Italo Kalvino – uloga čitaoca i autora

Italo Kalvino (1923-1985) sa romanom Ako jedne zimske noći neki putnik, ujedno predstavlja i priču o kreiranju priče, kao i o čitanju. Demistifikujući figure autora i čitaoca, postmodernističko poigravanje sa metafikcijom pisac „podiže” na nivo hipermetafikcije. Pisac se vešto služi figurama autora i raznih vrsta čitalaca, kreirajući jedan fikcionalan svet u kome čitaoci na paradoksalan način bivaju inkorporirani u priču zajedno sa Kalvinovim alter egom, koji je skiciran kroz tri fikcionalne figure književnog stvaraoca. Kalvinov jedinstven, fikcionalan svet pretenduje da izbriše granicu između realnog i izmišljenog, aktualizujući savremene teorije književne recepcije. Na samom početku Kalvinovog romana pripovedač „bira“ svog čitaoca.

Poznato je da je Umberto Eko u svom čuvenom tekstu „Napomene uz Ime ruže“[1] ukazao na neophodnost toga da pisac, putem teksta, stvori sopstveni model čitaoca. Čitalac romana je specifičan saučesnik koji učestvuje u piščevoj igri, tako što je namamljen u klopku detektivskog romana, naglašava Eko. On smatra da detektivski roman predstavlja svojevrsnu „zagonetku u čistom stanju” i da je u njoj oličena struktura detekcije kao takve, omogućavajući „račvanje” u druge priče koje čine jedinstven lavirint značenja. Kalvino se koristi sličnom metodom, jedina razlika je što je njegova manipulacija čitaočeve recepcije romana primetno transparentnija. On direktno „razgovara” sa svojim čitaocem i uvlači ga u svoj svet fikcije, svet u kome sam čitalac postaje jedan od glavnih aktera romana.

Kalvinova sličnost sa Ekom primetna je i u upotrebi elemenata detektivskog romana. Njegova pripovest upravo govori o očajničkoj potrazi čitaoca za „originalnom” knjigom. Realni čitaoci, kao i fikcionalizovani, suočeni su sa frustrirajućom potrebom da iznađu rešenja Kalvinove klopke, koja upliće mnoštvo početaka raznih romana u okvirnu priču o Čitateljki i Čitaocu. Tu takođe nailazimo na višestruku strukturu detekcije, jer zamršena potraga za željenom knjigom daje kako fiktivnom, tako i realnom čitaocu ulogu detektiva. Nemir koji se u nama stvara usled nemogućnosti da razrešimo misteriju Kalvinove priče i pronađemo celovito značenje romana, je paralelan sa agonijom koju osaćaju Čitaoc i Čitateljka, koji nailaze na početak romana koji nema nastavak.

Kalvino nam nudi dekonstrukciju konvencionalnih viđenja autora, pripovedača i junaka priče, kojima pribegavamo u pokušaju da dosegnemo do značenja priče, time što nam ne daje mogućnost da odredimo kakva je struktura sižea, ko je zapravo glavni junak priče. Mi smo naviknuti da pratimo linearni tok pripovesti, ali to ovde izostaje, pre svega jer ne možemo da utvrdimo ko nam pripoveda priču koja se odvije pred nama.

Pisac vešto fikcionalizuje sam stvaralački proces. Eko u pomenutom eseju podseća na to da knjige uvek pripovedaju o drugim knjigama i da svaka priča pripoveda neku, već ispričanu.[2] Kalvino, umnožavajući proces pripovedanja priče, demistifikuje ovakvo viđenje, ukazujući nam na činjenicu da je potraga za knjigom od koje su nastale kopije, koje nalaze put do Čitalaca, predodređena na fijasko. Kalvino se poigrava autorskim i čitalačkim figurama u svom romanu, da bi nam ukazao na problem stvaranja kao takvog. On nam bez imalo okolišanja postavlja pitanje da li u savremeno doba prvobitna naivna i nevina pozicija autora i čitaoca, koji žele novo štivo, koje je originalno i do sada ne konzumirano, uopšte moguće?

