Kada je film Prohujalo s vihorom premijerno prikazan 1939. godine, raskošna trodnevna svečanost održana je u centru Atlante. Hiljade ljudi okupile su se ispred bioskopa „Loew’s Grand“, koji je bio uređen tako da podseća na južnjačko imanje, kako bi posmatrali dolazak zvezda. Četvorica veterana Konfederacije u uniformama predstavljena su uz gromoglasan aplauz. Okupljeni su u ovom epskom romantičnom filmu, snimljenom po romanu Prohujalo s vihorom iz 1936, nagrađenom Pulicerovom nagradom, prepoznali svoju priču. Ali na samo nekoliko sati jugoistočno od grada, živela je četrnaestogodišnja Flaneri O’Konor, kojoj je čitav taj spektakl bio smešan.

O’Konor je prezirala ovaj istorijski ep, iako je imala mnogo toga zajedničkog s njegovom autorkom, Margaret Mičel. Obe su poticale iz irskih katoličkih porodica u Džordžiji, gde su katolici među protestantskom većinom bili autsajderi i obe su u svojim pričama crpele inspiraciju iz porodičnih korena. Ali tu su sličnosti prestajale. O’Konor je odbacivala književnost vođenu nostalgijom i sentimentalnošću — osobinama koje je, po njenom mišljenju, definisale rad Margaret Mičel.

Sa dvadeset godina upisala je prestižni književni program u Ajovi, gde je počela da gradi sopstvenu književnu zaostavštinu. Ali njena porodica u Džordžiji nije razumela život koji je želela da vodi. Ona je želela da postane ozbiljna spisateljica. Njena majka, Redžina Klajn O’Konor, želela je da ona napiše sledeće Prohujalo s vihorom.

„Ona nije bila južnjačka lepotica. Bunila se. Mislila je da je sve to čisto ludilo“, kaže Mark Bosko, književni teoretičar i jedan od autora i producenata dokumentarca Flaneri iz 2019. godine. „Nije želela da piše ljubavne romane. Nije želela da piše nostalgično — ali je želela da se poigrava s nostalgijom.“

Više od decenije nakon što je Prohujalo s vihorom stiglo na veliko platno, O’Konor je objavila priču koja ismeva glamuroznost te premijere. U priči „Kasni susret s neprijateljem“ (A Late Encounter With the Enemy), glavni junak je veteran u 104 godini života, koji se ne seća najbolje svog učešća u Građanskom ratu, ali se zato živo priseća „one premijere što su imali u Atlanti“, na kojoj je bio u uniformi pred razdraganom masom. „Bio je to nashnul događaj, i ja sam učestvovao u njemu – na bini“, kaže on. Kasnije dobija sličnu dekorativnu ulogu na diplomiranju svoje unuke, gde umire, što dečak koji gura njegova kolica neće ni primetiti. Priča se završava tako što dete, sa lešom, čeka „u dugom redu kod aparata za koka-kolu“.

Da je poživela, 25. mart 2025. bio bi njen stoti rođendan. Kako brojni događaji i izložbe u čast tog jubileja pokazuju, interesovanje za njeno delo samo je raslo od njene smrti 1964. godine, kada je imala trideset i devet godina. Tokom poslednjih godina objavljeni su njen dnevnik molitvi i nedovršeni roman; njen život prikazan je u nagrađivanom dokumentarcu Flaneri i u biografskom filmu iz 2023. s poznatom glumačkom postavom. Njen uticaj na američku kulturu teško je uporediti s bilo čime: njene priče nadahnule su pisce kao što su Kormak Makarti, Alis Manro, Alis Mekdermot i Džordž Sonders; muzičare poput Brusa Springstina, Lusinde Vilijams, Sufjana Stivensa i Džoša Ritera; i filmske autore kao što su braća Koen i Kventin Tarantino.

