Prema narodnim predanjima, negde u južnim Karpatima postoji univerzitet po imenu Šolomanc (Scholomance), kojim upravlja đavo. Studenti tamo uče kako da bacaju čini, upravljaju vremenom i jašu zmajeve. Ali, šta bi moglo biti u đavoljem kurikulumu? Kojom obaveznom literaturom bi  se mogao pokvariti svet? Naravno, postoje knjige koje je crkva već jednom proklela. Vatikanov Index Librorum Prohibitorum sadržao je neka od ključnih dela moderne misli – Dekarta, Paskala, Hobsa, Miltona, Loka, Voltera, Hjuma, Kanta i tako dalje, sve do Simon de Bovoar i njene knjige Drugi pol (1949). U Irskoj je čak postojao Komitet za zlu književnost, koji je doveo do formiranja Odbora za cenzuru publikacija i koji je zabranio dela nekih od najboljih irskih pisaca poput Edne O’Brajen i Brendana Behana, kao i strane knjige.

Bilo je knjiga toliko gnusnih da su njihovi autori smatrani đavoljim agentima. Kardinal Pol je o Vladaocu Nikoloa Makijavelija, prvom autoru koji se našao na ovoj vatikanskoj listi 1559. godine, napisao: „Iako nosi ime i pero čoveka, tek što sam počeo da ga čitam, već sam prepoznao da je napisan đavoljim prstom.“ Irski filozof Džon Toland, koji se smatra prvim čovekom nazvanim „slobodnim misliocem“, bio je optužen da je prodao dušu đavolu na brdu u Donigalu. Slično tome, Spinozina pionirska knjiga Tractatus Theologico-Politicus bila je oklevetana kao delo „skovano u paklu od strane Jevrejina otpadnika koji sarađuje sa đavolom“.

Ono što su sve ove knjige imale zajedničko jeste to što su razotkrivale čovečanstvo onakvim kakvo jeste – umesto onakvim kakvo tvrdi ili želi da bude. Razotkrivajući licemerje svog vremena, one su ugrožavale postojeći poredak. Gde bismo danas mogli pronaći takve likove i tekstove? Uprkos svim samohvalisavim tvrdnjama progresivizma, ovo su izrazito konzervativna vremena u izdavaštvu. Ipak, ako postoji savremeni pisac koji bi mogao biti proučavan u Šolomancu, to je Mišel Uelbek.

Provokator, profesionalni kontroverzista, književni enfant terrible, svetac zaštitnik trolova – to je slika koju autor pažljivo neguje, isto onoliko koliko mu se ona i nameće. Mnogo bolje bi bilo razmišljati o njemu kao o dimu sveće književnosti koja dogoreva. Naizmence hvaljen i osuđivan, Uelbek uvek odiše daškom sumpora. Razlozi za to su vredni istraživanja; oni ne rezultiraju nužno portretom samog pisca, koji je istovremeno i ogoljen i enigmatičan, već portretom nas samih, njegovih čitalaca, inkvizitora i meta. Teško je zamisliti da anglosfera stvori ili dopusti domaćeg Uelbeka. Za početak, prag za „smelu“ književnost ovde je smešno nizak, gde se beskrajni tekstovi o raspadu brakova ili vezama na univerzitetima proglašavaju radikalnim ili provokativnim. Prag za jeres je takođe izuzetno nizak. Iako mnogi glume da preispituju naša ortodoksna ubeđenja – kao što bi svi veliki pisci trebalo da čine – kazne za neslaganje su ozbiljne; puritanska hajka nalik na hajku na veštice iz Salema protiv Marka Fišera samo je dokazala ispravnost njegovih upozorenja.

Primamljivo je uporediti Francusku i pohvaliti njenu istoriju transgresivne književnosti: Rablea, Bodlera, Remboa, Mirboa, Kolet… Neke paralele postoje u engleskoj književnosti, ali su relativno oskudne. Grof od Ročestera nije bio Markiz de Sad. A kada je britanski establišment uništio Oskara Vajlda – a delimično i samog sebe — gde je on otišao, do u Pariz? U Francuskoj, onaj deo revolucionarnog nasleđa pod odrednicom “liberte” ostao je snažan. Francuska tradicija pokazuje da često samo na krajnjim granicama pristojnosti — samo kada smo brutalno iskreni povodom svojih najdubljih želja i najgorih poriva – možemo zaista upoznati sebe. U takvim ciljevima ima plemenitosti, čak i ako sredstva deluju nečasno ili čak demonski. A to je Uelbekovo područje.

