Stanislav Vinaver – pesnik koji pada u zaborav

Stanislav Vinaver – pesnik koji pada u zaborav

Zanesi nas

„Zanesi nas mišlju strasnom

Munjevitom lekovitom

Vrtoglavom slutnjom jasnom

Ka izvoru plahovitom

Ka izgaru vidovitom.

Rasklopi nam splet obzorja

Vode znanja i dubina

Razbesni nam neosporja

Razjari nam svih predgorja

Utrnuli grč davnina.

Ka večitom premaranju

Prebolelih događaja

Ka bunovnom pregaranju

Čvorova i odmršaja

Ka snu blesku i stvaranju.“

Filozof, muzičar, matematičar, Stanislav Vinaver govorio je za sebe da je i novinar koji se bavi književnošću. Rođen je prvog marta 1891. godine u Šapcu, majka Ružica je bila Jevrejka rodom iz Poljske, prevodilac, muzički kritičar, ubijena od zločinačke ruke Gestapa u Beogradu. Otac, Josif, je bio lekar, tačnije rendgenolog. Šabac je postao prvi rendgenološki centar na Balkanu upravu zahvaljujući Josifu Vinaveru.

Stanislav Vinaver iako je matematičar, muzičar u sebi nosi buntovnu krv koju samo književnik i novinar ispoljava svojim jasnim stavovima, blizu završetka gimnazije u Šapcu biva izbačen iz iste zbog verbalne svađe sa profesorom, potom upisuje Prvu beogradsku gimnaziju gde je i maturirao. Jovan Skerlić ga je zapazio kao izuzetnog literalnog talenta.

Nakon završene gimnazije u Beogradu, Vinaver je upisao studije fizike, matematike i muzike na Sorboni. Od 1910. do 1913. objavljuje tri knjige. Vinaverove knjige se na neki način ističu po „nedorečenosti“. Knjiga „Misli“ je iz dva dela. Vinaverov opus pisanja daje upravo njegova širina raznolikosti misli, ponekad nenadanih pauza, različiti stilovi od realističkog, simbolističkog do ekspresionističkog. Pisac, umetnik po prirodi i treba biti raznolik te ovo „mešanje“ stilova nije čudno za jednog svestranog pisca, novinara, ratnika, fizičara, matematičara i muzičara. Svestrani pisac plahe krvi i jake reči nema tačnu formu, već oseća čežnju za novim i mešanje svega onog nastalog u rečima, reči teže ka oslobođenju a ne ka grčenju i savijanju u stare otiske nekih savijenih normi.

U jednom trenutku Vinaver je rekao:

Svi smo mi ekspresionisti.

Trudio se svojom ambicioznošću da unese nit naprednosti u našoj književnosti, te se može reći da mu je to i uspelo. Uglavnom je pisao poeziju, ali se i proza razumljivo prožimala kroz njegove knjige. Može se reći da je kroz svoja dela izražavao pritajeni bunt, novinu za kojim je stalno prezao, unapredio je modernu književnost i dugo je bio pogrešno shvatan.

Stanislav je bio veliki vizionar, pisac filozovskog opusa kritike reči, polemičar i kritičar. Kaže se za Vinavera da je tražio „oslobođenje našeg jezika“, što je razumljivo jer konkretnost reči ubija umetnost odnosno bit pisane umetnosti. Tražio je novo doba za našu književnost, novi jezik, novi izraz, novu formu i upravo je to Vinavera učinilo posebnim. Tražio je oslobođenje od strogih pravila „robovanja“ gramatici, što upravo podseća na simbolizam gde je aktuelan „slobodan stih“ odnosno sloboda izdražavanja, umetnost kazivanja bez granica. Začetnikom simbolizma smatra se Rembo.

Setimo se da je u Americi Volt Vitman uveo takozvani “eksperimentalni stih” koji je isto što i „slobodan stih“ te je razumljivo da su mnogi pisci posezali za slobodnom rečju, rečju slobode, te je upravo to „slobodno“ značilo skidanje lanaca „tradicionalnog“ načina pisanja, jer i književnost napreduje i sama po sebi reč čezne da bude drugačije iskazana a ne da ostane zaleđena i umotana u određenu formu strogih pravila. Vinaverova razmišljanja upravo možemo pronaći u ovim nitima, u sakupljanju jezičkih izraza, traženju novih reči….

Modernizam kao i simbolistika iskra, sezanje za novim je sinonim za Vinavera. Može se reći da je bio neprihvaćen i neshvaćen kod nas dok je činjenica da je očarao mnoge kritičare kao npr. Rebeku Vest u knjizi „Crno jagnje i sivi soko“. 1912. godine Vinaver se vraća iz Francuske kako bi učestvovao u Balkanskim ratovima.

Vinaver je bio istaknuti borac a za to ga vezuje i sledeci događaj:

Na povratku kući, 1919. godine, potporučnik Vinaver je poveo poslednju četu jugoslovenskih dobrovoljaca iz Rusije. Išli su preko Carigrada, međunarodnim vozom kroz Bugarsku, bez prava na napuštanje vagona u stanicama. Po redu vožnje, voz se u Sofiji zadržavao dva sata. Koristeći bugarsku nebudnost, Vinaver je postrojio svoju četu i poveo je u grad. Kad je četa ušla u Slavjansku ulicu, naredio je strojevi korak, kojim su išli sve do crkve Svete Nedelje gde je, sa svim vojnim počastima sem plotuna, odata pošta moštima Svetog velikog kralja svesrpske zemlje Stefana Uroša II Milutina. Kad su Bugari dočuli šta se događa, Vinaverova četa je već bila u vozu koji se približavao Nišu.

Bugari su ovo shvatili kao veliku aroganciju pobednika nad pobeđnim i teško kršenje mirovnih odredaba. Pretili su međunarodnom arbitražom i tražili kazne za vinovnike ovog događaja. Bilo je potrebno dosta diplomatskog takta kako bi se stvar nekako zataškala.

Završiću tekst pesmom „Ostavi“ u nadi da neko ko je posedovao toliku svestranost pisane reči neće ostati prepušten raljama zaborava. U duši Stanislav Vinaver je bio simbolista jer je vapio za slobodom reči, u krvi pisac i novinar, u srcu rođeni borac a u širini misli filozof metafizičkog pogleda na svet i reč.