Brazil 1950.

1934. godine Svetsko prvenstvo u fudbalu, drugo po redu, održavalo se u Italiji. Od ovog prvenstva FIFA uvodi obavezne kvalifikacije, koje naša reprezentacija nije prošla. U 6. kvalifikacionoj grupi, bolje od Jugoslavije bile su ekipe Rumunije i Švajcarske, koje su i otišle na takmičenje. Četiri godine kasnije, treće Svetsko prvenstvo održano je u Francuskoj. Jugoslavija i Poljska su činile drugu kvalifikacionu grupu. U prvom meču, Poljaci su bili bolji i pobedili rezultatom 4:0, a Jugoslavija se revanširala sa nedovoljnih 1:0, tako da je propušteno još jedno prvenstvo. Oba prvenstva osvojila je Italija, koja je u to vreme imala strahovit sastav, sa čuvenim Ferarijem, Piolom i legendarnim kapitenom, Ðuzepeom Meacom. Svet je zatim uplovio u kovitlac Drugog svetskog rata, pa je takmičenje suspendovano do nekih boljih vremena.

Prvo posleratno prvenstvo organizovano je 1950. u Brazilu. Brazil je već bio kandidat za organizaciju neodržanog prvenstva 1942. , a drugi kandidat je bila Nemačka. Naravno, Nemačka je u međuvremenu otpala, kao i sve ostale evropske zemlje, zbog posledica ratnih dešavanja. Kako su i prethodna dva prvenstva održana u Evropi, a Južna Amerika nije pretrpela ratna razaranja, sve je išlo u prilog brazilskoj kandidaturi, i na kraju je njima i dodeljena organizacija 4. Svetskog prvenstva u fudbalu.

Već po okončanju Velikog rata, u Jugoslaviji su se oformili novi fudbalski klubovi (sa izuzetkom splitskog Hajduka), uglavnom na zgarištima predratnih, a među svima njima četiri najveća – Partizan, Crvena zvezda, Hajduk i Dinamo iz Zagreba – su davali igrače za tu prvu posleratnu reprezentaciju. U prvo vreme (od 1946.-1948), tim je vodila komisija sastavljena od predratnih asova, Milorada Arsenijevića i Aleksandra Tirnanića. Pred početak kvalifikacija, reprezentaciju je preuzeo samostalno Arsenijević. Jugoslavija je bila u trećoj kvalifikacionoj grupi evropske zone, zajedno sa Izraelom i Francuskom. Pobednik grupe sticao je pravo na učešće na Svetskom prvenstvu.

I Francuzi i Jugosloveni su mečeve sa Izraelom lako rešili u svoju korist, a u međusobnim duelima ove dve ekipe nije bilo pobednika. I u Beogradu i u Parizu rezultat je bio identičan – 1:1. Pravila su nalagala, obzirom da gol razlika nije igrala ulogu, da se odigra “majstorica” na neutralnom terenu, negde “na pola puta” – u Firenci, 11.12.1949. Bila je to jedna od najdramatičnijih utakmica koju je Jugoslavija igrala, takođe bio je to i početak niza značajnih duela koje će nacionalni tim voditi u budućnosti sa Francuskom.

Prvo poluvreme se završilo rezultatom 1:1, a u drugom je Francuska posle nešto bolje igre povela sa 2:1, pogotkom u 83. minutu. Činilo se da imaju sigurnu pobedu u džepu, međutim već u 85. minutu Jugoslavija je dobila jedanaesterac. Fudbaler Crvene zvezde, Rajko Mitić, je bio igrač zadužen za izvođenje penala. No, pritisak je bio veliki, ulog je bio ogroman, i Mitić se nećkao sputan velikom odgovornošću koja je u tom momentu pala na njegova pleća. Tada, na opšte iznenađenje, prišao mu je Boba Mihajlovic, bukvalno oteo loptu iz ruku, namestio je na “kreč” i hladnokrvno poslao pored golmana u mrežu! Meč je ušao u produžetke. Mihajlović je kasnije pričao da je tek posle penala shvatio kakvu je ludost učinio. Bilo kako bilo, Jugoslavija je ušla u produžetke ohrabrena izjednačenjem i napala Francuze svim silama, i konačno u 114. minutu povela sa 3:2, golom dinamovog Željka Čajkovskog. Čajkovski je šutirao iz veoma teške situacije, tako da je odmah po šutu pao u blato pored aut-linije i uopšte nije video da je postigao, ispostaviće se pobedonosni, gol! Shvatio je to tek kad su ga saigrači opkolili čestitajući mu na sjajnom pogotku. Tako je Jugoslavija obezbedila svoje drugo učešće na najvećoj smotri svetskog fudbala.

