Tokio: Tragedija kao prilika za novi početak

Upravo nedostatak kulturnog nasleđa, koji je usledio zbog višestrukih stradanja, omogućio je Tokiju da postane muzej najboljih eksponata savremene arhitekture.

Kako se grad gradi nanovo, tema je o kojoj sam počela intenzivnije razmišljati nakon posete Skoplju. Iako je projekat „Skoplje 2014“ najgori primer transformacije prostora koji sam videla dosad uživo, ni Nemačka, koja je daleko razvijenija zemlja od Makedonije, se ne može previše pohvaliti svojom posleratnom arhitekturom.

Drezden je jedan od retkih nemačkih gradova sa replikama predratnih zgrada. Obnova većine drugih nemačkih gradova posle Drugog svetskog rata bila je fokusirana samo na funkcionalnost i brzu izgradnju.

Koje pristupe u arhitekturi i urbanizmu treba koristiti pri obnovi grada, da li se osvrnuti na kulturno nasleđe koje je srušeno, i da li brza gradnja uglavnom nudi vizuelno neprivlačna rešenja, samo su neka od pitanja na koja još nemam konkretne odgovore.

Ipak, na kraju mog azijskog putovanja, u Tokiju, dobila sam jasniju predstavu o tome kako treba pristupiti razvoju porušenih gradova.

Priče o vozovima nisu mitovi

U Tokio sam stigla iz Kjota brzim vozom. Dok je prosečna brzina ICE voza, kojeg sam često koristila u Nemačkoj, između 200 i 250 kilometara na čas, brzina voza između Kjota i Tokija dostiže 320. Ni kineski voz nije mnogo sporiji od japanskog — 300 kilometara na čas je bila brzina kojom sam se vozila između Hongkonga i Sudžoa.

Međutim, nisam očekivala da voz između Kjota i Tokija, na putanji dugoj oko 500 km, polazi na svakih 15 minuta. Priče o japanskim vozovima nisu mitovi; njihova železnica je samo još jedan opravdani hvalospev u nizu o ovoj zemlji.

Gradski javni prevoz nije manje efikasan od međugradskog. U užem području Tokija živi 14 miliona stanovnika, a šire urbano područje broji 38 miliona ljudi. Gustina naseljenosti iznosi 6.354 stanovnika po kvadratnom kilometru.

Jasno je da se prestonica Japana nije mogla razviti bez efikasne transportne infrastrukture i da je obnova gradskog metro sistema bila prioritet za ponovno uspostavljanje funkcionalnosti grada. Naime, Tokio je grad koji se više puta u svojoj istoriji postojanja dizao iz pepela.

Prvi veliki zabeležen požar u Edu (nekadašnji naziv za Tokio) dogodio se u sedamnaestom veku. Prema istorijskim zapisima, više od šezdeset posto grada je bilo uništeno, a oko 100.000 ljudi je poginulo.

Drugi veliki požar, prouzrokovan velikim zemljotresom u regionu Kanto, desio se 1923. godine. Tada je devastiran veliki deo centralnog Tokija; poginulo je više od 50.000 ljudi, a više od milion ostalo je bez krova nad glavom.

Nakon tog požara, unapređeni su građevinski standardi kako bi se sprečilo ponavljanje sličnih katastrofa. Arhitektura je prelazila sa tradicionalnog u moderni stil. Izgradnja metro sistema je započeta, a prva linija je puštena u rad 1927. godine.

Ovaj urbanistički i arhitektonski razvoj grada prekida Drugi svetski rat. Bombardovanje Tokija, koje je trajalo samo jednu noć 1945. godine, bilo je jedan od najpogubnijih vazdušnih napada u istoriji ratovanja. Pored ogromnog gubitka ljudskih života, infrastruktura i cela naselja su bila potpuno razorena.

Istorijske građevine, hramovi, palate, stari delovi grada, kao i moderne građevine izgrađene nakon velikog požara, bile su uništene. Mnogi gradovi su pretrpeli, a neki još uvek trpe razaranja usled ratova i prirodnih katastrofa. Iako nisam posetila sve te gradove, verujem da ne postoji grad na svetu koji se uspešnije oporavio od Tokija.

Subcentri smanjili pritisak na centralni deo grada

Decentralizacija Tokija bila je ključna strategija u obnovi grada posle Drugog svetskog rata. Razvili su se subcentri sa stambenim, komercijalnim i kulturnim sadržajima, koji su smanjili pritisak na centralni deo grada. Šibuja, Šinjuku, Ginza, Asakusa, Ropongi i Ueno su samo neke od zanimljivih četvrti u kojima sam se kretala.

Ginza je luksuzna trgovačka četvrt sa najpoznatijim modnim brendovima. Ropongi je poznat po internacionalnoj atmosferi i noćnom životu. Ueno ima veliki park sa zoološkim vrtom. U Asakusi se nalazi najpoznatiji budistički hram i tradicionalne japanske radnje.

