Strip ili poezija stripa? (drugi deo ili drugačije rečeno)

U palanci, u podnožju Fruške gore koja nestaje, odavno amerikanizovanoj, on je uvek ćutao. Umetnik, pogotovo umetnik stripa, za koga posvećeni u tajnu stripa kažu da je pesnik stripa –  ovde ne može da postoji. Nije mu dato da postoji. On je uvek ćutao, dok je onaj drugi, svima nepoznat i neupoznat, govorio umesto njega na svoj način, gotovo svakodnevno.

 Ovde je sve sagrađeno za osrednjake koji su vremenom regrutovani za najamne radnike.

U palanci svaka je lucidna misao uvreda za prosek. Svaki maštovit san je primer ludila. Svaka drugost je ismejana. U palanci se njegov glas nikada ne čuje u njihovim unutrašnjim sobama (jer ih nemaju), ali zato se njihov glas redovno, s pisanim pravom, nameće njegovoj unutrašnjoj sobi). Kada ga ponekad pitaju čime se bavi, odgovara uopšteno: da “crta i piše”, kako bih izbegao da pominje strip, da ga ne bi pogrešno shvatili, s obzirom na činjenicu ko ovde čita strip (strip je ontologija), to jest stripove (koji to uglavnom nisu).

Palanka je ovde vekovima stvaran palanački duh jednoobraznosti, “psihologija gomile”, rekao bi Gistav Le Bon, na striptiz pijaci. Pornografski ogoljena suština bez suštine, dvesta metara od fabrike cementa koja loži na medicinski otpad, možda najotrovniji otpad koji se koristi u te svrhe. U podnožju Fruške gore koja se nemilosrdno eksploatiše, neko crta i piše. Strip autor sanja svoje možda bolno preporađajuće priče. Koji se ovde, u takvim okolnostima, oseća, nalik kulturi, potpuno odvojen. Gotovo nevidljiv. Kao da se svi ovde nesvesno iz petinih žila trude da mu kažu da je u stvari mrtav. Svi, uključujući i njegovu majku. Jer on, strip autor, ima, na njegov užas, majku. Tako bar piše u matičnoj knjizi rođenih. Majku, prilično neobrazovanu, kao što je to bio i njegov otac, beznogi invalid. Sadista po zanimanju. Strip autor, onaj koji crta i piše, je u ovoj priči/eseju, atom koji je, nekim nikome jasnim čudom, davno skrenuo od očekivanog pravca koji mu je suđen samim činom rođenja. Iako je čitavog svog života pesnik stripa osećao da mu tu nije mesto, nikada nije uspeo da ubedi svoje takozvane roditelje (“takozvane”, jer se on u stvari rodio sam od sebe) u neophodnost preseljenja u mesto koje nije toliko zagađeno i zaostalo. Njegovi takozvani roditelji nikada nisu bili u stanju da ga vide ili/ i čuju.

Determinisan atom, nije to što bi trebalo da jeste, on je atom koji je krenuo u sasvim suprotnom smeru.  I pored nemogućnosti da postoji kao strip autor, prvi strip album (“Ono što tražim”) objavio je tek oko svoje četrdesete. Na svom putu samo njemu znanim smerom niko ga od takozvanih članova porodice, da ne kažem roda, nije podržao.  Niko osim glasa iz unutrašnje sobe. O kome je već svojevremeno pisao na ovom portalu u priči “Glas ili Ništa”. Usamljeni put pisca ili pesnika ili slikara… u ovim krajevima kraja, donekle je poznat onima koji tvrde  da gledaju kulturi, čije srce je umetnost, pravo u oči. Baš kao što im taj pogled na primeru strip autora nije poznat. I oni su pohađali časove u školi na kojima nije postojao strip kao obavezni predmet obrazovanja, ili oblikovanja obraza, unutar dvorišta kulturnog establišmenta, razume se. Doduše, mnogo toga što bi trebalo da je uobličeno školskim udžbenikom nije se našlo u njemu, pa ni strip. Udžbenici za osnovnu i srednju školsku spremu nisu pisali, osmišljavali, bogovi obrazovanja. Mada često, suviše često izgleda da se u njihov izbor i sadržaj ne može sumnjati.

Deca, od nekog vremena, svuda u svetu prvo uče da crtaju, pa tek kasnije, kad takozvani odrasli kažu da je vreme da počnu da uče da pišu. Što je verovatno znak da su pred vratima kluba odraslih. Kao u doba starih, mudrih Grčkih filozofa. Koje danas malo ko čita, iščitava i  promišlja. Pogotovo ne na ovaj način. Način koji je svojstven malo kom strip autoru.

