Feminizam – Postoji određena odgovornost koja okupira dušu svakog autora… Svako kome kulturološki autoriteti dozvole da se projektuje svojim rečima preko nekog zvaničnog medijuma razmišlja o toj odgovornosti. Mnoge umetnice ipak se ograđuju od te odgovornosti, i reći će: “Ja pišem samo za sebe i svojim tempom i svojim jezičkim izrazom… Moja umetnost ne želi ograničenja…” Ko su ti lepi ženski kulturolozi? Šta kada se te naše drage i lepe žene zbune nad svojom psihom i dozvole sebi da nazovu tako ograničenu umetnost ‘velikom’? Sve se mi plašimo novih prostranstava, ali zar ne bi smele ići napred u nepoznato, a ne nazad u mit poznatog i već tako hladno i zverski – očinski utvrđenog? Ja sam, iskreno, malo umorna od vezivanja seksualne požude za očinsku figuru nadmoćnog autoriteta koji “zna šta radi…” ili koji je “spreman i sposoban…”

Jer ko još danas zna tačno šta radi u ovom procepu između nekada muške snage i sada ženskog poriva da dokaže da vredi?

Moram da vas upozorim, sada ću da zazvučim kao da sam na nekakvom pravičnom  predavanju. Evo šta želim da predočim: napredak u kulturi mora da podrazumeva i zdravu kritiku zastarelosti elita i maskiranje nazadnog post-patrijarhata u iste… Kod mojih modernih (ne)prijateljica se dosta sreće bežanje u tu kulturu koja je, po mom mišljenju, očigledno vezana za njihov psihološki profil lažno upečatljivog oca… I uvek mi deluje da igraju određene igre hladne i, zapravo, bezosećajne inhibiranosti, baš zbog njega. Svaka je odrasla uz nekog strogog oca, koji je za nju bio grčko božanstvo koje šalje munje svaki put kada neko nevino ženski zgreši. Svaki od tih očeva je bio možda nasilnik, ali nas nisu učili da to gledamo tako i sada, posle toliko godina ženske slobode i samostalnosti, svi smo i dalje tatine dame i princeze, i tražimo novog a sličnog njemu… Samo, kako ja to naivno primećujem, ni jedan od tih novih muškaraca ne može ni približno da bude vuk kakav je Otac sa velikim O bio. Čak sam i sama hvatala sebe kako nikako da nađem nekog ko može da drži svoje “Ja” ponosno, kako je to moj otac radio… Ali pitam se, da li samo ćerke vide očeve kao savršene muške autoritete, dok će svaka žena i majka u svom mužu videti samo bledu senku svog oca… Nije li to čudesan krug lažnog i izveštačenog, koji nikada sebi nećemo priznati?

Nego, nazad na temu. Ovo je lično samo do tačke moje sopstvene slabosti. Kada je prepoznam, onda se vraćam smislu. Krhkost i ženstvenost imaju svoj ponos i snagu, treba im se vraćati posle svakog pada.

Ne želim da lažem sebe da pišem  o novom dobu, dok se krijem iza mita snažnog i sposobnog muškarca. Ne želim da se smeškam autoritativnim i hladnim muškarcima koji odsutno piju svoja pića, a ja sedim na ivici barske stolice pitajući se da li me odobravaju ili ne. Samo jednom sam se zapitala zašto mi to treba u životu i shvatila sam da je sve oko toga pogrešno i unazađujuće. I ne znam zašto mlade žene to sebi dozvoljavaju još uvek, zašto se hrane tom požudom iz straha prema autoritetu… Volela bih da mi je neko objasni? Nema više okrutnosti u takvoj materijalnoj obezbeđenosti, to je sada samo strah, naš strah, a njihov manjak duhovnosti i hrabrosti. Naše utočište, a njihovo zadovoljenje našom slabosti.

Napisaću sada nekoliko pravila uličnog feminizma: sortirala sam ih prema jednom veoma interesantnom intervjuu moje omiljene kulturološke i društvene kritičarke – Kamil Palje.

Sloboda ima svoje opasnosti i ako žena kaže da je slobodna, to znači da prihvata da živi u svetu koji je opasan kako za muškarce, tako i za žene. Moramo biti odgovorne za svoje postupke u toj istoj slobodi.

Ako prihvatimo muški svet kao zaštitnički svet, mi ne prihvatamo rizik slobode.

Ne postoji savršen središnji svet gde se prihvata činjenica da smo slobodne, a da zbog svakog našeg rizičnog i uvredljivog poteza odmah tražimo utočište i krijemo se iza snažnih i sposobnih muškaraca. Ovo je skriveni talas paternalizma i kulturološka ucena.

Svako provokativno ponašanje nosi seksualnu poruku uz sebe, koja se tiče seksualnog interesa i spremnosti na seks, a žena snosi odgovornost za tu poruku, kao i svest o riziku te poruke.

Svaka provokativna haljina i stav nose seksualnu poruku uz sebe, koja se tiče seksualnog interesa i spremnosti na seks, a žena snosi odgovornost za tu poruku, kao svest o riziku te poruke.

Svaka moderna i savesna žena treba da promisli šta je priroda provokativnog, odmerenog i primerenog oblačenja, i za koju priliku je koja poruka adekvatna.

Postoje individue koje traže neprilike i one predstavljaju opasnost u svakom društvu. Ponašati se neodgovorno bi značilo, u najmanju ruku, da igramo nazadnu psihološku igru vezanu za reket osećanja. A u najgorem slučaju to bi bila sociološka, kulturološka, a ponekad i fizička suicidnost na licu mesta – dakle, moderna priča o Crvenkapi i vuku.

