Kako nakon 15. marta: O čemu govorimo kada govorimo o promeni sistema

I to je iza nas. Očekivano spektakularni studentski protest u Beogradu i strah da će on biti zloupotrebljen insceniranim incidentima i pokušajima izazivanja nasilja. Ni „ćaciland“, ni jezivo ispaljivanje zvučnog topa, niti silna želja nekih da se desi „peti oktobar“ nisu uspeli da naprave haos, ljudi su ostali odgovorni i pribrani, a studenti su zadržali kontrolu nad svojim skupom i na prvi znak opasnosti odlučili da ga raspuste, istrajni u nameri da ne prave „završne korake“ već „tektonske promene“. Borba se nastavlja! Ima još da se pumpa, pa da nastavimo, bez straha, pravo u ideologiju, na kužni teren.

Nakon meseci ideološke konfuzije, odnosno neizjašnjavanja, u poslednje vreme su se kristalizovala jasnija ideološka opredeljenja, kako među studentima, tako i u širem društvu. S jedne strane u pojavi i sve izraženijoj prisutnosti „Nema predaje“ zastava (kao i Isusa na crvenoj pozadini, zastave pod kojom ruske trupe ubijaju u Ukrajini, i četničkih obeležja), a sa druge u nastojanju liberalne i opozicione javnosti (i pojedinih studentsko-omladinskih grupa) da studentski bunt i društveni ustanak svedu na promenu režima, da ga prevedu na jezik institucionalne politike i na kolosek liberalne demokratije, pod privremenu upravu „ekspertske“ vlade koja će obezbediti uslove za fer i poštene izbore i tako dalje.

Diskurs o dve Srbije bi da se povampiri, ali njegovo je prošlo. Suprotno opštem mestu politike u Srbiji (i šire), ova binarnost nije sudbina. Sasvim je moguće kritikovati obe pozicije istovremeno. Štaviše, one predstavljaju dve strane istog, kapitalističkog, novčića.

Obe nas upućuju na ključna uporišta sistema. Zastave i studentsko ćutanje o njima otkrivaju neuralgične tačke poretka, prvoklasne raison d’état države Srbije – Kosovo i etno-nacionalni okvir državnosti, odnosno državnog interesa, i njemu pripadajuće pravoslavlje – crne tačke, opasna i višestruko tabuizirana mesta u koje se, opštim konsenzusom, ne sme dirati. Sa prividno suprotne strane, insistiranje na političkom okviru liberalne demokratije drži nas u matrici „kapitalističkog realizma“ .

Razumljivo je (iako nam se možda ne sviđa), da budući da svoju borbu nastoje da utemelje u ustavnom poretku, studenti ne otvaraju ona pitanja koja su samim Ustavom proklamovana, u preambuli, da je Kosovo sastavni deo Srbije (dakle „Nema predaje“), i u prvom članu, da je Srbija država srpskog naroda, pa tek onda ostalih (dakle, nacionalni interes). Ova pitanja, evidentno, nisu predmet studentske borbe. Studentski zahtevi s njima nemaju nikakve veze.

Mnogima je teško da svare i ono što su do sada otvorili – svojim četvrtim zahtevom, svojom plenumskom organizacijom, svojim saopštenjima i aktima (Pismo narodu Srbije, Studentski edikt, Pismo studentima širom sveta) – problematizujući kako liberalnu (predstavničku) demokratiju tako i njen neoliberalni ekonomski okvir i pozivajući na „promenu sistema“. Šta se pod tom promenom tačno podrazumeva, ostaje nedorečeno, pa brojne protivurečnosti borbe, studentske i šire društvene, omogućavaju svakom da je razume po svojoj meri.

Promena režima ili promena upravljanja

Na samoj površini, promena sistema implicira promenu režima. To je nivo na kome operiše čitava opozicija, opozicioni mediji i srednjestrujaški komentatori svih fela. Iste glave (ili njihovi ideološki sledbenici) opet obećavaju istu liberalnu demokratiju, kao da se proteklih trideset i kusur godina nije desilo, kao da liberalna demokratija nije krahirala i u svom centru. Rečima Borisa Budena, za njih je „konačna svrha protesta jasna i nedvojbena: očistiti državu od pokvarenih elemenata i tako nad njom obaviti neku vrstu generalnog remonta, nakon kojega će ona proraditi kao nova.“ Valjda po principu treća sreća, Srbija će konačno postati „normalna“ država.