Ipak, O’Konor nikada nije dostigla popularnost Prohujalo s vihorom. Kada se prepračuna u skladu sa današnjom inflacijom, filmska adaptacija te knjige i dalje je najprofitabilniji film svih vremena. U anketama, roman se dosledno rangira među omiljenim knjigama Amerikanaca – ponekad odmah iza Biblije.

Mičel svoju istorijsku sagu zatvara rečenicom punom nade: „Uostalom, sutra je novi dan.“ O’Konor, nasuprot tome, nikada ne nagoveštava svetliju budućnost. Njen pristup često je odbijao određeni deo čitalaca, iako je ona verovala da promašuju suštinu. Za O’Konor, suočavanje s realnošću – koliko god bilo neumoljivo – bilo je čin nade.

„Ljudi se stalno žale da savremeni romanopisci nemaju nade i da je slika sveta koju prikazuju nesnosna“, napisala je u eseju pod naslovom „Priroda i cilj fikcije“. „Jedini odgovor na to je da ljudi bez nade ne pišu romane. … Uvek me silno iritiraju oni koji impliciraju da je pisanje fikcije beg od stvarnosti. To je zaranjanje u stvarnost — i to vrlo šokantno zaranjanje.“

Još od malih nogu, O’Konor je imala snažne književne stavove, koje je izražavala kroz kratke, zajedljive kritike ispisane na koricama njenih knjiga. U svom primerku Alise u zemlji čuda napisala je:

„Užas. Ne bih čitala ovu knjigu.“ Jedan roman pod nazivom Džordžina otkriva sebe (Georgina Finds Herself) nazvala je najgorom knjigom koju je ikada pročitala „odmah posle Pinokija“. A recenzija Pinokija? „Ovo je apsolutno najgora knjiga koju sam ikad pročitala. Ne čitajte je.“

Kao spisateljica, imala je slične sklonosti. Uživala je u svemu neobičnom i tajanstvenom, tvrdeći da razumevanje dobre književnosti pripada samo „onom tipu uma koji dopušta da mu se osećaj za misteriju produbi kontaktom sa stvarnošću, i da mu se osećaj za stvarnost produbi kontaktom s misterijom.“

Za Flaneri O’Konor, sentimentalnost i moralizatorski ton bili su ozbiljni neprijatelji misterije. Oštro je osuđivala fikciju koja se oslanja na takve manipulativne tehnike – naročito kada su ti radovi, poput Prohujalo s vihorom, zadirali u njen neposredni svet. U eseju iz 1963. godine pod nazivom „Regionalni pisac“ (The Regional Writer), O’Konor je tvrdila da „južnjački identitet nema veze ni sa senicama, ni sa tankim keksom, ni sa belim kolonadama ništa više nego što ima veze sa crevnim glistama, bosim nogama i blatnjavim seoskim putevima“. Romantizovana slika Juga bila je u oštroj suprotnosti s njenim stvarnim iskustvom života na Jugu.

O’Konor je oduvek bila svrstavana među južnjačke pisce, što je prihvatala, ali uz zadršku. Odbijala je da traži uspeh izazivanjem nostalgije za mitologiziranom prošlošću, već je majstorski oslikavala ljude iz svog okruženja, u svoj njihovoj manjkavosti i protivrečnosti. U priči „Sve što raste mora se sastati“ (Everything That Rises Must Converge), jedna žena se hvali da je njena porodica nekada posedovala „plantažu i dvesta robova“. U priči „Otkrivenje“ (Revelation), lik se zabavlja tako što „noću smišlja nazive za različite klase ljudi“. A u priči „Dobri seljaci“ (Good Country People), putujući prodavac Biblija insistira da „reč Božja mora biti u svakoj sobi u kući“ i žali se kako danas više nema „stvarno poštenih ljudi“ – pre nego što ukrade veštačku nogu jednoj ženi.