Demonska snaga Uelbekovog pisanja dolazi prvenstveno ne iz onoga što on stvara već iz onoga čime se hrani: licemerjem zapadnog neoliberalnog društva. Međutim, on nije moralista. Uelbek se retko trudi da se uzdigne iznad haosa. Ako postoji brod ludaka – kako su srednjovekovni umetnici prikazivali korumpiranost ljudske civilizacije – autor je na njemu ispod palube s cigaretom u ruci. Uelbekove reference na samog sebe u prozi i intervjuima prilično su nepouzdane. Činjenica da sebe svrstava među bednike i prokletnike mnogo toga govori.

Šteta što kontroverze zamagljuju način na koji ga posmatramo. One prikrivaju njegov delokrug – od studija seksa do političkih trilera preko razmišljanja o želji, roditeljstvu i pretnji terorizma. Previđa se činjenica da je on duhovit pisac nalik Beketu; ponekad su okolnosti toliko sumorne i melodramatične da njegovo pisanje prelazi u zabavu. „Pogledajte mala stvorenja koja se kreću u daljini; pogledajte ih. To su ljudi. U bledom svetlu posmatram bez žaljenja nestanak vrste.“ Ovo ne znači da unutar karikature demonskog vragolana vreba optimista mekog srca koji želi da izađe napolje. Poput Beketa, ispod slojeva pesimizma nalazi se dragocena žila humora – ali ispod humora leži beskrajan pad u ništavilo.

„Ironija te neće spasiti ničega“, tvrdi jedan od njegovih likova; „humor ne radi apsolutno ništa.“

Uelbek vidi i piše o svetu bez amove koje nose “civilizovaniji” autori. On opsesivno proučava ljude u svim svojim romanima, poput majmuna koji je postao antropolog. Primećuje stvari – sitne, odvratne, kriminalne, uvredljive, eksploatisane, dekadentne – koje mi možemo priuštiti da ignorišemo, a koje bi društveni pritisak zabranio da ih ikada opazimo. Njegov talenat za proricanje – inceli, uspon nativizma, antimigrantske reakcije, povratak desnice, psihoanaliza kao alat za narcise, komodifikacija seksa – čini da ga je glupo ignorisati i da je teško odbaciti ga kao desničarskog trola. On je mnogo problematičniji od toga.

U elitnim zapadnim kulturnim krugovima došlo je do uspešne komodifikacije sopstva, tako da je sve što donosi status i kredibilitet, sve što može dati prednost nad konkurencijom, ferplej. U idealnim okolnostima, ovo podrazumeva eksploataciju realnih i dubokih stvari, ali onih koje se zgodno ne mogu proveriti (queerness, neurodivergencija, takve stvari). Marksizam je jedan takav instrument. Pod marksizmom ne mislim na ekonomsku teoriju i pokret za društvenu transformaciju, već na prevaranta koji nosi njegovo ime i nosi njegovo lice u zapadnim kulturnim krugovima. Mislim na identitetsku politiku koju sprovode kultur-elitisti na internetu, a koju podržavaju diskretni veleposednici, nepotistički naslednici trust fondova, profesori dekonstruktivizma Ajvi ligi i multimilioneri „kreativci“. Mislim na identitetsku politiku koja daje prednost i alibi onima koji uživaju u blagodatima luksuznog kapitalizma, onoj koja oduzima hrabrost siromašnima i profitira od sprečavanja značajnih promena. I pored panike desnice da levica odavno preduzima „dugi marš kroz institucije“, veoma malo pažnje se posvećuje tome kako je levica efektivno „oteta“ od strane bogatih pseudo-liberalnih uljeza u poslednjih nekoliko decenija.

Ponovno čitajući Uelbeka, zapitao sam se da li bi on mogao biti jedan od poslednjih pravih marksista. Ne u smislu davanja rešenja ili idealizma – previše smo izgubljeni za to – već u smislu dijagnoze. Autor je priznao nostalgiju za starom verom; odgajala ga je baka komunistkinja, nakon što su ga njegovi hipi roditelji ostavili. Uelbek insistira da ne piše napadajući, kao polemičar, već u odbrani. Od čega? Jedan odgovor je od neoliberalizma. „Povećati želje do nepodnošljivog nivoa“, piše on, „dok se njihovo ispunjenje čini sve nedostupnijim: ovo je bio jedini princip na kojem su se zasnivala zapadna društva.“

To dovodi do otuđenja od nas samih, jednih od drugih i sveta, i dovodi autora pod krilo Marksa, posebno njegove teorije otuđenja. Sledeći pasus iz Komunističkog manifesta šokantno se podudara sa Uelbekovim delom i našim trenutnim uslovima života: „ Neprekidni prevrati u proizvodnji, neprekidno potresanje svih društvenih odnosa, večna nesigurnost i kretanje izdvajaju buržoasku epohu prema svima drugima. Ona rastvara sve čvrste, zarđale odnose sa svima starinskim predstavama i shvatanjima koji ih prate; svi novi odnosi zastarevaju pre no što mogu da očvrsnu. Sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim, sve što je sveto skrnavi se, i ljudi najzad bivaju prisiljeni da na svoj životni položaj, na svoje međusobne odnose pogledaju trezvenim očima.“[1]