Iz ovog ključa, koji politiku svodi na politički sistem liberalne demokratije, studentski protest se kritikuje kao antipolitičan. „Razrešenje [se] mora naći u političkoj areni”, kažu, a politička arena to su partije, izbori, parlament, itd. Da bi se dovršila, pobuna „amorfne, politički neartikulisane mase“ se mora provući kroz adekvatne kanale – s jedne strane politički sistem, a sa druge civilno društvo.

Srećom, politika je mnogo šira od institucionalizovane politike, a akter pobune u Srbiji nije niti „amorfna masa“ niti civilni sektor koji zahteve mase prevodi tzv. donosiocima odluka, već društvo (ono što je Partha Chatterjee, izučavajući političko delovanje stanovnika ilegalnih naselja u Indiji, zajednica koje nemaju nikakvo uporište u zakonu, u kontrastu spram civilnog, nazvao političko društvo).

A to društvo se u protekla četiri meseca uveliko politički samo-organizovalo, mimo formalnih političkih institucija. Ono svakodnevno politički deluje u studentskim plenumima, u novo-oformljenim neformalnim udruženjima prosvetnih radnika i njihovim zahtevima, u inicijativama Kultura u blokadi u Beogradu i Kikindi, u plenumu Narodne biblioteke, u vaskolikim komšijskim grupama, u roditeljskoj samo-organizovanoj podršci nastavnicima i đacima, u okupaciji privatnih fakulteta, u protestima i zahtevima radnika beogradskog GSP-a i apotekarki u Beogradu, Kragujevcu i Užicu, u desantima poljoprivrednika u Bogatiću i Rači, u Grupi inženjera Srbije, u bojkotu trgovinskih lanaca, u štrajku institucija kulture, u pokretu protiv projekta Jadar, u formalnim i neformalnim grupama koje se bore protiv sumanutih „razvojnih“ projekata kao što su EXPO i hotel Generalštab, u inicijativi radnika IT sektora da prosvetarima u štrajku obezbede finansijsku pomoć, i tako dalje, niz se čini beskrajan. Osim ponekog polu-angažovanog sindikata i strukovnog udruženja, sve su ove političke inicijative vaninstitucionalne. Samo izuzetno, kao u Kraljevu, opozicija uživa dovoljno poverenje i legitimitet da društvo stane iza nje.

U „Pismu narodu Srbije“ (primetiću, puna nade, da se studenti ne obraćaju srpskom narodu, već narodu Srbije) studenti doslovno crtaju ono što je već mesecima implicirano u njihovom delovanju, a što silni smatrači i navodni politički predstavnici uporno ignorišu. Na pitanje „koji je sledeći korak“, studenti nedvosmisleno odgovaraju „Svi u zborove.“

Zaista ne može biti očiglednije da studenti promenu sistema promišljaju dublje od proste promene režima. Oni zagovaraju promenu načina upravljanja, pozivaju na neposrednu demokratiju i institucije koje se grade od dole.

Na testu podrške ovom studentskom opredeljenju padaju političari i dežurni imaoci mišljenja, ali i drugi, tobože progresivniji akteri, poput Kulturnog centra Beograda, iako su deklarativno uz studente i pobunjeno društvo. Ispadne da pobunu podržavaju samo do granice dok i njih ne počne da dovodi u pitanje. Umesto da u njoj učestvuju, ma koliko to teško bilo, zaposleni KCB-a se ograđuju od okupacije Dvorane i lamentiraju nad izgubljenim bioskopskim programom, čime se samo-izuzimaju iz borbe, ostajući na nivou virtue-signalling-a (lažnog iskazivanja osećanja solidarnosti), bez stvarnog „uloga u igri“. Ne sumnjam, na tragu mnogobrojnih komentara, da i „oslobođenje KCB-a“ ima svoje bitne probleme, ali se ne može osporiti da je činom zauzimanja fizičkog prostora napravilo naprslinu u uobičajenom poretku stvari i time nam omogućilo da o tome sada govorimo, potvrđujući da, kako ističe Kristin Ross na tragu Černiševskog, „dela stvaraju snove i ideje, a ne obrnuto“.

Isto naglašava i Ransijer u svom pismu podrške studentima: „Za one koji se bore protiv ugnjetavanja, ne postoji druga organizacija osim samoorganizovanja (…) Pokret studenata i omladine u Srbiji podseća da ne možemo odvojiti cilj i sredstva i da demokratija nije spoljašnji cilj već praksa, sam život pokreta.“ Upravo je praksa studentske demokratije iznedrila svu lepotu i snove pobune.

