Sve boje Amsterdama
Kad prvi put ugledate usnuli i izmaglicom obavijeni Amsterdam, učini vam se na tren da ste zakoračili u sliku nekog starog holandskog majstora. Već sledeći kadar, oživljen vrevom, mnoštvom razigranog kolorita i pastelnom vedrinom neba uvodi vas u realni svet amsterdamskog jutra.
Tog je maja grad na Amstelu bio okupan suncem i tek rani jutarnji i kasni večernji sati, kad hladan vetar krene da se probija duž ulica i kanala, podsete vas da ste nadomak Severnog mora. Prozori na holandskim kućama su neobično veliki i bez zavesa i kad je dan bez ijednog oblačka, Holanđani posedaju na prozorske daske i sunčaju se. Na svakom koraku hvataju trenutke da upiju sunčeve zrake, u kafićima, na klupama pored vode, u prelepim prostranim parkovima egzotičnih naziva „Hortus Botanicus“ (Botanička bašta) – oazi mira i lepote gde se čuvaju jedinstvene biljke sa svih kontinenata, „Vondelpark“ – najvećem amsterdamskom parku u blizini muzejskog kvarta „Museumplein“, ili amsterdamskoj šumi nadomak grada – „Amsterdamse Bos“.
Sa broda koji tiho plovi po reci Amstel, vešto vijugajući po nepreglednoj mreži kanala, kao na filmskom platnu ređaju se živopisne fasade kuća sa svojstvenom ornamentikom zabata, koje su podizali bogati holandski i flamanski trgovci u 16. i 17. veku, tzv. Zlatnom dobu Holandije, u stilu baroka, renesanse i klasicizma.
Usput se mimolilazimo sa čamcima i brodićima svih tipova i veličina i uvek nasmejanim Holanđanima, koji nam mašu, kao kod nas deca. Život na kanalima je priča za sebe. Tu se odmaraju, slušaju muziku, piju pivo, voze bebe i kućne ljubimce, prave piknike, žurke, igraju karte, prevoze robu ili jednostavno uživaju. Čitav taj svet koji neprekidno plovi kanalima tamo-amo deluje umirujuće na posmatrače i odaje utisak jednog bezbrižnog i stabilnog sveta. Duž kanala su drvoredi raznolikih vrsta stabala i velikog broja vrba što ovoj slici daje izvestan romantični ton. Njihove vode naseljavaju mnogobrojne vrste ptica, od pataka do labudova koji se kreću u savršenoj harmoniji sa ljudima i njihovim plovilima. Na kanalima su i splavovi – kuće za stanovanje, kojih ima preko dve hiljade, neke su sasvim skromne, druge doterane sa tremovima, bašticama i klupama.
Holanđani ne vole da se njihov grad naziva „Venecijom Severa“, tvrdeći da se na njihovim kanalima stvarno živi i da su neuporedivo čistiji od venecijanskih. Zaista, svake noći na različitim krajevima grada otvaraju se dve brane, jedna koja pušta svežu vodu u kanale iz Severnog mora, a druga koja ispušta staru. Time se postiže konstantno obnavljanje vode i sprečava širenje neprijatnih mirisa.
Dok brod zavija „Zlatnom okukom“, vodič nas upoznaje sa zanimljivom i slavnom prošlošću Holandije. Svoj prvi procvat Amsterdam je doživeo početkom 14. veka zahvaljujući stalnom razvitku trgovinskih aktivnosti na Baltičkom moru. U to vreme grad na Amstelu dobija epitet jednog od najbogatijih gradova sveta a mala Holandija, okružena znatno moćnijim i bogatijim susedima, postaje snažna pomorska sila. Holandski brodovi plove u Indiju, Indoneziju i Afriku, utirući put jednoj novoj trgovinskoj imperiji. Osvajaju prekomorske posede severne Amerike koji će kasnije postati holandske kolonije i osnivaju grad Novi Amsterdam (današnji Njujork). Amsterdam postaje polazna tačka i najvažniji grad za razmenu robe u Evropi a uskoro i vodeći finansijski centar sveta.