Ove priče ne treba shvatati doslovno. Kako je sama O’Konor primetila, u stvarnom životu na Jugu „begunci ne tumaraju drumovima ubijajući porodice, niti prodavci Biblija vrebaju devojke s drvenim nogama“. Sebe je smatrala pronicljivim posmatračem grotesknih, pojačanih, šokantnih trenutaka koji se možda ne dešavaju svakodnevno, ali u sebi nose duboke istine o svetu – naročito o južnjačkom i katoličkom svetu koji je najbolje poznavala.

„Flaneri je u katoličanstvu i u kulturi američkog juga videla snažnu sklonost ka izbegavanju iskrenosti“, kaže Brus Džentri, urednik Flannery O’Connor Review na koledžu Džordžija. „Njen sopstveni beskompromisni odnos prema istini bio je reakcija na krajnosti katoličke pobožnosti i južnjačke uljudnosti. Verovatno ne bi išla tako daleko u svojoj iskrenosti da nije imala potrebu da popravi zajednice kojima je pripadala.“

Priče Flaneri O’Konor često se završavaju nasiljem i zastrašujućim trenucima suočavanja: dečak se udavi u reci u kojoj je nedavno pre toga kršten; žena se moli: „O, Isuse, probodi mi srce“, pre nego što je napadne bik; begunac iz zatvora tri puta puca baki u jednoj starici nakon što između njih nakratko zaiskri ljudska povezanost.

Ali za O’Konor, koja je bila duboko religiozna katolkinja, nasilje je imalo posebnu svrhu: ono je omogućavalo trenutak svesti koji vodi ka milosti ili iskupljenju. „Otkrila sam da je nasilje čudnovato sposobno da moje likove vrati u stvarnost i pripremi ih da prihvate trenutak milosti“, rekla je u govoru na Koledžu Holins u Virdžiniji 1963. godine. „Toliko su tvrdoglavi da gotovo ništa drugo ne radi na njima.“

Verovala je da iskupljenje često dolazi „po visokoj ceni“, što je, kako je govorila, „ugrađeno u hrišćanski pogled na svet“. Njeni likovi ne mogu sami da dođu do tih trenutaka spoznaje. Potrebno je da ih neko prodrma ne bi li se probudili. A njen zadatak bio je upravo to – da ih prodrma.

Želela je da i njeni čitaoci, zajedno s likovima, dožive takva buđenja. U eseju „Priroda i cilj fikcije“ (The Nature and Aim of Fiction) opisuje ženu koja čita isključivo kako bi poboljšala svoj um – uzaludan poduhvat, jer

„nikada neće znati da li joj se um zaista poboljšao, ali ako ikada, makar i greškom, pročita veliki roman, i te kako će znati da joj se nešto događa.“

A šta je zapravo želela da se dogodi? Nije pokušavala da propoveda niti da nameće crkvenu doktrinu – iako je, po rečima Marka Boska, barem jedan njegov student prešao u katoličanstvo nakon što je pročitao njene priče. Ona je znala da većina njenih čitalaca nije religiozna i da slabo razumeju pojam milosti. Želela je da osete „kako milost deluje u savremenoj svesti“, kaže Bosko.

Ali čitaoci, čak i oni religiozni, nisu uvek razumeli ona šta pokušava da postigne. „Dobili smo jedno baš ružno pismo od neke gospođe iz Bostona povodom priče ‘Hram Duha Svetoga’ (A Temple of the Holy Ghost)“, napisala je O’Konor piscu Robiju Makoliju 1955. godine.

„Rekla je da je katolkinja i da ne može da shvati kako neko uopšte može DA IMA takve misli.“

Flaneri O’Konor nije mogla da razume kako ijedan katolik može da ne pomisli tako nešto. Ipak, znala je da mnogi religiozni pisci upravo to izbegavaju – kao da ih vera oslobađa „obaveze da prodru u konkretnu stvarnost“, kako je rekla u jednom predavanju 1963. godine. Ti pisci, bez obzira na dobre namere, pokušavali su, tvrdila je u jednom eseju, „da odraze Boga pomoću praktične neistine“.