U pozadini liberalne demokratije

Virtue-signalling se pokazuje i kao omiljena poza zabrinute liberalne javnosti koja se snebiva nad „Nema predaje“ zastavama i kokardama, dok istovremeno neguje „mit o Zoranu“, nekritički kanonizujući, umesto da problematizuje, nasleđe državnika koji je četnike izjednačio sa partizanima, uveo veronauku u škole i bio sklon sklapanju „pragmatičnih“ saveza. U konačnici, po pitanju Kosova, politika vlade koju je on vodio nije se značajno razlikovala od one proklamovane Ustavom iz 2006. a čije donošenje su podržali njegovi politički i ideološki naslednici. Da ne pominjemo bilans njegove ekonomske politike.

Štaviše, i njeni najveći aduti, „normalnost“ koju decenijama obećava i „evropske vrednosti“, odnosno „evropski način života“ kojima se nada, u međuvremenu su postali oruđe u rukama radikalne desnice. Podsetiću, izborni slogan nemačkog AFD-a na nedavno završenim saveznim izborima bio je: „Nemačka, ali normalna“, a odbrana „evropskog načina života“ glavni je diskurzivni alat kojim se pravdaju smrti izbeglica na Mediteranu.

Bez obzira na sve fine jezičke bravure, posebno vidljive u jukstapoziciranju civilnog spram etničkog nacionalizma, temelj evropske liberalne demokratije (kao i ove naše u pokušaju) nije ništa drugo do nacionalna država, do kosti verna „osnivačkoj jednačini moderne republikanske države“, nacionalnost = državljanstvo, kako je to predočio Etienne Balibar.

Opozicija, kao i liberalna javnost, ne bi da zapliva u te smrdljive vode. Nedo bog da se malo pogleda u ogledalo. Radije ostaje na sigurnom: u ljušturama formalnih političkih institucija, gde politike nema ni od korova. Politika je drugde.

Budući da studentima, za razliku od opozicije, „demokratija nije spoljašnji cilj već praksa“, oni su načeli čak i ovu temu. Zahvaljujući njihovoj borbi možemo da vidimo šta se dešava u Novom Pazaru, možemo da vidimo Bošnjake, Slovake, Vlahe, Rome, ne kao karikature svojih političkih predstavnika, niti kao „manjine“, već kao ravnopravne članove i članice društva.

Ništa to ne tangira opoziciju, ona tumara izgubljena, nesposobna da pronađe ulogu za sebe. Možda da pokuša da bude medijator, a ne predstavnik? Možda da pokuša da umesto da govori u ime društva, pravi prostor društvu da progovori samo (što ono već svakako i radi). Da se, umesto da nastoji da među sobom formira prelaznu vladu koja teško da bi imala legitimitet da predstavlja bilo koga osim samu sebe, okrene već naveliko samo-organizovanom političkom društvu.

A kad kažem društvo ne mislim (samo) na civilni sektor (kome ionako preti slom nakon povlačenja američkih sredstava), niti na Proglas, koji uz sve svoje dobre namere, nije ništa drugo do samo-proglašeni predstavnik koga niko nije ovlastio da ga predstavlja. A posebno ne mislim na desne i radikalno desne grupe i njihova nastojanja da preoznače ili preuzmu studentsku borbu (kao što se to desilo u Čačku).

Mislim na Asocijaciju škola u štrajku, mislim na pobunjene apotekarke, vaspitačice, socijalne radnice i kulturnjake, mislim na poljoprivrednike, mislim na SEOS i druge grupe za odbranu prirode, na zbor građana Rakovice. Mislim i na veterane. Na radnike onih vitalnih sektora koje tek treba pridobiti ili im pomoći da se pobune. Na represivni aparat.

Ako želi da postane relevantna i pre svega ako želi da bude korisna, opozicija bi mogla da se upusti u dijalog sa ovim grupama, da ih sluša, da ih osnažuje i međusobno povezuje, da sa njima dogovara strategije, prelazna rešenja, predstavnike i prioritete. Mogla bi da se potrudi da bude prisutna tamo gde se brusi nova politika, gde se grade nove institucije, novi pogledi, i da tamo otvara pitanja, pa i ona bolna i neprijatna – o prošlosti i o državnim temeljima.

