Svetovi Gotfrida Vilhelma Lajbnica: Večni sjaj blistavog uma – Tri veka posle smrti, osporavan, odbačen, kritikovan, Lajbnic je po onom o čemu je (i kako) mislio ne samo živ i aktuelan, nego i dalje naš najbolji od svih mogućih savremenika.

Uvod u Lajbnica

Polihistor ili „univerzalni genije“ koji je poput svojih slavnih kolega iz antike Platona i Aristotela pružio nemerljiv doprinos čitavom nizu disciplina, u rasponu od metafizike, epistemologije, logike i filozofije religije, do matematike, fizike, geologije i jurisprudencije. Čak je i čuveni francuski ateista i materijalista Deni Didro, čiji su pogledi uglavnom bili dijametralno suprotni Lajbnicovim, bio očaran njegovim delom: „Verovatno nikada nijedan čovek nije čitao, istraživao, promišljao i pisao više od Lajbnica. Njegova dela o svetu, Bogu, prirodi i duši napisana su sa najuzvišenijom elokvencijom.“

Monade

Lajbnicov univerzum je sastavljen od monada, najmanjih i nedeljivih entiteta. Prema njegovom shvatanju supstancija se ne proteže u prostoru već je sličnija nečemu nematerijalnom što je ujedno i jedna od bitnijih razlika između atoma i monada. Monade na sadrže u sebi samo aktuelna svojstva već i sva potencijalna, kao i prošla ali i ona koja će se tek ispoljiti u budućnosti. Kako je svaka od monada sama sebi dovoljna i ne dolazi u konakt sa drugim monadama, sav kauzalitet je prividan baš kao prostor i vreme, a stvari i događaji se mogu nazvati uzrocima i posledicama samo na osnovu našeg opažanja fenomena.

Najbolji od svih mogućih svetova

Ako je Bog dobar, sveznajući i svemogući, zašto postoji zlo? Lajbnic je odgovorio na ovo teološko pitanje u svojoj Teodiceji: ako je Bog svemoguć, mogao je da napravi svet kakav želi, a pošto je dobar i sveznajući, odabrao je da napravi najbolji. Po prirodi Boga, naš svet mora da je najbolji od svih mogućih svetova. Pošto u našem svetu postoji zlo, očigledno postoje i mogući svetovi u kojima postoji manje zla od našeg. Međutim, po Lajbnicu, takvi svetovi svejedno moraju biti, u celini, lošiji od našeg sveta – jer inače bi Bog odabrao da napravi njih. Optimizam Teodiceje je kasnije ismevao Volterov Kandid, u kojem učitelj dr Panglos ostaje ubeđen da je „sve kako treba da bude“ i pored komične količine nesreća koje mu se dešavaju.

Ontološki argument

Evo jedne lepe logičke igre koja je ostavila dubok trag na hiljadu godina razvoja teologije i filozofije. Poznata kao ontološki argument, nastala je u benediktanskom manastiru Bek, čije su se elegantne kule u 11. veku uzdizale visoko među skromnim i blatnim feudima anglo-normanske kraljevine. Argument ima jednostavan, ali pretenciozan cilj – da dokaže postojanje Boga. Pretpostavimo, kako to ide u dokazivanju, suprotno – da Bog koji je po definiciji najsavršenije biće ne postoji u realnosti (ali jeste ideja u našem umu). Međutim, nevolja sa umom – uvek možemo da zamislimo i Boga koji je takođe ideja o savršenom biću, ali da ga zamislimo tako da postoji u realnosti. To znači da realno-postojeći-zamišljeni Bog samim tim što postoji jeste savršeniji od onog koga smo zamislili da ne postoji, a trebalo je da bude najsavršeniji. I da stoga, nije tačna pretpostavka da Bog ne postoji. Ovaj argument je smislio Sveti Anselmo Kenterberijski (1033–1109), jedan od najuticajnijih teologa epohe, nadbiskup u sukobu sa normanskim kraljevima u Londonu. Argument je opsežno kritikovan kako i nije baš o Bogu, već da se može odnositi na bilo šta (na primer, izgubljeno ostrvo). Lajbnic se takođe bavio ontološkim argumentom. Kritikujući Dekarta koji je svom savršenstvu postojanje dodelio kao predikat, Lajbnic je mislio malo dublje o ovom – kako savršenstvo nije moguće analizirati, ali da sva savršenstva mogu postojati zajedno u jednom entitetu.

Diferencijalni račun

Dugo se između Isaka Njutna i Gotfrida Lajbnica vodio spor oko prava na otkriće infinitezimalnog računa i bio je to jedan od najvećih sukoba u istoriji matematike. Njutn je 1666. došao do otkrića metoda fluksija u kojem je zaključio da su diferenciranje i integracija dve inverzne operacie, pa je iz toga izveo metodologiju za nalaženje površina, dužina, lukova, maksimuma i minimuma funkcija. Oklevao je sa objavljivanjem svojih rezultata i u međuvremenu je, nezavisno od njega, do istih zaključaka došao i Lajbnic 1675. Istina, delovi Njutnovog rada su mu bili poznati, ali je do svog metoda, koji je nazvao diferencijalnim računom, došao na sasvim drugačiji način. Londonsko kraljevsko društvo na čijem čelu je bio Isak Njutn, osnovalo je komitet koji je proglasio Njutnov prioritet otkrića ove oblasti. Ipak, simbolika koju je Lajbnic uveo bila je jednostavnija pa je postala opšteprihvaćena i uzrokovala brži razvoj francuske i nemačke škole matematike u odnosu na englesku.