Posle pobune protiv španskog kralja Filipa II, sledio je 80-ogodišnji rat sa Španijom, koji je okončan u korist Holanđana. Nekako istovremeno, uspostavljeno je pravo izbora na religiju, pa se 16. vek smatra početkom tolerancije na ovim prostorima i Amsterdam postaje „sigurna luka“ za progonjene pripadnike raznih naroda i veroispovesti, koji su svi bez razlike bili dobrodošli ukoliko su bili spremni da plaćaju porez.
Iz dalekih prekomorskih zemalja holandski brodovi donose egzotične vrste drveta, svilu, tepihe, kineski i japanski porcelan, čaj i začine koji su se u ono vreme plaćali kao zlato. Trgovina dobija snažan podsticaj, prva trgovinska berza u svetu osniva se u Amsterdamu, trguje se do tada nepoznatim artiklima kao što su kafa i lukovice tulipana, koje su upravo odavde krenule u osvajanje srca ljubitelja cveća širom sveta. Ovo je vek kada na scenu stupaju veliki umetnici kojima je sad dozvoljeno da na svoja platna, umesto strogo religioznih, postavljaju teme iz svakodnevnog života, rade portrete trgovaca i njihovih porodica, kao i grupne portrete članova mnogobrojnih gildi, dobro organizovanih udruženja zanatlija. Zemlja doživljava nezaustavljiv prosperitet, pa je do sredine 17. veka Holandija imala 5 univerziteta sa solidnom međunarodnom reputacijom.
Moj boravak je pao u vreme velike nacionalne fešte, proslave Kraljičinog rođendana koji je do nedavno obeležavao rođendan kraljice Julijane, a potom promenio ime u proslavu rođendana aktuelnog kralja. Kako je Amsterdam centar svih događanja u Holandiji, iz okolnih gradova vozovima stižu stotine hiljada da baš ovde dožive ovaj nesvakidašnji praznik. Svi se oblače u narandžasto, nose narandžaste kape i šešire i grad zaista deluje veoma veselo, barem do polovine dana kad su još koliko-toliko trezni.
Oranž boja potiče od imena kraljevske loze koju je u 16. veku započeo Viljem Oranski ( William Orange). Sve je zatvoreno na dan praznika, saobraćaj ne radi, čak ni taksi, jer reke ljudi preplave sve ulice, kanale i trgove. Na gradskim trgovima održavaju se koncerti na velikim binama gde se čitavog dana smenjuju izvođači, razni performansi, mini cirkuske predstave, svuda se svira i igra, mešaju se razne vrste muzike iz svih delova sveta, duž trotoara su tezge sa mnoštvom svakojake robe, mnogo se pije i sve je dozvoljeno. Holandski specijalitet je mlada haringa, ali treba imati u vidu da se ona prodaje sirova, što možda i nije po našem ukusu. Naravno veliki je izbor i druge vrste ribe, ali je najbolje konzumirati je u restoranima. Grad ima bukvalno stotine restorana sa kuhinjama iz celog sveta. Atmosfera odaje utisak razdraganosti, šarenila, opuštenosti i preterivanja u svemu, što budnim okom prati policijska konjica, diskretno raspoređena po celom gradu. Jednom rečju, tog dana je prava ludnica.
Reših da se kako-tako probijem kroz nepreglednu masu i krenem u posetu Rembrantovoj kući, jedinoj instituciji koja je, po mom saznanju, tog dana bila otvorena. Pešačila sam oko 3 sata veoma sporo, praveći širok luk od Muzejskog kvarta, ostavljajući za sobom gradski park – Vondelpark, prešla kanal “Singelgracht” i dalje pored Hard Rock Café-a do Leidseplein-a, sastajališta mladih na kome se bez obzira na praznik, u svako doba odvija neka aktivnost. Ulazim u kvart pod nazivom “Zlatna okuka” nazvana tako jer opisuje krug u kojem do današnjih dana ponosno stoje zanosne kuće najbogatijih trgovaca “Zlatnog doba” Holandije. Stižem nekako do železničke stanice “Centraal Station”,idejnom rešenju istog arhitekte koji je projektovao Rejksmuseum.