Politička ekonomija i crna tačka studentskih protesta

Otklon od „kapitalističkog realizma“ odnosno zahtev za promenom ekonomske paradigme implicitan je u studentskom delovanju kao i u delovanju i zahtevima drugih pobunjenih društvenih grupa. Svi oni polaze od očigledne činjenice da je vreme vesele globalizacije završeno, i da je kapitalizam, pogotovu u svom neoliberalnom ruhu, umesto prosperiteta doneo propast, te zahtevaju drugačije usmerenje. Studenti, kulturnjaci, zdravstveni i socijalni radnici traže veća javna ulaganja, radnici beogradskog GSP-a i Apoteka Beograd zahtevaju da se privatizacije zaustave a postojeći javno-privatni ugovori revidiraju, SEOS traži potpunu obustavu projekta Jadar, radnici Proletera iz Ivanjice koji nedeljama blokiraju fabriku, poslodavcu ne dozvoljavaju da iz pogona iznese robu i sirovine, te zahtevaju da im se isplate zarade koje im duguje.

Nevoljkost da se preispituje ekonomski okvir poretka najvidljiviji je u ignorisanju onih društvenih aktera i aspekata njihove borbe koji ga izazivaju. Tako su blokade privatnih fakulteta potpuno skrajnute, uprkos pritiscima i pretnjama  koje njihovi studenti doživljavaju. Kako je pisala Tatjana Rosić one postavljaju pitanje može li akademska sloboda postojati u korporativnoj privatnoj firmi, kojoj je, u konačnici, pravljenje profita ultimativna svrha. Ili nešto šire, može li postojati privatna agora, privatni posed namenjen javnim slobodama. Odgovor treba da nam bude više nego jasan ako pogledamo brzu transformaciju pokojnog Twitter-a u fašistoidni X. Najskorije, o mogućnosti akademske slobode u okvirima privatne korporacije sve nam govori hapšenje i planirana deportacija pro-Palestinskog aktiviste Mahmouda Khalilija u SAD-u, izvedena uz podršku njegovog univerziteta Kolumbija.

Polazeći od političke ekonomije možemo se vratiti i crnoj tački studentskih protesta, neupitnom Kosovu i nacionalnoj formulaciji državnog interesa. Kao što zastava „Nema predaje“ dominira prostorom jer je na to podstiče Ustav, tako i nacionalni interes, po inerciji, teži da potisne klasnu prirodu društvenog bunta. Nesklad između nacionalnog i klasnog interesa, odnosno pitanja da li će prevladati klasna ili nacionalna perspektiva borbe ključno je za budućnost kako samo pobune, tako i Srbije.

Izmaknimo se za čas korak unazad da razmotrimo dosadašnje delovanje nacionalnih anti-establišment projekata. U svojoj analizi ekonomskih programa radikalno desnih partija u Evropi, Jan Rettig zaključuje da se njihova politika može smatrati delimično anti-sistemskom, budući da raskida sa slepom verom u tržište. Ipak ona to radi isključivo u svrhu zaštite domaćeg privatnog kapitala. Dok s jedne strane uvodi mere protekcije, s druge nastavlja neoliberalno pustošenje javnog sektora i obespravljivanje radništva.

Ovakvo usmerenje je očito kada se pogleda prvih nekoliko meseci Trampovog predsednikovanja. Najkonsekventniji ratnik „protiv establišmenta“ svom pajtašu i neformalnom second-in-command (i najbogatijem čoveku na svetu) poklanja milijarde u državnim ugovorima i subvencijama, dok istovremeno ukida programe podrške siromašnima, gasi finansiranja univerziteta i naučnih projekata, radikalno smanjuje javni sektor ostavljajući hiljade ljudi bez posla i prihoda.

U Evropi, i desne i centrističke vlade, u svom mahnitom ratnom zanosu, novac ubrizgavaju u privatne vojne industrije, razotkrivajući se, iako šokirane Trampovom izdajom, kao verne sledbenice njegovog imperijalnog zaokreta. Na ulicama Berlina, posvuda se mogu videti bilbordi koji reklamiraju vojne dronove nemačke proizvodnje, kompanije Quantum Systems, čiji je jedan od većih investitora vlasnik Palantira, Trampov dugogodišnji finansijer i osvedočeni radikalni desničar, da ne kažem fašista, Peter Thiel. Prema pisanju medija, Quantum Systems će u 2025. godini udvostručiti proizvodnju dronova namenjenih ratu u Ukrajini.

Trampovo otvoreno odbacivanje međunarodnog prava i poretka uspostavljenog nakon Drugog svetskog rata, a u korist neskrivene imperijalne politike, Evropu je razotkrilo kao periferiju, ne partnera već interesnu sferu, poslovični Bliski istok ili Latinsku Ameriku, po kojoj nekadašnji „benevolentni“ hegemon vršlja kako mu se prohte, dok sa drugom potencijalnom imperijom (Rusijom) gleda da dogovori raspodelu plena (Ukrajine).