Glas iz unutrašnje sobe je zavodljiv i ne previše stvaran glas i autoru ovih redova. Zato što je  taj neznanac onaj koji piše i misli sve što je ovde zabeleženo. Glas iz unutrašnje sobe skriven unutar slabo vidljivog nedeterminisanog atoma. Što je nejasan fenomen obrazovanim među prolaznim entitetima savremenosti, koliko i među neobrazovanim ili manje obrazovanim entitetima današnjice. Što autora ovih redova primorava da se zapita, ne prvi put, kome piše ili za koga piše ove redove nalik svojevrsnom eseju. Možda piše glasu iz unutrašnje sobe koji se krije unutar čitaoca ovog napisa? Ako ne njemu, onda glasu iz unutrašnje sobe nekog budućeg čitaoca? Ako ga bude. Što je malo verovatno.

Uostalom, oduvek je, ili od vremena kada je postao svestan ove svesti, pisac ovih redova živeo u uverenju da se najiskrenije piše, ili crta, u trenucima ispovesti. U časovima kada ga je samoća poučavala da pokuša da čuje glas sa kojim sa svaki čovek rađa. Za koji je nužno imati sluha. Biti ravlodušan za spoljni svet. Uprkos iskušenjima. Možda nalik stanovnicima palanke. Nalik mnogim dvonošcima koje samo on, na sebi svojstven način, vidi kao tela mrtvih koji liče na žive.  Što većini zdravorazumskih jedinki izgleda nemoguće. Što ipak postaje moguće ako se uvežbava od malih nogu. Kao i sve drugo, uostalom. Pogledajte.

Pogledajte ove automobile (koji su postali civilizacijska neophodnost) na primer. Oni su primer kako izumi postaju životno neophodni, civilizacijska neophodnost. Gospodin Ford je industriju automobila pokrenuo zato što je uložio mnogo više novca nego u početku svog pohoda na osvajanje tržišta. U početku automobili su ljudima u Americi bili skupi, ljudi su govorili da su bučni, prljavi i da smrde. Ali Mr. Ford nije odustao, uložio je još novca u reklamu i prodaja je krenula. Danas je automobil životna potreba bez koga većina ne može da zamisli svoj život. Posebno ne u velikom gradu. Što kazuje da su psihologija gomile dvonožne reklame, mnogo važniji promoteri reklamne industrije i njihovih interesa koja najpre dopire do mnogih putem elektronskih medija. Promoteri psihe proseka psihologije gomila koja nikada nije došla do sebe i svojih najintimnijih misli. I želja preinačenih u potrebe.  A onaj koji crta i piše, koji je autor stripa je samo posmatrač i svedok. Ljudskog slepila. Koje ne vidi kako zelene površine ili suštine ubrzano nestaju pred njegovim očima. Zašto? Iz ljubavi prema deci i životu, zar ne? Sve želje postaju potrebe ako se uvežbavaju od malih nogu. Potreba za stripovima je digitalnom kolonizacijom zamenjena potrebom za internetom i pametnim telefonom.

Nesposobnost nalik slepilu da se razlikuje dobro od zla, takođe. Slično je i sa prirodom stripa. Koja zahteva dvostruku pismenost. Prva je ona vizuelna; druga je ona logocentričnog tipa. Ako, primera radi, junaci ili akteri ili protagonisti, glavni ili sporedni, idu nekim planinskim vencem, pisac, koji piše jer ne zna da crta, opisuje naširoko njihovo kretanje kao i čitav ambijent na nekoliko stranica. A crtač stripa to kaže u nekoliko slika, kadrova. Sve ostalo, što bi se moglo reći pisanim putem, čitalac može sam svojom imaginacijom doreći. Ali dvostruka pismenost se ne uči u školama, niti se ulaže u njeno reklamiranje. Strip poezija ili poezija stripa je za mnoge i danas nedohvatljiv horizont. Terra incognita. A pesnik stripa nevidljiva pojava. U „palančizovanoj” (što bi rekao profesor Ratko Božović) državi naliko ovoj, pogotovo.

Bolje da sam postao pesnik ili pisac ili slikar, govorio je sebi pun gorčine, često.

„Možda bi moju odvojenost neko do danas opevao“. Što i donekle jeste. Ali  ta činjenica ga nikada nije dodirnula.

Što je možda, bar donekle, njegov problem.

Možda.

Iako dodirivanje autora stripa nije tema ovih redova.

Već dodirivanje ili pokušaj dodirivanja ili (nemuštog) tumačenja ključnih mesta na horizontu ne/u/poznate zemlje stripa.

Nekada, do juče, masovne kulture, koja je dobila ulogu zabavnog dodatka američkoj dnevnoj štampi.

Oslobađanje od dodeljene joj uloge kao da nikada nije stvarno počelo.

Istina, mišljena kao istina stripa, je izgleda u svakom vremenu bila izvan domašaja mislećih subjekata. I oni su se nažalost školovali da ne vide strip.

I njima je, kao i većini nemislećih ili slabomislećih entiteta, istina stripa neisplativa.

Svet je, kažu misleći kao i nemisleći ili slabomisleći, globalano selo. Ne.

Svet je globalna palanka.

Pogotovo danas.

U vremenu izumiranja svih poznatih i manje poznatih jezika kojim su se prepoznavale kulture.

Za P.U.L.S.E: Đorđe Milović.

Prvi deo teksta

  Društvo, Đorđe Milović, palanka, Priče, Strip