Zbog raznovrsnosti sadržaja raspoređenih po užem području grada nisam mogla da utvrdim koja se četvrt smatra centrom grada. Život u metropoli je kvalitetniji kada se rastuća populacija, a time i dinamika kretanja ljudi, ravnomerno raspodeli po čitavoj površini, umesto da se koncentriše u jednoj tački.

Dakako, bez efikasnog metroa i železničkih linija, život u ovolikom gradu bio bi nepodnošljiv. Scene gde je metro toliko krcat da mora jedan čovek spolja da ugura poslednje putnike koji su ušli, nisam viđala.

Ljudi su strpljivo čekali u obeleženom redu koji vodi do vrata vagona. Jednom, kada je voz došao na stanicu, niotkuda se pojavio radnik metroa da postavi na jednim vratima rasklopivu rampu preko koje je izašao putnik u invalidskim kolicima. Radnik metroa kao da je bio obavešten ranije na koja će vrata izaći putnik kojem je potrebna pomoć pri izlasku iz voza.

Nakon sprovođenja urbanog plana u cilju decentralizacije grada i izgradnje moderne infrastrukture, fokus se prebacio na masovnu stambenu izgradnju da bi se obezbedio krov nad glavom za milione koji su ostali bez doma.

U prvoj deceniji posle rata se gradilo tipski, jednostavno i skromno. Međutim, kako se Japan sve više ekonomski razvijao, tako se sve više ulagalo u arhitekturu. Šezdesetih godina nastao je Metabolistički pokret u arhitekturi i urbanizmu.

Predstavnici ovog pokreta, kao što su Kenzo Tange, Kišo Kurokava i Fumihiko Maki, gledali su na arhitekturu kao na živi organizam koji raste i evoluira tokom vremena. Zamišljali su gradove sa dinamičkim strukturama i modularnim formama koje bi se prilagođavale novim potrebama korisnika.

Sa svojim prijateljima sam htela da posetim najčuveniju zgradu Metabolističkog pokreta, Nakagin toranj od kapsula. Tražili smo je, ali je nismo pronašli. Veliko razočaranje usledilo je kada smo saznali da je zgrada srušena 2022. godine.

Iako mnogi projekti ovog pokreta nisu realizovani, ovaj pokret je otvorio vrata za inovativna arhitektonska rešenja i eksperimentisanje, najviše u materijalizaciji objekata. Tokom svog sedmodnevnog boravka u Tokiju, nisam mogla da prestanem da fotografišem fasade zgrada.

Kad nedostatak kulturnog nasleđa nije mana

Budući da sam se već prethodno u Kjotu nagledala starih budističkih hramova i šintoističkih svetilišta, saznanje da Tokio nema mnogo objekata iz prošlosti koje bih trebala da posetim nije me razočaralo.

Nedostatak kulturnog nasleđa nije arhitektonska mana ove metropole. Štaviše, smatram da je upravo taj nedostatak, koji je usledio zbog višestrukih stradanja, omogućio Tokiju da postane muzej najboljih eksponata savremene arhitekture.

Nakon bombardovanja nisu se gradile replike starih zgrada, kao što je bio slučaj u Drezdenu. Pored toga, nisu se gradile ni zgrade u određenom arhitektonskom stilu iz prošlosti koji ne prati istorijski kontekst grada.

Pomenuti Kenzo Tange imao je značajnu ulogu u obnovi Skoplja nakon razornog zemljotresa 1963. godine. Glavni grad Makedonije rekonstruisan je prema njegovom urbanističkom planu. Maestralni japanski arhitekta i makedonske arhitekte koje su radile na transformaciji centra „Skoplje 2014“ ne idu zajedno ni u istoj rečenici.

Takođe, Tokio je daleko bolje obnovljen od nemačkih gradova, koji su krenuli putem modernizacije. Posleratna arhitektura u Kelnu, gradu koji dobro poznajem, često je kritikovana od strane arhitektonske struke, istoričara arhitekture, ali i same javnosti i građana.

Iako je urbanističko posleratno rešenje za svaku pohvalu, pojednostavljena i previše funkcionalna arhitektura nagrdila je grad, zanemarivši estetiku zgrada.

Tragedija kao prilika za nove šanse

Način na koji je obnovljen Tokio verovatno nije jedini ispravan način da se obnovi razoreni grad. Međutim, on je svoju tragediju iskoristio kao priliku za nove šanse.

Zakoračio je u nove koncepte usmerene ka budućnosti i taj hrabri korak ga je nagradio nastavkom izgradnje izvanredne arhitekture, na kojoj mu čak i najlepši gradovi, koji su uspeli da sačuvaju svoje kulturno nasleđe, mogu pozavideti.

Tekst i fotografije: Jovana Jovičić