Svetloslikar

Kako Vam se javila inspiracija za ovu seriju fotografija?

Uvek istražujem fotografske tehnike i isprobavam da li mogu da ih primenim u onome što mi se mota po glavi. Skoro sam, kao astronom amater, počeo da istražujem metode iskorišćavanja korisnih informacija iz niza fotografija istog kadra, kako bih što bolje istakao Mlečni put u uslovima kada je sve teže naći lokaciju koja nije preopterećena svetlosnim zagađenjem. Bukvalno prvog dana karantina ekstrapolirao sam najgori mogući ishod svega ovoga te mi je palo mi na pamet da pomenutu tehniku iskoristim kako bih to i vizuelno predstavio. Bio mi je potreban nemi svedok svega toga, te je bez mnogo razmišljanja izbor pao na robota koji se zove Wall-e, protagonistu istoimenog Pixarevog animiranog filma koji luta potpuno napuštenom Zemljom.

Koliko mislite da radnja pomenutog crtaća podseća na tekuće događaje i možemo li izvući neke pouke iz njega?

Svi mi imamo različite poglede na svet, uslovljene vaspitanjem, obrazovanjem, nekim događajima koji su nas oblikovali i mnoštvom drugih faktora. Neko će primetiti stanje naše planete na početku filma i lamentirati kako nam to svakako sleduje ako nastavimo da ovako uništavamo prirodu. Drugi će se uhvatiti za kraj filma i reći da čovečanstvo ipak ima nade i da će ljudskost preovladati. Jedna osoba će protumačiti kako se treba boriti za ljubav, dok će neka druga za iste te scene reći kako je Wall-E psihopata, jer kako može da progoni očigledno nezainteresovanu Evu preko pola galaksije (smeh).

A pogled iz Vaše perspektive?

Od svega po malo. Zabrinut sam za čovečanstvo u situaciji kada se napadaju vakcine i teorija evolucije, kada se 5G, kemtrejlsi i HAARP optužuju za širenje virusa i usput negiraju dostignuća civilizacije kao što je let na Mesec. Nisam optimista po pitanju toga da ćemo se drastično opametiti, većina će reći „eto, džaba sam sedeo u stanu, lepo sam rekao da neće virus na mene“. Zaboravljamo moć pojedinca, odnosno na ovim prostorima je nismo nikada ni naučili – to se vidi i u ovoj situaciji, kao i pri izlaznosti na glasanjima i kada bacimo plastičnu flašicu u reku, a onda na TV-u gledamo gomile đubreta u njima i pritom odmahujemo glavom u neverici misleći da je jedna osoba bacila hiljadu flašica, a ne hiljadu njih po jednu.

Što se tekućih promena navika tiče, kao neko ko se profesionalno bavi informacionim tehnologijama vidim da mnogi mogu da rade od kuće iako su im poslodavci govorili suprotno. To znači i da smo ranije mogli da zapošljavamo mnogo više invalida, ali plašim se da se svest o tome neće promeniti. Niti će firme biti spremnije nego sada za sličnu situaciju u budućnosti – mnoštvo klijenata me je zvalo prvih dana karantina da im na brzinu osposobimo ono u šta smo mesecima pokušavali da ih ubedimo, a to je da iz bezbednosnih razloga (kraha hardvera, požara i sl.) moraju da imaju bezbednosnu kopiju poslovanja u oblaku, što je onima koji su se na to blagovremeno odlučili omogućilo bukvalno da svim zaposlenima prvog dana kažu da ostanu kod kuće i rade odatle. Prevencija je u našem narodu bespotrebna kategorija, zato Srbin u proseku ima jednocifren broj zuba u glavi – njihovo pranje ne donosi nikakav instant benefit, sem svežijeg daha ako treba da se izađe u grad.

I da, verujem da se treba boriti za ljubav.

Da se vratimo na fotografije. Po nekim od komentara na objave vidimo da neki misle da zbog praznih ulica na njima imate dozvolu za kretanje tokom policijskog časa.