Umesto toga, padali su u sentimentalnost, koju je O’Konor odbacivala kao „iskrivljenje osećanja, uglavnom u pravcu preteranog naglašavanja nevinosti“. Prema katoličkom učenju, čovečanstvo je izgubilo nevinost prvim grehom, a može mu se vratiti jedino kroz iskupljenje. Sentimentalnost je, smatrala je, „preskakanje tog procesa“ i „preran dolazak u lažno stanje nevinosti“. Čovečanstvo ne može do iskupljenja bez suočavanja s tamom.

Ona će kasnije čitati Karla Junga i prepoznaće sličnosti između učenja švajcarskog psihijatra i katoličke teologije. Jung je tvrdio da pojedinac mora da se suoči sa sopstvenim nesvesnim zlom kako bi mogao njime da upravlja. Ali pošto su ta suočavanja obično bolna, mnogi ih izbegavaju. Za O’Konor, kaže Džentri, „nasilje je bilo neophodno da bi se probila odbrambena reakcija svesnog uma“.

Neposredno pre nego što ubica zvani Misfit (eng. – onaj koji se ne uklapa, koji je problematičan, prim. prev.), ubije setaricu na kraju priče “Dobrog čoveka je teško naći”, oba lika doživljavaju upravo jedan takav trenutak. Nakon što svi pokušaji da ga pokoleba propadnu, baka iznenada izgovori:

„Pa ti si moje dete. Ti si jedno od moje sopstvene dece!“ Misfit, zatečen tim intimnim priznanjem, puca joj u grudi. „Bila bi ona dobra žena“, kaže on, „da je neko svakog trenutka stajao pored nje s pištoljem i pretio joj da će je upucati.“

„Da li pokušavam da šokiram Bogom?“ zapisala je O’Konor u svom molitvenom dnevniku. „Da li pokušavam da Ga uguram unutra nasilno, s nogama napred? Možda je to u redu. Možda, ako to radim iskreno – onda je u redu?“

Ovaj dnevnik vodila je kao mlada autorka, u ranim dvadesetim, i mnoge njene beleške mogu se svesti na dve osnovne molitve: želela je da postane dobra književnica i želela je da se približi Bogu. Ponekad su te dve molitve bile nerazdvojive.

„Dragi Bože, pomozi mi da budem umetnica“, zapisala je, „molim te, neka me to vodi k Tebi.“

O’Konor je često tražila da je neko vodi ka produbljenju vere. U jednom unosu u dnevniku napisala je:

„Bojim se bola, a pretpostavljam da je to ono što moramo da prođemo kako bismo dobili milost. Daj mi hrabrosti da izdržim bol kako bih zadobila milost.“ Godine 1947. zabeležila je da se oseća „suviše prosečnom da bi patila. Kad bi mi se patnja i dogodila, ne bih je ni prepoznala.“

Patnja je došla tri godine kasnije. U zimu 1950. ukrcala se na voz iz Njujorka, gde se preselila nakon postdiplomskih studija, kako bi se vratila na porodično imanje Andaluzija, u Milidžvilu u Džordžiji, gde je planirala da provede praznike. Seli Ficdžerald, prijateljica koja ju je tog dana ispratila na voz, kasnije je ispričala da je izgledala „uglavnom kao i obično, osim što se sećam neke ukočenosti u njenom hodu“. Tokom dugog putovanja vozom, O’Konor se osetila loše, a kada je stigla kući, njen ujak Luis rekao je da izgleda „kao osušena starica“. Lekari su njenoj majci Redžini saopštili da joj ćerka umire od lupusa.

