Ne samo o sličnostima Kišove Grobnica za Borisa Davidoviča i Štulićevog Krivog srastanja, već i Kiša i Štulića – onog Štulića kojeg smo znali do sredine osamdesetih – mogao bi biti napisan čitav esej. Reč je o dve istinski srodne umetničke, intelektualne i moralne fizionomije. O dva vrlo slična senzibiliteta. Štulić se pozivao na Grobnicu, dok je Kišova pobunjenička priroda, okrenuta protiv svake nepravde, a ne samo velikih istorijskih tiranija, imala rokenrol duha. Rečenica Lasla Blaškovića:

„Još kao sasvim mlad, Kiš je ličio na ostarelog Kita Ričardsa“

nije samo duhovita. To je dubinsko zapažanje o Kišovoj prirodi, karakteru i vrednosnom korpusu. Zato ne treba da čudi svojevremeni dolazak grupe pankera na izložbu o Kišu u Narodnoj biblioteci Srbije (jer ako je Igi Pop otac panka, Kit Ričards je njegov deda).

Ujedno, Kiš i Štulić primeri su naizgled čudnog spajanja pankerskog duha i ljubavi prema sevdahu. Kiš je, kod kuće, među prijateljima, ali i na javnim mestima s gitarom pevao sevdalinke. Štulić je – znamo – za vreme studija svirao i pevao po ulicama i trgovima, a Kiš je kao student zarađivao čineći to isto u kafanama. Ima u njihovim biografijama i mnogo većih podudarnosti. Neke skoro bodu oči.

Kratak pregled stvari koje su kod Kiša i Štulića iz njegovih najboljih dana bile iste ili slične pomoći će sticanju šireg uvida ne samo u Štulićevu sudbinu nego, još i pre, u njegove ideje i ličnost – samim tim i delo – do sredine osamdesetih. Shodno tome, sličnosti koje ću pobrojati ne tiču se samo pesništva i književnosti već i ličnih Štulićevih i Kišovih načela, kao i još poneke ljudske osobine. Napokon, da bi slika bila celovitija, pomenuću i zajedničke sudbinske pojedinosti. Dakle, redom:

a) Štulićeva privrženost muzici bila je jednaka Kišovoj posvećenosti književnosti. Pisac i nema druge sudbine do književne, tvrdio je Kiš. Živjeti se ne mora, svirati se mora, govorio je, podsetimo se, Štulić.

b) Kiš i Štulić dve su visoke kulture i dva stila razvijena po istoj recepturi. Kiš je svoj književni stil opisivao kao mešavinu „poetičnosti, vulgarnosti i erudicije“. Stil kojim je Štulić pisao u najboljim danima potpuno odgovara ovakvom opisu. Uz to, u Kišovoj prozi bilo je mnogo poezije, a Štulićeve pesme često su bile proza u stihovima.

c) Erudicija je i kod jednog i kod drugog bila uočljiva i u isti mah pametno korišćena. Kod Kiša je baš uvek, a kod Štulića gotovo uvek bila u službi ideje, stila i poetike.

d) Ni Kiš ni Štulić nisu se ograničili na ispovedne i lirske teme. Pisali su i o najvažnijim ideološkim problemima svog doba. Pratili su „damare svoje epohe“, da se poslužimo Kišovim rečima.

e) Zlo totalitarizma, a najviše tragično iskustvo staljinizma, bilo im je opsesivna tema. Kiš je prvi u jugoslovenskoj prozi, a Štulić prvi u pesništvu, prikazao široku sliku mehanizama zla zbog kojih istorija izgleda kao niz košmarnih prizora. Obojica su to učinili na moderan način, promenivši estetiku (i etiku) domaće proze i poezije. U njihovim rečima, uplašeni i zlonamerni iščitavali su kritiku staljinizma kao antikomunizam.

f) Sličnosti između Kiša i Štulića možemo pronaći ne samo na opštem (književnoteorijskom) planu, već i u detaljima. Karl Taube, u pripoveci Magijsko kruženje karata, biva ubijen sa „tri užasna udarca po lobanji“, i to „obijačkim alatom“. Štulićev „Štićenik“ sa albuma Kad fazani lete u opisivanju svog stradanja kaže kako su ga „ružno udarali gvožđem u glavu“.

g) Kada govorimo o Kišu i Štuliću, onda govorimo o dva nezavisna duha, dosledna u odbijanju da pripadnu skoro bilo gde. Ili da predstavljaju bilo koga i bilo šta osim sebe i svoje stvaralaštvo.

