The Yid – U kasnu zimu 1953. Staljin je ležao na samrtničkoj postelji u Zimskom dvorcu. Malo pre toga grupa njegovih ličnih lekara, Jevreja uhapšena je zbog navodnog učestvovanja u zaveri protiv crvenog cara. Farsično staljinističko suđenje je već bilo spremno, državna Pravda je već objavila nekoliko antisemitističkih tekstova i na nekoliko mesta u provinciji Jevreji su pretrpeli napade (nalik na one iz vremena Romanovih).

A onda Staljin umire, narod frenetično plače na ulicama, stotine bivaju izgaženi u stampedu na sahrani. Najbliži diktatorovi saradnici – Hruščov, Berija i Molotov posle nekoliko nedelja puštaju optužene lekara, pokazajući tako da je zavera bila plod Staljinovog paranoičnog uma, a ne realna pretnja.

Među sovjetskim Jevrejima ostao je mit, da je Staljin spremao novi holokaust, da su logori već bili izgrađeni na istoku i da ih je samo njegova iznenadna smrt spasila. Za ovo nema istorisjkih dokaza (toliko komlikovani poduhvat ostavio bi trag u ogromnoj komunistickoj birokratskoj mašineriji), ali je postalo deo zajedničkog narativa.

Prvi roman Paul Goldbega, Yid smešten je u alternativnu istoriju u kojoj je pogrom zaista planiran.

Zaplet počinje kad grupa Čekista upadne u stan Soloman Levinsona, glumca već ugašenog Državnog Jevrejskog Teatra s namerom da ga strpa u maricu („crnu Mariju“) i pošalje u Lubjanku. No, Levinson je neobično vešt sa finskim noževima i ubrzo sa grupom saradnika (od kojih je jedan afro-amerikanac pobegao u SSSR od rasnih represija) zakopava leševe svojih napadača.

Ovakva postavka daje autoru priliku da pokaže svoju zavidnu erudiciju-pa možete očekivati dosta fascinatnih digresija o jevrejskom pozorištu u SSSR. Jevrejski teatar najčešće je davao klasike modifikovane za lokalnu pubilku i očigledno glumci su bili skloni da afektiraju, nalik na današnje telenovele (što je celoj stvari daje notu crnog humora).

Odavde stvari postaju praktično tarantinovske i grupa Jevreja pokušava da se probije do samog Staljina, kroz grad koji se priprema da organizuje holokaust, ne bi li ubili diktatora i spasili sovjetske jevreje. Iako ima dosta veštih obrta, napetosti i ne malo nasilja – zaplet uglavnom služi da omogući Goldbergu da meditira o sovjetima, jevrejstvu i atmosferi straha i nasilja, koji za njega neraskidivo povezuju ova dva.

Goldbergova porodica je prebegla u SAD 1970tih godina i paranoična i pomalo nadrealna atmosfera staljinistilčkog SSSR-a bila je česta tema u njihovom domaćinstvu (Goldbergov otac bio je ubeđen da je plan o pogromu istinit, a opet napisao je pesmu povodom Stajlinove smrti).

Najupečatljiviji delovi romana opisuju elektrifikovanu atmosferu pred pogrom. Ulice su polu  puste i njima zlokobno marširaju čekisti. Vagoni se skupljaju na obodu grada, spremni da pokupe „tovar“, a pripadnici državnog aparata govore u klišeima koji su u isto vreme komično naivni i zlokobni („jake, pasivne i dobronamerne Ruse uvek nadmudre stranci“, „oni hoće da bez rada stignu do komunizma“).

Golderbeg uspeva da balansira uzbudljiv, gotovo palp narativ i miran atmosferičan stil pripovedanja. Na kraju, nudi još jednu kontemplaciju o prirodi diktatorskih režima, jer dok traje dramatična potera da se zaustavi genocidni diktator, pitanje se nameće: da li će staljinizam nadživeti Staljina?

Za P.U.L.S.E:  Janko Kanja

  Istorija, Janko Kanja, Književnost