Odavde se ima dobar pregled, i dalje nastavljam u surpotan kraj grada, tražeci Waterlooplein – trg na kome su zgrada opere, buvlja pijaca i moja destinacija – Rembrantova kuća. Lep primerak holandske renesanse, autentična Rembrantova kuća sadrži gotovo kompletnu kolekciju svetski poznatih bakropisa čije se postavke redovno menjaju. Priređuju se takođe specijalne izložbe posvećene velikom umetniku kao i umetnicima koji su njime bili inspirisani. Rembrant je kupio kuću 1639, kada je bio na vrhuncu slave. Tu je rođen njegov sin Titus, u njoj je naslikao mnoga od svojih remek dela i u njoj je umrla njegova žena Saskia. Još za života stekao je reputaciju najvećeg svetskog bakropisca, koji je ostavio 290 otisaka. Pretpostavlja se da je u kući imao i štamparsku presu. Već posle 17 godina doživeo je bankrot i sve vrednosti iz kuće bile su popisane i prodate na aukciji, uključujući veliku umetničku kolekciju i retke predmete. Sačuvan je popis stvari na osnovu koga znamo kako je kuća izgledala dok je umetnik živeo u njoj.
Kako u ono vreme nije bilo neobično da slikari ujedno budu i trgovci umetničkim delima, Rembrant je u svojoj kući imao galeriju gde je izlagao svoje i slike svojih savremenika i primao mušterije. Obilazak živopisnog enterijera koji nas načas vraća preko trista godina unazad, jednostavan je i razumljiv zahvaljući audio vodičima, koji su uobičajen rekvizit u svim muzejima sveta. Kuća je, zbog nedostatka prostora, podignuta na maloj parceli i uska je kao i većina drugih u Amsterdamu, a za ono vreme smatrana je raskošnom jer je imala čak dva sprata i potkrovlje. Stepenište je tako minijaturno, da je nemoguće mimoići se sa nekim ko dolazi iz drugog smera, pa se u obilazak kuće ide samo u jednom pravcu a povratak je preko druge muzejske zgrade u kojoj je smeštena administracija, glavni hol i prodavnica. Iz ovog razloga u obilazak se pušta uvek ograničen broj posetilaca.
Ali osobito zadovoljstvo posetioca čeka na poslednjem spratu, prostranom i odlično osvetljenom izložbenom prostoru, gde je bila postavljena gostujuća izložba Rembrantovih crteža, vlasnistvo Gradskog muzeja iz Berlina. Svaki pojedinačni crtež iz ove svetski poznate kolekcije predstavlja remek delo, među kojima su i dirljivi lični dokumenti kao što je portret mlade umetnikove supruge Saskije u tehnici suve igle. Čak i najmanji crteži svedoče o umetnikovom umeću nepogrešivog prikaza ljudskih emocija. Figure i pejsaže izvodio je munjevitim pokretima u tehnikama tuša, suve igle, i uglja. Mozda i više nego same slike, upravo Rembrantovi crteži govore o umetnikovoj briljantnoj kreativnoj snazi. Tematika ovih radova obuhvata prizore iz Biblije i mitologije, svakodnevnog života, pejsaže, portrete, studije ljudske figure. Ovi crteži su u Holandiji prikazani po prvi put, što je izazvalo ogromno interesovanje u javnosti.
U kasno popodne, vedre festivalske boje uveliko su poprimile sivi ton. Svaka masovna fešta ima i ružnu stranu medalje. Sirene hitne pomoći zavijale su na sve strane i više nije imalo gde da se zakorači od razbijenog stakla, pobacanih limenki i plastičnih flaša. Na sve strane su se teturali od prevelikih doza koječega, pa je postojala opasnost i od njihovih nepredvidivih reakcija. Sada sam već jedva čekala da se probijem kroz ove pijane barikade i dočepam svog lepog hotela smeštenog u mirnom delu grada. Jedini taksi prevoz koji se tog dana mogao sresti na ulicama uzavrelog grada, bila je prava pravcata rikša. Taksista pedalama pokreće tricikl sa dva sedišta za mušterije. Videvši koliko se muči da bi na ovaj način pokrenuo svoje vozilo, i pored totalne iscrpljenosti nisam imala srca da ga zaustavim i nastavlila pešice.
Često sam iz glavnih ulica ulazila u sporedne samo da bih izbegla razdragane slavljenike i konačno iznad krovova i drveća ugledala vrhove Rejksmuzeuma, koji je kao svetionik u moru svakojakog sveta označavao pravac prema mom odredištu.