Prve fotografije na mojim profilima na društvenim mrežama sam okačio 16. marta, nedelju dana pre nego što je početak policijskog časa pomeren sa 20h, kada je već mrak pa ne bih ni mogao da izađem na prazne ulice, na 17h. Očigledno se nekolicina nije udubljivala u to, niti u činjenicu da je na većini fotografija sunce poprilično visoko.

Sirove fotografije nastaju usred dana dok je još uvek visoka frekventnost vozila i prolaznika na beogradskim ulicama, nemam bukvalno nijedan kadar bez barem pet automobila u njemu i sigurno još toliko pešaka. Ono u čemu je specifičnost je obrada – svaka scena zahteva 20 do 50 fotografija gde iz svake vadim neki prazan segment i onda ih uklapam u finalnu fotografiju uz dodavanje specifične atmosfere koja je karakteristična za „Wall-E“. Bukvalno rečeno, pravim slagalicu i već sam se istrenirao da na lokaciji podelim u glavi scenu na dvadesetak segmenata i da vrebam trenutak kada će neki od njih biti prazan kako bih okinuo u tom trenutku.

Koliko vremena je potrebno za proces dobijanja jedne finalne fotografije i da li postoje lakše i teže lokacije?

Za težinu lokacije zadužen je Marfi, jer se maltene na svakoj lokaciji zadesi situacija da je neko odlučio da duže vremena provede u jednom mestu i time mi ne omogućava da imam prazan segment koji ću posle da iskoristim za krajnji ishod. Nekad je to gospođa u neonski plavom kombinezonu koja je pola sata sedela na autobuskoj stanici na Brankovom mostu. Ili taksista na Zelenom vencu koji je preko 40 minuta držao otvorena vrata svog parkiranog vozila, biciklista na zemunskom keju koji je zastao da pročita poruke na mobilnom, dve starije gospođe zadubljene u razgovor u Knez Mihailovoj… Bežao sam i od voza sa železničkog nadvožnjaka u Tošinom bunaru iako sam prethodno dobro proučio redove vožnje, no dobro je da se tu kreću polako.

Pored toga, vrlo je nezgodno naći odgovarajuću poziciju za postavljanje figurice koja mora biti u prvom planu, a pritom da ne bude previše nisko jer scena biti poprilično plitka. U tome mi je ovih dana poprilično odmagao i vetar – bukvalno drugi dan projekta, kada sam fotografisao Gazelu odozgo s Mostarske petlje jedan nalet je oborio Wall-Eja, na sreću ka meni umesto nekih 6 metara naniže na zahuktale automobile, čime bi se projekat završio maltene pre nego što je i počeo. Od tada mu gusenice obezbeđujem grip trakom, za svaki slučaj.

U suštini, ako imam sreće dvadesetak minuta, pa sve do sat vremena na lokaciji i onda barem sat vremena rada u Photoshopu kod kuće.

Nadamo se da će se ova situacija završiti u neko dogledno vreme. Da li to znači i kraj Vašeg projekta i imate li planove za neke naredne?

Da, i ja se nadam hepiendu i za poslednji dan karantina imam već u glavi završnu fotografiju koja će malo da odstupi od tona dotadašnjih, ali će biti, naravno, potpuno u maniru dragog mi crtaća. Biće u njoj dosta simbolike, ali ne samo za zatvaranje ovog projekta već i za zatvaranje nekih stvari vezanih za mene samog.

Budući projekti? Svakako, mogućnost da ponovo izađem napolje po mraku značiće mi za nastavak rada na astrofotografiji. Tu je i plan da konačno fotografišem prolazak Međunarodne svemirske stanice preko Meseca, što sam već pokušao u oktobru prošle godine – mnoge neke bitne mi stvari sam uspeo tog dana, ali tu konkretnu ne, tako da još uvek stoji na listi.

No, ko zna… Možda se čovečanstvo ipak izmeni tokom svega ovoga, makar jedan njegov mali deo i time budem imao inspiraciju za neki projekat sa ljudima u sceni. Wall-Eju je to ipak uspelo, zar ne?

Tekst priredilo uredništvo PULSE i Svetloslikar

  Beograd, Društvo, Fotografija, grad, Srbija, Vladan Aleksić