Zemlja a ne teritorija

Gde će ovi zabludeli militaristi da traže sirovine za svoje imperijalne poduhvate? Koga će koristiti kao topovsko meso? Sigurno ne svoju decu, već našu. A pod našom ne mislim samo na srpsku, već na svaku perifernu, svaku marginalnu, svaku radničku, svaku graničarsku, kao što su to deca Ukrajine, svaku „suvišnu“, kao što su to palestinska deca koja zauzimaju prostor koji bi mogao da postane „prelepa rivijera“.

Ukoliko nacionalni interesi, oličeni u „Nema predaje“ zastavama, prevagnu u borbi oko značenja i ciljeva društvenog bunta, Srbiji ostaje da se svrsta uz jednu, drugu, treću ili petu imperijalnu silu kojoj će na raspolaganje da stavi sve što ima – ljude, zemlju, resurse. U tom scenariju dobro mogu da prođu jedino kompradorske elite, političke i privredne.

Za razliku od nacionalne perspektive, koja je za sada, bar koliko ja vidim, prisutna isključivo simbolički, klasna i intersekcionalna perspektiva izvire iz i prožima sve aspekte studentskog i društvenog bunta. Njene krilatice su pravda, solidarnost, ravnopravnost, uzajamna pomoć, dostojanstven život za svakog čoveka.

Suprotno anti-sistemskoj desnici koje uporište ima u esencijalizmu i nativizmu, rodnim, klasnim, rasnim i etno-nacionalnim hijerarhijama, anti-sistemski naboj studentske borbe je duboko feministički jer u prvi plan stavlja etiku brige, o drugačijima, o slabijima, o potlačenima, o nevidljivima i zaboravljenima, jer duboko vrednuju život (ne samo ljudski), insistira na nenasilju, zajedništvu i brizi za opšte dobro, on je anti-fašistički jer ga se tiče kako su drugi i druge, anti-kolonijalni i anti-imperijalni jer odbija logiku superiornosti jednih nad drugima, i svakako klasni jer ne pristaje na „prirodnost“ aproprijacije i eksploatacije.

Koliko god naši izlišni politički predstavnici nastojali da uspostave neku novu iteraciju vajne liberalne demokratije, međunarodni sistem u kome Srbija, htela ne htela postoji, nepovratno je izmenjen. U prošlost se ne možemo vratiti. A i zašto bismo? Ta prošlost je odgovorna za apokalipsu koju živimo – političku, ekonomsku, ekološku, a koja današnjoj deci ukida pravo na budućnost. Umesto da biraju da li će izgoreti u nuklearnom ratu ili će ih spržiti sunce, mladi biraju da se makar bore za mogućnost drugačije budućnosti.

Ovaj tekst se zato može čitati i kao molba liberalima da ako već neće (ili ne umeju) u tome da im pomognu, da im bar ne stoje na putu. Nema gotovih rešenja, naročito to nisu ona koja su već više puta završila u fijasku. Nema utabanih staza, iskorak je visoko rizičan, a ishod neizvestan. Studentski pokret jeste politički nedorečen, povremeno trapav u artikulaciji svojih principa, osuđen, kao i svi mi, na terminologiju i pojmovni aparat nasleđen iz umirućeg sistema. Njihovi ideali nisu do kraja izvedeni, ali konkretnost njihove borbe stvara „ideje i snove“.

U zajedničkom razmišljanju i zamišljanju drugačijih ekonomskih i političkih realnosti, može nam pomoći da pogled dignemo izvan naše pojedinačne borbe. Da pogledamo u pravcu prošlosti, u iskustvo Pariske komune, u pravcu tzv. globalnog Juga, u Rožavu, društvo bez države, u plurinacionalnu Boliviju, u pravcu palestinskog otpora koji za simbol uzima maslinu, a u centar svoje borbe postavlja zemlju, ne kao državnu teritoriju, niti kao svojinu, već kao zemljište koje daje život. „Sve države i sve granice su izmišljene, stvarna je jedino zemlja, a zemlja nas prihvata gde god da umremo“, kako to kaže mudra Yusra, u seriji Mo. Zemlja je naša ne zato što smo joj autohtoni, niti zato što je posedujemo, već zato što se obavezujemo da o njoj brinemo, da je obnavljamo, jer obnavljajući zemlju jedino možemo da obnovimo sebe.

U svakom slučaju, biće kako plenum kaže.

Saša Savanović

Izvor: Mašina

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, mašina, Politika, protesti, Srbija, studenti, Studentski pokret