Posle ovakve avanture, pravo je zadovoljstvo krenuti u ležerni obilazak središnjih prstenova kanala sa simpatičnim dućanima, antikvarnicama i restorančićima, posetiti seosko gazdinstvo gde se proizvode sirevi ili radionicu za pravljenje klompi. Nedaleko od Amsterdama, u blizini Lajdena smešten je, kako kažu, najlepši vrt Evrope – Kojkenhof, koji predstavlja jedinstvenu i najveću paletu negovanih tulipana u Evropi, cveta koji je nekim čudnim tokovima stigao iz Turske u Holandiju u 17. veku izazvavši neviđenu senzaciju i pravi dar-mar na inače dobro organizovanoj trgovinskoj berzi. Pomama za lukovicama lala je rasla nezapamćenom brzinom dok je istovremeno ponuda bila više nego skromna, pa su zabeleženi slučajevi kad su pojedini imućni građani prodavali kuće da bi uložili novac u kupovinu lukovica. Mnogi su se munjevito obogatili, ali ne mali broj je doživeo ogroman finansijski krah. Uprkos tome lala je ostala najprepoznatljiviji simbol Nizozemske i danas se uspešno gaji na stotinama hektara u okolini Amsterdama.
Muzejski kvart, u kome stanujem tih dana, simbolično daje posebnu važnost mom boravku, jer su čuveni muzeji sa svojim još čuvenijim vrednim zbirkama u mom neposrednom komšiluku. Iako su ispred muzeja redovi, posetioci su strpljivi, mirne su čak i bebe u kolicima koje roditelji od kolevke uče da se navikavaju na ovakve obilaske. Kako je red ispred Van Gogovog muzeja manji od onog ispred Rejksmuseuma, a jedan od drugog su na minut hoda, odlučujem se za prvi.
Pravi vlasnik zaostavštine Van Gogovih dela je Fondacija Van Goga dok muzej samo zadržava pravo da ih čuva i izlaže. Ovde se nalazi najveća kolekcija umetnikovih slika i crteža, kao i znatan broj dela drugih stvaralaca 19. veka. Zastupljeni su umetnici čija je dela kopirao, kao i drugi impresionisti, uglavnom njegovi savremenici i prijatelji, medju kojima su imena vodećih francuskih umetnika od 1840 do 1920 – Mone, Pol Gogen, Emil Bernar, Žorž Sara, Pol Sinjak, Tuluz Lotrek, Pisaro, Montičeli, Koro, Kurbe, Dipre, koji su zajedno sa Vinsentom postavili temelje moderne umetnosti. Sa više od 200 slika, 500 crteža i značajnom arhivskom građom, ova institucija nije samo hodočašće svetskih entuzijasta već i neiscrpan izvor za detaljno proučavanje Van Goga i vremena u kojem je živeo. Van Gogov opus postaje neodvojiv deo storije njegovog jedinstvenog i tragičnog života. Hronološkim redom posetilac je u mogućnosti da jasno prati razvoj umetnikovog stvaralaštva. Interesantan je podatak da muzej redovno prima donacije od nacionalne lutrije kao i velikodušnu novčanu podršku od mnogobrojnih sponzora, zahvaljujući kojima je u stanju da na svetskim aukcijama nabavlja Van Gogove slike i tako neprestano obogaćuje svoju jedinstvenu kolekciju.
Posle Vinsentove smrti brigu o kolekciji preuzeo je brat Teo, kolekcionar i trgovac umetničkim delima, međutim kako je i sam ubrzo umro, njegova udovica na sebe prihvata obavezu da slike ostanu u porodici. Teova supruga će čitavog života negovati uspomenu na Vinsenta, organizujući izložbe i boreći se da promoviše njegovo delo. Upravo zahvaljujući njoj, Van Gogov genije stekao je međunarodno priznanje tokom druge decenije 20. veka. Posle njene smrti, sin dalje preuzima brigu o kolekciji i poverava je novoosnovanoj Fondaciji Van Gog 1962. Fondacija je potom ustupa muzeju koji je otvoren 1973. sa pravom izlaganja ali ne i vlasništva, gde se i danas nalazi. U međuremenu muzej je dobio novo krilo aneksa, čiju izgradnju finansira japanski kapital i projektuje japanski arhitekta. Nova zgrada predviđena je za postavljanje specijalnih izložbi.