h) Ne samo umetničkim stilom već ukupnom pojavom Kiš i Štulić zasmetali su nekima od najmoćnijih ljudi u književnom, odnosno muzičkom establišmentu. Toliko da se u hajci na Kiša čuo zahtev da on bude „uklonjen iz sredine za izvesno vreme“. Kiš i Štulić otići će „iz sredine“ dobrovoljno, ali to neće umanjiti radost njihovih protivnika.

i) Strategija udara na Kiša i, kasnije, na Štulića bila je ista. Za početak, proglašeni su slabim zanatlijama. Kiš je sedamdesetih bio optužen za „plagijat“, „krađu“ i „prepisivanje“ delova Grobnice od drugih autora. Optužili su ga ljudi nemoćni da shvate savremene, pa čak i tradicionalne postupke kojima književna građa (literarna i paraliterarna), posebno dokumenta (stvarna i izmišljena), biva preoblikovana u novu poetiku. Po njihovom mišljenju, Kiš je bio književni falsifikator i nesposobnjaković. Za nesposobnost je bivao optuživan i Štulić. Tekstovi su mu bili „isprazni“, bio je to „pseudopolitički angažman“, ukratko „mutež i metež“ (Darko Glavan). Pisano je kako niti ume da peva niti ume da svira, a kad nije bio zauzet „pseudopolitičkim angažmanom“ i on je „prepisivao“ – na primer od Čaka Berija.

j) I u Kišovom i u Štulićevom slučaju lista optužbi je s vremenom proširivana. Što su se stare optužbe pokazivale smešnijima, Kišovi i Štulićevi oponenti upornije su gomilali nove, svaki put sve besmislenije. Dragan M. Jeremić, drmator u književnom establišmentu sedamdesetih, konstatovao je da Kiš ne može dobro pisati o Staljinovim logorima pošto u njima nije bio zatočen. Darko Glavan zamerio je Štuliću što je u pesmi „Hladan kao led“ predstavio Beč i Austriju u lošem svetlu (što je i samo po sebi diskutabilno). Glavan se zapitao „kako bismo se mi osjećali“ kada bi „naši susjedi“ to činili nama. „Spasi nas bože ovakvih ambasadora pred svjetskom javnošću“, molio je, kao da je Štulić jugoslovenski delegat u Ujedinjenim nacijama.

k) Štulića su odbranile njegove pesme, kao što su Kiša odbranile njegove knjige. I Kiš i Štulić znali su da će biti tako, ali ipak su besneli nad optužbama. Mada obojica „zlatnog srca“ (Đerđ Konrad o Kišu), osećali su potrebu da kritičarima i lično odgovore. Kiš se sa njima obračunao u Času anatomije, polemičkoj knjizi vanserijskog duha, krležijanske erudicije i nesvakidašnjeg žara. Štulić se zadovoljio time da kritičare psuje po novinama. I da im poručuje kako bi, kad pišu o Azri i muzici uopšte, to trebalo da čine sa znanjem kakvo se traži za doktorsku disertaciju o Edgaru Alanu Pou.

l) I kod Kiša i kod Štulića optužbe su, osim besa, izazvale ogorčenje. Bilo im je jasno da se osujećivanja sa kojima se suočavaju ne tiču samo zanata ili morala već i politike. Štaviše, da je suština tih osujećivanja politička, pa ako baš hoćete i anticivilizacijska. Da udar potiče od ljudi nazadne svesti i provincijske uskogrudosti. Kroz te napade isplivalo je, inače podzemno, zajedništvo nacionalista (neki su se nehotično otkrili još tada, drugi će to svesno učiniti kasnije) i komunističkih dogmatika, uz obaveznu asistenciju sitne birokratije. Nije bilo prvi put. Udružili su se, na primer, i koju godinu ranije, kad je država rešila da uguši Praxis i Korčulansku letnju školu.
m) Napadani u svojoj zemlji, Kiš i Štulić, obojica sa nagomilanim gorkim talogom iskustva, odselili su se u tuđinu. Kiš u Pariz, u kojem je 1989. i umro, Štulić u Holandiju.

n) Kiš i Štulić spadaju među uzore najboljima u novim generacijama rođenim na tlu nekadašnje Jugoslavije. U Kišovim knjigama i ključnim Azrinim albumima oni pronalaze i prepoznaju sopstvene istine i zapitanosti, slutnje i snove, sumnje i ubeđenja.

Iz knjige “Između krajnosti” Ivana Ivačkovića: Štulić i Kiš

(Fotografije: Zoran Ivanović i Foto arhiva Politike)

Tekstovi o Danilu Kišu na portalu P.U.L.S.E

  Branimir Štulić, Danilo Kiš, Književnost, Muzika