Kalkulus, preteča računara

Kalkulus (Calculus ratiocinato) je okvir za teorijsko logičko računanje. Predstavlja sistem ili uređaj koji se koristi za logičko zaključivanje u konceptu koji je opisao Gotfrid Vilhelm Lajbnic, u delu Characteristica universalis, o univerzalnom konceptualnom jeziku.Nije potpuno jasno na šta je Lajbnic mislio kada je definisao kalkulus, te postoje dva suprotna gledišta o tome. Sa gledišta analitičke filozofije i formalne logike, koje počinje sa knjigom o logici iz 1879. godine, Begriffsschrift , Gotloba Fregea, nemačkog matematičara, logičara i filozofa, smatra se da je Kalkulus mašina za interferenciju ili kompjuterski program koji pomaže u proračunima. Suprotno mišljenje proističe iz oblasti poput kibernetike, elektrotehnike i teorije opštih sistema i tvrdi da je kalkulus zapravo preteča modernih računara. Kao kompjuterska mašina, idealni Calculus ratiocinato, mogla bi da rešava Lajbnicove integrale i diferencijalne proračune, a reč ratiocinato je definisana kao mehanički instrument koji poredi proporcije. Lajbnic je, u drugoj polovini 17. veka napravio prvu mašinu koja je mogla da izvršava četiri osnovne matematičke operacije, poznatu kao Stepped reckoner.

Principi

„Postoje dve vrste istina“, govorio je Lajbnic. „To su istine uma i istine iskustva“. Prema ovom velikom misliocu i naučniku s kraja 17. i početkom 18. veka, istine uma su nužne. One su zasnovane na Principu protivrečnosti, prema kom smatramo netačnim ono što u sebi sadrži protivrečnost. S druge strane, smatrao je da su istine iskustva slučajne. Nijedna činjenica ne mora biti postojeća. Istine iskustva zasnivaju se na jednom drugom principu, koji je Lajbnic nazvao Princip dovoljnog razloga. Prema njemu, ni jedna činjenica ne može se smatrati pravom, ni jedna postavka istinitom, ukoliko dovoljan broj razloga ne govori u prilog tome – a ne u prilog nečeg sasvim drugog. Može, pak, biti slučaj da nam ti razlozi nisu u potpunosti poznati.

Telo i duša

Kartezijanski uticaj na razvoj Lajbnicove misli je nesumnjiv. Ipak, iako je prihvatio i razradio dosta od Dekartovog mišljenja, kritikovao je njegov dualistički pristup odnosu duha i tela. Umesto interakcionističkog pristupa, Lajbnic je tvrdio kako su duša i telo različiti, ali je njihov međusobni uticaj zasnovan na “prestabilisanoj harmoniji”, principu po kome se “duša ponaša po svojim sopstvenim zakonima i telo takođe po svojim; i susreću se silom harmonije preduređene među svim supstancijama, pošto su sve one predstave jedne iste vasione”. Preduređenost potiče od Boga, koji je učinio da unutrašnja aktivnost svake monade bude u harmoniji sa aktivnošću svih ostalih. Centralna i najsavršenija monada nalazi se u umu. Lajbnicov paralelizam podrazumeva postojanje jedne vrste supstancije – monade, ali se uzročnost za događaje u telu nalazi u njemu samom, kao i da je uzročnost za duševna stanja u umu, odnosno duši.

Prostor i vreme

Isak Njutn je 1687. godine u svom čuvenom delu “Matematički principi prirodne filozofije” objasnio prostor i vreme kao apsolutne i odvojene, a prema njima je formulisao mehaničke principe i zakone. Oni su entiteti nezavisni od događaja unutar njih, opisani kao božanski atributi. Jedan od najoštrijih kritičara ovog pristupa bio je Gotfrid Lajbnic, koji nije priznavao prostor i vreme kao apsolutne već kao relativne i u potpunosti vezane za objekte i događaje. U jednom pismu njutnovcu Semjuelu Klarku opisao je svoje viđenje prostora i vremena kao matematičke ralacije između objekata, bez kojih ni prostor ni vreme ne bi postojali.

Sloboda volje

Uprkos svom filozofskom determinizmu, Lajbnic nije želeo da porekne mogućnost postojanja slobodne volje. On je pričao o kompatibilizmu kao pojmu koji bi mogao da pomiri determinizam i slobodnu volju. Sve što je determinisano je nužno istinito, ali da bi se slobodna volja uklopila Lajbnic pretpostavlja postojanje više istina. Nije moguće svesti istinu na univerzaliju, što znači da je ljudsko ponašanje u suštini slobodno. Volja ima sposobnost da odloži akciju u skladu sa fizičkim uzrocima, a sa tim u skladu stvori ono što podrazumevamo pod konačnom odlukom. Sloboda volje je nepredvidivost, ali bitno različita od slučajnosti koja je beskonačno nepredvidiva. Ljudski umovi su konačni, kao i mogućnost njihovog uticaja na univerzalni poredak svega.

B92

Izvor: Elementarium.cpn.rs

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Lajbnic, monade