Od muzeja Van Goga kratkom šetnjom se stiže do neo-gotičke palate gde je smešten najveći nacionalni muzej Holandije “Rejksmuseum”, koji je osnovao Viljem Oranski po projektu čuvenog holandskog arhitekte Kajpersa koji sadrži slike, crteže, bakropise, skulpture, primenjenu umetnost, porcelan, srebro i umetničke predmete sa Azijskog kontinenta. Muzejsko zdanje je otvoreno 1885, da bi 2003. započelo generalno renoviranje u trajanju od deset punih godina. Tokom renoviranja, u svakom trenutku neko krilo muzeja je bilo otvoren za publiku. Uz spektakularnu ceremoniju muzej je svečano otvoren 2013. Sledeće godine rekonstruisano je “Philips” krilo , u kome se može videti “crème de la crème” muzejske kolekcije najvećih umetnika Holandije i Flandrije.
Razvoj Rembrantovog stila ne može se nigde bolje sagledati nego u njegovoj zemlji i ovom muzeju koji čuva 22 njegove slike, oko hiljadu bakropisa i stotinu crteža,što predstavlja najpotpuniji fond njegovih dela. Pored Rembranta, sjajno su zastupljena i dela Johanesa Vermera, čije su slike malog formata posebno karakteristične za holandsku umetnost. U muzeju su četiri od 40 poznatih Vermerovih slika koje karakteriše savršena jasnoća stila i umetnikovo umeće u prikazivanju snage svetlosti. Među njima je i čuvena “Mlekarica” iz milošte nazvana holandska “Mona Lisa”.
Dalje se nižu dela Fransa Halsa – slikara holandskih naravi; zimske scene Hendrika Averkampa koje gotovo dočaravaju osećaj mraza i često se mogu naći na Unicefovim čestitkama; Jakoba van Rojsdala poznatog po sjajnim primerima pejsažnog slikarstva – mirnim rekama i veličanstvenim šumama; Viljema van de Veldea – majstora žanra pomorskih motiva; Pitera de Hoha sa finim enterijerima i scenama iz svakodnevnog života; unutrašnjost crkava Emanuela de Vitea i mali, za oko prijatni portreti Gerarda Terborha. Tu su još Samuel Hohstraten, Jan Sten, kao i platna Jan van der Hajdena sa maestralnim prikazima Amsterdama, pravim arhivskim artefaktima o izgledu grada u doba “Zlatnog perioda”. Ovo imresivno muzejsko zdanje sadrži ukupno 17 miliona umetničkih predmeta, uključujući 5000 slika.
Magija koja zrači sa ovih slika ne potiče toliko iz sadržaja, koliko iz načina na koje ih veliki majstori interpretiraju: jasna i uravnotežena kompozicija, osećaj za prostor, topao odsjaj boja, do perfekcije usavršena tehnika “trompe-l’oeil” *, i možda iznad svega savršen “chiaroscuro” **, preuzet direktno i po ugledu na Karavađa.
Tokom boravka u holandskoj prestonici bez po muke se u jednom danu mogu obići ova tri bisera i steći osnovni pojmovi o istoriji slikarstva, arhitekturi i umetnosti uopšte ovog dela Evrope, kao i da se istovremeno stekne saznanje o zanimljivoj istoriji ove male severne zemlje. Amsterdam je grad koji šarmira svojim izgledom, ali i grad velikih kontrasta. Na jednom koraku prizori će vas oduševiti, a već iza ugla šokirati. Ako se to prihvati kao činjenica, kao i da ovde svako može da nađe razlog da uživa, onda sledi i zaključak da je Amsterdam grad u koji se treba vraćati. Bez obzira na afinitete, jedinstven po ležernosti atmosfere, arhitekturi, položaju, rasporedu ulica i kanala, prisustvu pripadnika svih nacija i specifičnoj osobenosti u poređenju sa drugim metropolama starog kontinenta, Amsterdam će sasvim očarati posetioce.
Za P.U.L.S.E Lola Kilibarda
Objašnjenje pojmova:
*“trompe-l’oeil” – varka za oko – pomoću posebne slikarske veštine, naslikani predmeti kreiraju iluziju da su trodimenzionalni;
** “chiaroscuro” – smeli kontrasti svetla i tame