Meni nikada nije namera da protivrečim, jer uopšte ne volim da se raspravljam ili ne daj bože svađam, ali analiziram iz različitih uglova i postavljam milion pitanja. Stalo mi je. Radoznala sam. Oduvek me je zanimao svet koji me okružuje i ne znam da li je to usud ili dar što vidim ne samo sve njegove boje, ja vidim nijanse. Neki mi se ljudi sviđaju, neki ne, ali kod mene su te podele jasne, tako da nikada nemam dilemu.

Volim one koji ne vole ništa površno – ispijanje laganih i plitkih razgovora kao šećerne vodice, na hodnicima, uz put ili niz put sa onima koji vide tuđe palidrvce, ali ne vide svoju prašumu. One koji ne traže opravdanje za svoje demone, a istim aršinima mere i procenjuju tuđe anđele. Ljude koji se ne penju drugima na glavu da bi po svaku cenu istakli sebe, a druge zagnjurili u vodu.

Svako od nas ima svoje senke i stalno se u njemu bore dobar sa zlim vukom, zato mi je privlačna, opijajuća, gotovo omamljujuća ljudska potreba da se bude bolji zbog sebe za druge, sa mnogo iskonske hrabrosti predaka, zbog istine i sreće budućih dana, krčenjem života kozjim stazama, zaobilaznim putevima, strmim liticama, ali ne zato što je teško naći prečice, već zato što tako treba, gde ne postoji ni jedan jedini razlog kojim jak karakter gubi sebe da bi dobio mesto na društvenoj lestvici. On nema dilemu. Njemu je sve drugo što nije autentično, u skladu sa njegovom personalnošću, dosadno i neprihvatljivo. On samo traži svoje parče neba pod suncem ne stvarajući senku drugome, i put koji ga putokazima u svim mogućim bojama spektra, vodi pravo u Raj. On ide ka cilju, ali ga raduje putovanje, jer voli život.

Divim se onima što znaju da je najvažnije putovanje koje u životu moraju proći – putovanje u središte sebe da bi se pomirili sa sobom, jer instinktivno osećaju da nešto nije u redu; da njihove zbunjenosti i tuge najvećim delom proizilaze iz toga što su odvojeni od sebe, ponekad otuđeni i od života; da su najveće barikade u njihovoj glavi, i da su sve do tog momenta, dan za danom uklanjali strahove kao opalo lišće sa svojih staza spoznajući da su sve vreme strahovali, da nisu živeli. Ako se usude na to kreću odvažno i hrabro bez zaustavljanja ili okretanja unazad, jer znaju da taj put nema alternativu i da ih tamo čekaju najlepši darovi života, kada ih otkriju. Za njih ne postoje krivi niti pravi putevi. Svaki njihov put je pravi.

Onda kada u svom biću prihvate, pomire i spoje svoju svetlost i tamu nestaje rastrzanost. Iz njih progovori istinitost i osećaj kao da su kod kuće, u svom biću. Kada konačno poslože sebe i sve ono što oni jesu, i postanu jedno sa sobom, za njih nema više otuđenosti, zbunjenosti niti tuge, tada su srećni baš takvi kakvi jesu.

Kao i sve vrednosti ovakvi ljudi retko se sreću. Oni se ne plaše pred tobom, već pred bogom i sobom, da istraju u svojoj nameri da žive svoj fatum najbolje što znaju ostavljajući u pesku tragove čovečnosti za sobom što na ljubav odišu, u miru i tišini.