемогућити властито превладавање.

За ПУЛСЕ Немања Ђукић

  Društvo, Muzika, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Sociologija