Ista bolest ubila je njenog oca deset godina ranije, kada je ona imala petnaest godina. Redžina se bojala da njena ćerka ne bi mogla da podnese saznanje da je osuđena na sličnu sudbinu. Više od godinu dana krila je dijagnozu, govoreći O’Konor da boluje od reumatoidnog artritisa. A ona, koja je toliko verovala u iskreno suočavanje sa stvarnošću, saznala je istinu tokom leta 1952. „Sada znam da je u pitanju lupus“, napisala je ubrzo u pismu, „i jako mi je drago što to znam.“

Njena književna karijera tek je počinjala. Već je imala nekoliko priča objavljenih u časopisima i planirala je da se vrati na sever da nastavi s pisanjem kada joj se zdravlje poboljša. Ali kada je saznala pravu prirodu bolesti, pomirila se s tim da će tu ostati duže. Dobila je terapiju steroidima koji nisu postojali u vreme kada je njen otac bio bolestan, ali koji su izazivali ozbiljne nuspojave i osudili je na štake. Svako jutro radila je na svojim pričama po nekoliko sati, prekidajući tek kada bi joj nestalo snage u popodnevnim časovima.

U Milidžvilu je živela sve do smrti, 1964. godine, u trideset devetoj godini života. Tokom tih trinaest godina napisala je svoja najznačajnija dela, uključujući više od dvadeset priča, od kojih su mnoge objavljene u njenim ključnim zbirkama Dobrog čoveka je teško naći (1955) i Sve što raste mora se sastati (1965).

„Lupus je istovremeno produbio i intenzivirao njenu imaginaciju, a njene priče su takve kakve jesu jer je pisala dok se nosila s tom bolešću“, kaže Mark Bosko. „Znala je da piše pod senkom moguće smrti.“

U poslednjim godinama života, O’Konor su povremeno posećivali ljudi iz književnog sveta, među njima i njen izdavač Robert Žiru. Jednog jutra, tokom doručka, njena majka ga je upitala:

„Gospodine Žiru, zar ne možete da nagovorite Flaneri da piše o dobrim ljudima?“

On se nasmejao. Ali kada je pogledao O’Konor, video je da se ona ne smeje. Nije joj bilo smešno to što je majka rekla.

Žiru je kasnije opisao život Flaneri O’Konor Robertu Louelu, njenom prijatelju i mentoru, koji je tu priču zabeležio u pismu pesnikinji Elizabet Bišop.

„Njen život je onakav kakav biste i mogli i da pretpostavite“, napisao je Louel. „Sitna, neumoljiva majka koja stalno zapoveda i žali se kako joj niko ne pomaže i koja manje-više prezire Flanerino pisanje.“

O’Konor je volela svoju majku, ali ona ju je istovremeno i „izluđivala“, kaže Bosko. Iako Redžina možda nije razumela ćerkinu književnost, podržavala ju je – možda i više nego što je O’Konor ikada shvatila. Mnogi likovi u njenim pričama neodoljivo podsećaju na njenu majku, koja „ima centralnu ulogu u njenom delu i imaginaciji“, dodaje Bosko. „Redžina je… više od svih tih drugih žena“, ali O’Konor nije htela da odbaciti dobar materijal.

Takođe je koristila svoje priče da bi se suočila sa sopstvenim manama. U priči “Dobri seljaci”, Hulga, junakinja s drvenom nogom, živi s majkom – iako je jasno stavila do znanja da bi, da nije zbog ograničene pokretljivosti, bila na univerzitetu „predajući ljudima koji razumeju o čemu govori“. U priči “Postojana jeza” (The Enduring Chill), Asburi, ambiciozni pisac iz Njujorka, razboli se dok je u poseti majci na jugu. Uobražava da je intelektualno nadmoćan, iako nikada ne uspeva da nešto zaista napiše. Njegova majka se, s druge strane, nada da radi na „jednoj veoma dugačkoj knjizi“ i nepozvana ga savetuje  o njenom sadržaju.

„Kad ozdraviš“, kaže mu, „mislim da bi bilo lepo da napišeš knjigu o nama ovde dole. Treba nam još jedna dobra knjiga kao što je Prohujalo s vihorom.“

Tekst: Ellen Wexler
Izvor: smithsonianmag.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

  Flaneri O’Konor, Glif, Književnost