Baš kao kod Marksa, svaki aspekt života postaje obezvređen kod Uelbeka. I za Francuza i za Nemca, tržište mora stalno rasti, metastazirati u svaki aspekt postojanja. Kao što je Marks rekao, kapitalizam mora da se “svugde ugnjezdi, svugde naseli” – tako se i u Uelbekovom svetu gotovo sve završava prodajom, uključujući ljubav, nevinost i dušu. Gotovo svako obećanje biva iznevereno. Gotovo svaki napor završava se bednim razočaranjem dok jeftino uzbuđenje nestaje ili novac iščezava. U Platformi, to je obećanje seksa, avanture, egzotike, putovanja. U Poništenom, to je obećanje interneta, politike, porodice, optimizma.

Ipak, Uelbek nam pokazuje da se retko suočavamo s ovom surovom stvarnošću, barem se ne suočavamo odmah. Umesto toga, konzumerizam nas drži podalje od istine: obezbeđujemo sebi mlađa lica ili partnere, krijući odakle sve to dolazi. Poricanje je unosan posao. Nema troškova, nema posledica, zapravo nema kraja – sve dok se sve ne sruši. Ljudi u Uelbekovim romanima neprekidno oboljevaju; Poništeno nije izuzetak. Sve smicalice koje koristimo da bismo sebe ubedili u sopstvenu nepovredivost ne mogu gurati istinu po strani. Naše društvo može biti bogato, ali eksploatacija, propadanje i smrt ostaju isti. Često, tek na samom kraju njegovih romana dolazi do epifanije – prekasno, ali ne i uzalud. To su mali trenuci poput onih iz “Smrti Ivana Iljiča” koji vas teraju da preispitate sve što ste do tada pročitali i mislili o njemu.

Zaista, ako stvarno slušate Uelbeka, umesto da ga reaktivno odbacujete, on je zapravo pronicljiv. Zaboravite na trenutak kapitalizam – on takođe skreće našu pažnju na političku korektnost kao alat za izbegavanje ili uništenje. Takođe, Uelbek je ubedljiv i u temama starenja i gubitka nevinosti. Njegova surovost se možda delom nalazi u mehanizmu preživljavanja; on isključuje svoje emocije. Kako ostati romantičan u suočavanju s čitavim industrijama posvećenim obezvređivanju svega što je dobro?

„Oni koji vole život ne čitaju,“ tvrdi Uelbek. „Bez obzira na to šta se govori, pristup umetničkom univerzumu gotovo u potpunosti pripada onima koji su pomalo siti sveta.“ Na drugom mestu, s dozom cinizma, izjavljuje da je pisanje „kao gajenje parazita u sopstvenom mozgu.“ Ovo je neverovatno osvežavajuće čuti, s obzirom na to da se savremeni književni svet često hvali kako je književnost sveti čin empatije. Implicitno, pisci su po prirodi dobri ljudi – zapravo, bolji od drugih. Pisci su dobri, logično sledi, jer „dobro“ je ono što proklamujete – a ne ono što zaista činite. Svako ko ukaže na laž u ovakvim tvrdnjama završava na spisku zabranjenih. Jer nema većeg znaka dobrote, na kraju krajeva, od povremenog lova na veštice ili traženjem đavoljeg belega, kopajući po digitalnom blatu optuženog. Uelbek nema takvih iluzija. „Mi smo obojica prezira prilično vredni pojedinci,“ započinje svoju raspravu s Bernar-Anri Levijem u Javnim neprijateljima. On radije bira da bude lešinar koji kruži nego kukavica u gnezdu.

Reč „Sotona“ potiče od hebrejske reči za „protivnika“; „đavo“ dolazi od latinske reči za „klevetnika“. Lucifer je nešto drugo. Ime pobunjenog anđela, zvezde Danice, potiče od latinskog izraza za „onog koji donosi svetlost“. Posmatrajući Index Librorum Prohibitorum, Komitet za zlu književnost i njihove savremene ekvivalente, jasno je da njihovo protivljenje nije bilo usmereno prema tekstovima koji su grešni sami po sebi – već prema onima koji prosvetljuju. Svetlost koju neki bacaju neki od njih otkriva izuzetne stvari, oslobađajuće stvari. U Uelbekovom slučaju, ono što razotkrivaju je bolno, bedno, sramotno, s tek povremenim trenucima radosti. Oduvek je bilo onih koji se protive „đavoljim“ piscima. Ali, svesno ili ne, ono što zaista traže nije pročišćenje zla, već gašenje svetlosti.

Tekst: Darran Anderson
Izvor: unherd.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Glif, Književnost, Lucifer, Mišel Uelbek