Studenti intuitivno traže povratak u socijalizam. Ali ne onaj socijalizam koji je obeležio istočnu Evropu, ne ni kapitalistički socijalizam severne Evrope. Rekao bih da se ne radi o preuzimanju modela koji je ranije oproban, već o pokušaju da se promovišu bazične socijalističke ideje, s tim da centralna tema ne bude radikalna kritika kapitalizma.

Oni su vrlo pažljivi. Ne žele da prepisuju, niti žele da izmišljaju. To što žele Zapadu zovu direktnom demokratijom. Temeljna ideja jeste da ljudi ne žive izolovano, već da žive u zajednici, a da bi mogli živeti u zajednici, moraju sarađivati. Saradnja podrazumeva empatiju, solidarnost, pomoć… Saradnja takođe podrazumeva zajedničko donošenje odluka. Zajednica se tako štiti od uzdizanja vođa, koje, htele to ili ne, počinju da grade kult ličnosti, a onda sve ode tamo kud je već toliko puta otišlo.

Zapad je taj problem pokušao da prevaziđe tako što je vođu zamenio grupom ljudi. Dakle, nema više jedne ličnosti, sad je tu interesna grupa. Tačnije – dve. U igri može biti i još nekoliko grupa, ali to ne menja suštinu. Dakle, uzmimo primer dveju grupa. Te dve grupe smenjuju se na vlasti, drže sve poluge moći i, zapravo, sprovode jednu politiku. Tako je ostalo vođstvo, ali je nestao kult ličnosti.

Međutim, taj sistem zapao je u krizu. Dugo je sve to lepo funkcionisalo. A onda su velike grupe ljudi shvatile da su sve izolovanije i da su sve dalje, ne samo od odlučivanja nego i od javnog prostora. Shvatili su da neko drugi donosi sve odluke u njihovo ime, a bez njihovog učešća. To su, na primer, Trampovi glasači.

Reklo bi se da su baš ti ljudi spremni za socijalističku revoluciju. Ali ne. Umesto da razmišljaju o udruživanju i zajedničkom donošenju odluka, da nastupe kao klasa (da ostanemo u materiji), oni su odlučili da skrenu udesno, da se s te strane bore protiv druge klase, one koja je zasela na vlast. Umesto da zajedno odlučuju, oni su prepustili nekom drugom da odlučuje umesto njih. Taj drugi trebalo je da im kaže ono što su već znali – da su dve (ili nešto više) stranaka, suštinski, uzurpirale vlast.

Pošto nema nove forme, a ne može se ni izmisliti, novi vladari uzeli su staru formu – jedna osoba donosi sve odluke i gradi kult ličnosti. Tako se krug zatvorio. Niže klase (radnici, poljoprivrednici…) opet su postali kmetovi ili robovi kojima vlada jedna ličnost, donoseći sve odluke u njihovo ime. I, što je još važnije, upravo mu oni daju legitimitet. Umesto da se bore, oni su grupu vladara zamenili pojedincem.

Ispostavilo se da je svejedno kako se sistem zove – važno je samo ko učestvuje u odlučivanju. Zasad smo imali samo zapadnu demokratiju koja je uključivala više od jedne osobe, ali to nije bilo dovoljno. Isključeni su se pobunili.

Studenti u Srbiji su avangarda. Oni neće vođu, a neće ni elitu. Oni hoće nešto drugo. Oni traže da se poštuje zakon onako kako je napisan. Zakoni su inicijalno dobro napisani, ali ih vođe i elite tumače isključivo u svoju korist. Da bismo to sprečili, moramo svi odlučivati. Otud plenumi.

Plenum je sednica na kojoj učestvuju svi članovi. To je važno, jer se suprotstavlja ideji o vođi i ideji o elitama koje se smenjuju na vlasti. To je, zapravo, direktna demokratija. Naravno, država ne može tako funkcionisati. Neko mora brzo donositi tekuće odluke. Neke mora biti vlast. Neko mora organizovati državu. Međutim, kad dođemo do političkog u užem smislu, tu ne smemo prepustiti donošenje svih oduka pojedincu ili maloj grupi. Ključne odluke moramo donositi svi.

To je poruka studenta u Srbiji. Ili, to je jedno moguće čitanje. Studenti nekako pokušavaju da vrate politički život u normalu. Takođe, poručuju svima ostalima da je plenumsko odlučivanje moguće. Utisak je da se mora uspostaviti zdrav politički život, te da bi onda politika mogla da se kontroliše preko plenuma.

Sve je potpuno novo, ne samo kod nas već i u celom svetu. Naprednjačko lupetanje da je u toku obojena revolucija samo pokazuje koliko ti ljude ništa ne znaju. Suština obojenih revolucija jeste uvođenja sistema koji je doskora funkcionisao na Zapadu. Glavni zahtevi odnosili su se na više zapadne demokratije, učlanjivanje u organizacije… Ovde toga nema ni u tragovima. Studenti ne traže da uđemo u EU.

Ovde je posredi drugi problem, nešto drugo žulja mnoge. Sve to previše podseća na Jugoslaviju, ali ne tako što se prepisuje recept, već tako što se uspostavlja unapređen, nov sistem, tako što se vraća ideja Jugoslavije, a ne Jugoslavija koja je postojala.

Tako su studenti dobili nove neprijatelje. Pored naprednjaka, tu su i samozvani intelektualci. Najistaknutiji je Čedomir Antić. Doskora opozicionar, sad je rado viđen u svim režimskim medijima. On je prešao na drugu stranu samo iz patološke mržnje prema Jugoslaviji i socijalizmu. Mržnja je kod njega tolika da je ostavio studente, kojima inače predaje, i prešao na stranu mračne sile. To može biti problem za uspostavljanje novog, avangardnog sistema.

Dugi problem su partije. Naime, Vučić je uspeo da uništi opoziciju. Uspeo je da uništi pluralizam, politički život, instituciju debate, javne rasprave, praktično sve što ima veze s demokratijom, posredno i neposredno. Neminovno je nestalo i samo srce demokratije – redovna smena vlasti nenasilnim putem.

Da bi znali gde smo politički, neophodni su nam izbori. A da bi do izbora došlo, konačno moramo saznati tačan broj birača – samo tako možemo znati puke podatke, recimo, samo tako možemo znati kolika je izlaznost na izborima. Tu praktično vlada mrak. Te podatke zna samo vlast, kao da je reč o šiframa za nuklearni program.

Tek kad saznamo stvarni raspored snaga, možemo znate koje političke opcije imamo na stolu i u kom odnosu.

Tek tad možemo pokušati da dobijemo vlast koja će možda moći da se kontroliše sistemom plenuma. Na tom putu zasad stoje kvaziintelektualne elite i Vučić. Ako ta dva smetala budu pometena, možda će Srbija od zadnje rupe na svirali postati ideal drugim državama. I, samo da podsetim, to ne bi bilo prvi put.

Dragan Stojanović

Izvor: Lava Lab

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Dragan Stojanović, Lava Lab, protesti, studenti