I ovog puta FIFA je imala dosta problema u organizaciji prvenstva. Na prvenstvo se plasiralo 16 zemalja, i trebalo je da budu raspoređene u četiri grupe po četiri tima. Medutim, Škoti i Turci su odustali od putovanja, a Indija je odbila da dođe jer FIFA nije odobrila njihov zahtev da igraju bosi! Umesto Škotske i Turske, FIFA je pozvala Francusku i Portugal, ali su ove reprezentacije odbile poziv zbog materijalnih problema. Takođe, i Italija je bila u nemogućnosti da pošalje tim na prvenstvo iz istih razloga, ali je Žil Rime odlučio da im FIFA finansira dolazak jer su oni bili vladajući šamiponi i procena je bila da je važno za opstanak institucije Svetskog Kupa da šampion dođe i brani krunu. Po prvi put na Svetskom prvenstvu je učestvovala i reprezentacija Engleske, koja je još od osnivanja FIFA odbijala da prizna tu organizaciju, te samim tim nije ni mogla da učestvuje na ranijim takmičenjima. Iz poznatih razloga, Nemačkoj i Japanu je bilo zabranjeno učešće u kvalifikacijama.

Tako je knjiga spala na 13 slova, a formirane su dve grupe od četiri tima, jedna od tri i jedna od samo dva tima. Jugoslavija je žrebana u prvu grupu, zajedno sa domaćinom Brazilom, Meksikom i Švajcarskom. Domaćini su specijalno za ovu priliku sagradili najveći stadion na svetu, u Rio de Žanieru, koji je tada primao neverovatnih 199.854 gledalaca! Stadion su nazvali Estádio Jornalista Mário Filho, koji je poznatiji pod kratkim nazivom – Marakana. Mečevi su još igrani u Belo Horizonteu, Kuritibi, Porto Alegreu, Resifeu i Sao Paulou.

Selektor Milorad Arsenijević je na put poveo 22 igrača, a svi su dolazili iz već pomenuta 4 najveća jugoslovenska kluba. Tim su činili sledeći igrači: Aleksandar Atanacković (Partizan), Vladimir Beara (Hajduk), Stjepan Bobek (Partizan), Božo Broketa (Hajduk), Željko Čajkovski (Dinamo), Zlatko Čajkovski (Partizan), Ratko Čolić (Partizan), Predrag Ðajić (C.Zvezda), Vladimir Firm (Partizan), kapiten Ivan Horvat (Dinamo), Miodrag Jovanović (Partizan), Ervin Katanić (Hajduk), Prvoslav Mihajlović (Partizan), Rajko Mitić (C.Zvezda), Srđan Mrkušić (C.Zvezda), Tihomir Ognjanov (C.Zvezda), Bela Palfi (C.Zvezda), Ivo Radovniković (Hajduk), Branko Stanković (C.Zvezda), Kosta Tomašević (C.Zvezda), Bernard Vukas (Hajduk) i Siniša Zlatković (C.Zvezda).

Prvi meč u grupnoj fazi, Jugoslavija je odigrala 25.06. u Belo Horizonteu, pred samo 8.000 gledalaca, protiv reprezentacije Švajcarske. Golovima Tomaševića (dva) i Ognjanova (sva tri u drugom poluvremenu), pobeđeni su Švajcarci sa ubedljivih 3:0. Tri dana kasnije, u Porto Alegreu, pobeđena je i ekipa Meksika sa laganih 4:1. Strelci su bili Bobek, Željko Čajkovski (dva puta) i Tomašević. Pred poslednje kolo Jugoslavija je imala maksimalna 4 boda i bila je na čelu grupe, jer je Brazil, posle pobede nad Meksikom, samo remizirao sa Švajcarcima. Međusobni meč između Brazila i Jugoslavije je odlučivao o odlasku u finalnu grupu (samo prvoplasirani je išao dalje), a Jugoslaviji je u tom meču bio dovoljan i remi za prolaz. Dakle, kao i na prvom prvenstvu u Urugvaju, i sada nas je očekivao odlučujući duel sa Brazilom. Ovog puta na njihovom terenu, pred 142.000 frenetičnih gledalaca na Marakani. Tom prilikom se dogodila još jedna legendarna priča, u kojoj je u glavnoj ulozi bio naš Rajko Mitić. Naime, prilikom izlaska iz tunela koji vodi na teren, Mitić je penjući se stepenicama u jednom trenutku prerano podigao glavu i udario temenom u metalni poklopac koji je zatvarao ulaz u tunel. Povreda nije bila ni malo naivna, pa je odlučeno da se Rajko vrati u svlačionicu da mu doktori previju glavu. Nemajući kud, a pošto tada nije postojalo pravilo o zameni igrača, Jugosloveni su izašli na teren sa deset igrača. Brazilci, nošeni na krilima podrške 140 i više hiljada ljudi, iskoristili su igrača više i poveli već u 3. minutu sa 1:0. Strelac je bio Ademir. Šokirani ranim vođstvom protivnika, a bez jednog od glavnih igrača, naši momci su delovali kao bez glave u tim uvodnim minutima. Posle dvadeset minuta igre, Mitić se vratio na teren, sa čalmom na glavi, i situacija je tada izgledala malo bolje po naš tim, a igrači su uspostavili kakvu-takvu kontrolu nad igrom. Ipak, do kraja poluvremena, rezultat je ostao 1:0 za domaćina. Na odmoru u svlačionici, fudbaleri su delovali malodušno, prostorijom je vladala neprijatna tišina. Mitić je tada počeo da bodri saigrače govoreći im da nije sramota igrati poluvreme sa Brazilom 0:0, i to još na njihovom terenu. Svi su ga pogledali u čudu, a onda mu je neko rekao da je Brazil poveo sa 1:0 dok su njega previjali u svlačionici. Tada je i Rajku bilo jasno o čemu se radi. U drugom poluvrmenu, Brazil je pojačao tempo, razleteli su se domaći igrači po terenu, i konačno u 69. minutu Zozinho je postigao i drugi gol, koji je zapečatio sudbinu našeg tima. Bio je to poslednji meč našeg tima na 4. Svetskom prvenstvu.