Feminizam nije vezan za situirane žene koje iz tinejdžerske porodične idile žele da uskoče u sledeći prezaštićeni svet, gde će im biti tolerisane sve provokacije i ispadi. Feminizam je vrsta ulične mudrosti, gde je ženi data prilika da postane svesna opasnosti slobode, ista prilika koju je muškarac odavno uživao.

Sada, posle ovih nekoliko pravila, recite mi kako da se ne naljutim kada vidim da su najpopularnije objave mladih devojaka na društvenim mrežama nešto poput –

“Raspoloženje žene je ogledalo muškarca.” Zašto je, drage moje žene? Zar ne možemo da imamo “raspoloženje” nezavisno od muškarca? U kakvom mi to svetu zaista živimo?

Ja uvek pišem nepristrasno, ali iskreno se nadam da će pametne glave prepoznati istinitu uličnu mudrost ovih reči, jer činiti greške iz slabosti je jedno, a biti slaba konstantno a kriti se iza supkulture je drugo.

Ne pričam ja sada o tome da žene treba da budu uspešne i da zarađuju; da treba da budu novi predsednici, novi šefovi i novi direktori, nove vojskovođe… Ti svetovi ionako polako odumiru. Sada iza svakog zvanja mora da stoji smisao – emotivni, posvećeni, strastveni, logički. Žene su bolje u suptilnim istraživanjima emocija oduvek bile, otuda njihova angažovanost u svim humanističkim naukama. Zašto ne postaviti nove temelje i odbaciti muški svet “praktičnog materijalizma”? Ali ne raditi to tako da ih koristimo kao nekakve robove koji nam kupuju galerije gde izlažemo nebitne fotografije prošlog mitološkog vremena – ne, to nije nova umetnost… To je žal i utočište. To su moderni sponzori u maskama kulture lažnih očeva. Sem toga, ako imamo partnera koji nas voli i ceni našu umetnost dok radi za nas i obezbeđuje, da li mi volimo roba ili muškarca koji ima svoju individualnost kojom prirodno i harizmatski zrači?

Neke moje prijateljice se hvale takvim partnerima, ali ja otvoreno smatram da lažu sebe kada kažu da ih vole… Jer, kao da nam sledi nekakvo novo doba, gde će moderne i pametne žene razviti nekakvu vrstu supkulturnog matrijarhata, gde ćemo lagati svoje muškarce da vrede. –Mi ćemo kreirati i stvarati novu umetnost i kulturu, dok gledamo kako nekadašnja “preduzimljiva” muška kultura lagano umire obožavajući nas i samo nas… Naše telo, naš seks, našu umetnost, naš govor, naše stavove, naša nova prava, našu snalažljivost sa emocijama i pregovorima, naše razumevanje pishe… Kao da naši muškarci, zapravo, nemaju pojma šta ih čeka, dok se još uvek prave da je sve pod kontrolom glumeći odsutnost… Ali ne možemo ih ni kriviti. I nakon svega, da li im je to sudbina? Okorelost u njihovoj hladnoj ljusci koju volimo ih tera na ponos, a ne na posvećenost. I što smo duže civilizovani, to je “nežniji” pol jači, a oni su sve izgubljeniji.

Smem li se zapitati da li se stvara plodno tle za novo cvetanje ženskog smisla? Nije ni čudo što se ponovo pojavljuje “Sluškinjina priča” (od Margaret Atvud) u javnoj kulturi… Da li i muškarci kolektivno osećaju ovu presiju?

Da li povređujemo svrhu muškarca ako ga volimo samo zbog njegove zastarele praktičnosti ka stvaranju sigurnog ali podzemnog utočišta?

Šta mi radimo sa svojim vremenom? Da li jurimo stare muške mitove da se dokažemo? Ili stvaramo nove? Da li potvrđujemo mitove nesposobne žene iz prošlog doba, jer ne smemo u nove predele?

Da li zakidamo sebe u nekim polovičnim predanostima ka humanom?

… Na kraju, ako ne postavim sva ova pitanja… Šta to govori onda o meni, o nama? Kakvo smo mi to društvo nežnosti i nesigurnosti i koliko te nevidljive odgovornosti mi, zapravo, imamo?

Kada kažemo nekome: “Ti nemaš hrabrosti!”, na koju hrabrost mislimo? –Hrabrost da nastavimo kulturu koja umire ili hrabrost da budemo ono neistraženo?

Koliko smo ulično pametni da živimo u slobodi?

Pomozite mi da odgovorim na ova pitanja kolektivno, jer ja sama mogu samo da ukažem na njih… Skromno smatram da je uspeh duhovnog puta samo u strpljivim milimetrima i takvog ga treba i prihvatiti: bez puno nade u revoluciju, ali sa punom nadom u to da je jednakost polova, zapravo, jednakost ka tome da svakome bude ustupljena prilika za slobodu jedinstvene posvećenosti. Ta prilika pripada svakom polu i u našoj kulturi postoje dve umetnosti vezane za nju: umetnost ‘kako se izboriti za nove prilike’ i umetnost ‘šta uraditi na poljima gde ih već imaš’. Ono što sam vremenom naučila, a direktno je vezano za ova dva stava, jeste neka vrsta psihološke regulatorne mere, a uz pomoć dva jednostavna pitanja: “da li osećate svrhu iza ovih reči?” ili sve ovo ugrožava vaš nesigurno nežni sistem vrednosti?

I ovde moram da stanem, jer polako počinjem da ulazim u hladnoću psihe kroz neke moje duhovne apsolute… A zbog nje sam i odustala od svog poziva.

Za P.U.L.S.E: Jovana Stefanovski

Lektura i korektura: Milica Veljković

  Društvo, feminizam, kultura, Mitologija, Sociologija