Ipak, reprezentacija Jugoslavije nije razočarala na ovom takmičenju, i dopadljivom igrom protiv Švajcarske i Meksika, pa i u nekim momentima meča sa Brazilom, je stekla velike simpatije kod južnoameričkih ljubitelja fudbala, i jedno posebno poštovanje koje traje do današnjeg dana. Ono što je najvažnije, na ovom prvenstvu se stvorio čvrst kostur državnog tima za buduća takmičenja, i već dve godine kasnije, sa nekoliko izmena, taj tim je osvojio srebrnu medalju na Olimpijadi u Helsinkiju i važi za možda i najbolji sastav koji je ova zemlja ikad imala. Mitić, Bobek, Beara, Vukas, Horvat i ostali u Brazilu su stekli veliko iskustvo koje im je bilo od velike koristi u budućim uspešnim akcijama državnog tima. Na kraju, Jugoslavija je i posle ovog prvenstva zadržala status jedne od najboljih svetskih reprezentacija, a najveći uspesi su tek sledili.

Što se tiče finalne grupe, u njoj su se izdvojili Brazil i Urugvaj, i upravo njihov međusobni meč je odlučivao o pobedniku grupe, tj. o svetskom šampionu (bilo je to jedino prvenstvo na kom se nije igrala finalna utakmica, već je pobednik finalne grupe, sastavljene od Španije, Švedske, Urugvaja i Brazila, bio i osvajač Svetskog kupa). Dakle, taj, uslovno rečeno finalni, meč izmedu domaćina i Urugvaja odigrao se 16.07.1950. na Marakani pred 174.000 ljudi sa plaćenim ulaznicama (nezvanično, tvrdi se da ih je bilo i više od 200.000!). Brazil je žarko želeo da konačno osvoji prestižan trofej, i to kod kuće, pred svojim ljudima, i imao je tim koji je bio kadar za taj podvig, dok su Urugvajci u “finale” ušli kao potpuni autsajderi, obzirom da ranije u takmičenju nisu pružili naročito dobre igre. Danima pre meča domaća štampa je već proglašavala svoj tim za novog svetskog šampiona, tvrdeći da je meč protiv Urugvaja puka formalnost. Međutim, Urugvajci su zakoračili u pakao prepune Marakane bez straha, rešeni da igraju svoju igru. Brazil je poveo u 47.minutu preko Friake, ali je onda Urugvaj krenuo na sve ili ništa i preokrenuo rezultat do kraja, i pobedio sa 2:1 golovima Skjafina i Giđije. Odneli su titulu ispred nosa domaćina i 200.000 ljudi, ostavivši Marakanu u, kako je to svojevremeno opisao Žil Rime, “morbidnoj, nepodnošljivoj tišini”. Rime je predao trofej urugvajskom kapitenu Vareli, a medalje nije mogao da im dodeli pošto su Brazilci, uvereni u trijumf svog tima, ranije već ugravirali imena brazilskih igrača u pozlaćena odličja.

Brazil je danima posle poraza bio u šoku. Zabeleženo je nekoliko slučajeva samoubistava, a sami igrači su preko noći postali ozloglašeni otpadnici. Neki su vrlo brzo posle prvenstva završili karijeru, a neki više nikad nisu dobili poziv “pod zastavu”. Koliki je uticaj imao ovaj poraz na brazilski fudbal govori i činjenica da je tada Brazil promenio i boju dresova. Do tog nesrećnog meča nosili su bele dresove sa plavim okovratnikom i belim šorcem, a onda su ih promenili u boje po kojima ih i danas lako prepoznajemo – žuti dres sa zelenim okovratnikom i plavi šorc. Danas je jasno da nikada nisu zažalili zbog te odluke.

U drugom delu teksta, predstavićemo ponaosob igrače koji su branili boje Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1950.

za P.U.L.S.E:  Simić Mihajlo

Svetska prvenstva u fudbalu

  Feljtoni, Mihajlo Simić, Moca, Sport, Svetska prvenstva u fudbalu