Kalvino transponuje na Čitaoca, koji ne uspeva da dođe do prave knjige, odnosno istine, frustraciju samog autora, koji ne želeći da kopira, mukotrpno traga za nečim originalnim. U Kalvinovom romanu nemir stvaraoca koji očajnički traga za neispričanom pričom, predočen je realnom čitaocu. Postmodernizam nas uči da je ta potraga uzaludna, osuđena na neuspeh. Postajemo svedoci ovog eksplicitnog poigravanja sa književnom građom i utvrđenim književnim konvencijama. Kalvinov roman predstavlja ironijski odnos prema brojnim ustaljenim žanrovskim konvencijama kao što su ljubavni roman, ratni roman sa elementima melodrame, ispovedna dnevnička literatura, detektivski roman sa elementima intrige ili misterije, „bildungs“ roman, i mnogim drugim.

Ako se podsetimo Ekove tvrdnje da naslov sam po sebi predstavlja neku vrstu interpretativnog ključa i da on treba da nam „pomuti misli, a ne da ih dovede u red“[3], primećujemo da je Kalvino i u tom domenu intencionalno napravio zabunu, suočivši nas sa deset različito naslovljenih romana. Autor nas dovodi u iskušenje da pomislimo da je naslov Ako jedne zimske noći neki putnik odabran nasumice, i da ne možemo da se oslonimo na to da će on na bilo koji način doprineti interpretaciji romana, već je njegova uloga upravo ta, da nam „pomuti misli”.

Kada pročitamo sve naslove romana kao jednu rečenicu, uočavamo da predstavljaju izvesnu zagonetku, naročito zbog toga što se naslov poslednjeg romana završava znakom pitanja. Kalvinov realan roman nema kraj, ostaje otvoren baš kao što to naziv romana i sugeriše. Kalvinove brojne otpočete pripovesti unutar romana zapravo oličuju večitu težnju ljudskog duha da iznađe početke i krajeve svih pitanja. Ovaj svojevrstan niz nepovezanih alternativih „romana“, odnosno priovednih fragmenata, uz okvirnu priču o Čitatelju i Čitateljki, predstavlja iznova kloniranu priču o potrazi za smislom, koji se čini nedostižnim.

Ovaj roman ja najradikalnija manifestacija metafikcije. Kalvino, upozorava Nela Kotrupi, osim osnovne standardne dvoslojne strukture, uvodi treći nivo, podižući svoj roman na hipermetafikcionalnu ravan. Misteriozni završeci dozvoljavaju višestruka neusaglašena tumačennja upravo zbog toga što se motivi platonskih ljubavi, ali i erotskih, bekstva ili smrti, ali i ljubavnih trouglova nalaze u svih jedanaest pripovesti romana. Neizbežni aspekti čovekovog bitisanja su ono što obituje u Kalvinovom romanu. Tome dodajemo i početak, odnosno rođenje, koje je oličeno u brojnim početnim poglavljima, jer svaki od njih unosi nešto novo u roman, demostrirajući čin rađanja. Iluzija da je pripovedač u nemogućnosti da odmakne od početka pripovesti, služi da bi se akcentovala upravo ta neizvesnost i nedokučivost.

Kada razmatramo vešestrukost i zagonetnost autorskih i čitalačkih figura u Kalvinovom romanu posmatramo ih na dva plana, tada uviđamo centrifugalnu zamršenost koja dovodi do apsurda. Italo Kalvino se na ironičan način poigrava konvencionalnim aspektom književnog stvaraoca i recipijenta, fikcionalizujući i samog sebe kao autora, ali i čitaoce. Naime, prvi plan predstavlja realnog autora Itala Kalvina i nas koji smo realni čitaoci njegovog dela. Pripovedač nam na početku saopštava sledeće:

„Upravo počinješ da čitaš najnoviji roman Itala Kalvina Ako jedne zimske noći neki putnik”[4],

time nas je sam autor prisilo, identifikujući, u moru potencijalnoh čitalaca, sa jednim jedinim koji nastavlja čitalačku avanturu, na taj način što i sam postaje akter romana. Lubomir Doležel[5] je, okružen grupom književnih teoretičara, koristio eksplanatornu moć filozofije mogućih svetova za njihovo proučavanje. Doležel razmatra na koji način se Kalvino u svom romanu služi mogućnostima i sredstvima metafikcije. Kalvino konstruiše svoj roman od svojevrsnog niza fragmentiranih pripovesti, koje uvode nove mogućnosti, ali ih ostavljaju neizmirenim zahvaljujući postupku račvanja, tipičnom za konstrukciju nemogućeg sveta. Doležel uviđa: „Epistemički modaliteti emituju stvaralačku energiju zbog nejednake distribucije znanja među fikcionalnim osobama. Epistemička neravnoteža proizvodi osnovnu epistemičku pripovest, priču sa tajnom (mystery story); događaj koji se odigrao u fikcionalnom svetu nepoznat je (pojedinim ili svim) njegovim žiteljima, ili oni imaju pogrešna uverenja o njemu.“[6] Teoretičar u daljem tekstu upozorava da opis ovakve priče sa tajnom prvi daje Viktor Šklovski u XX veku. Doležel ističe da Kalvino konstruiše priču o autoru i čitaocu, u tipičnom metafikcionalnom preokretu. Međutim, pisac eksplicitno pokazuje na koji način suživot realnih čitalaca i realnog autora sa fikcionalnim likovima nije moguć. Doležel ukazuje na put kom se od tradicionalne alokucije univerzalnom stvarnom čitaocu, Kalvino kreće preko nivoa mogućih individualnih čitalaca, da bi na kraju odabrao jednog, iz mnoštva mogućih, koji zatim prelazi u fikcionalni svet i postaje fikcionalna osoba. U tom trenutku, naglašava Doležel, pisac prelazi sa esejističkog ne fikcionalni žanr. Ekvivalentno tome, upozorava teoretičar, i fikcionalizacija autora utiče na dekonstrukciju metafikcionalne tehnike. Podjednako smatra da se u okviru fikcionalnog sveta izdvajaju tri fikcionalne figure autora. To su imaginarni parnjak stvarnog Kalvina, koji nosi njegovo ime i prezime, zatim fikcionalni pisac Sajlas Flaneri, koji je takođe neka vrsta parnjaka Kalvinovog, jer eksplicitno govori da želi da napiše roman koji se takođe sastoji samo od početaka i da glavni lik treba da bude Čitalac koga nešto stalno ometa u čitanju, i treći fikcionalni pisac je zapravo antiautor i falsifikator Ermes Marana. Doležel na neki način i žanrovski određuje Kalvinov roman kao priču o pikarou jer kaže: „Kalvinov čitalac je svojevrstan pikaro, čija je uloga da povezuje – ne priče o avanturama – već avanture čitanja“[7]. Dakle, dekonstruišući tehnike metafikcije, koja predstavlja istovremeno stvaranje i ukazivanje na čin stvaranja, Kalvino vrši detaljnu vivisekciju ovog književnog fenomena i čak je fikcionalizuje. Zbog toga problem autorskih i čitalačkih figura u romanu postaje dodatno zakomplikovan, pa smo primorani da, poput Doležela, pribegnemo onom interpretativnom ključu koji sugeriše da smo svedoci priče o avanturama čitanja kao takvog, bez obzira na sadržaj i na izostanak, odnosno urušavanje, konvencionalnih aspekata romana.

Kalvino pitanje o prapočetku fikcionalizuje i otelotvoruje u misterioznom liku Indijanca, južnoameričkog slepog pripovedača koji je Otac Svih Priča. Kako nam pravi autor pripovesti „izmiče“, isto tako je i figura čitaoca varljiva, nedeterminisana. Pripovedač je sebi dao slobodu da izabere recipijenta svog dela. Kalvino se ironično odnosi prema institucijičitatelja-aritra, kao i prema instituciji sveznajućeg pripovedača. Postoji deset pripovedača, a jedanaesti je onaj koji gradi okvirnu priču, i zajedno sa Čitaocem učestvuje u potrazi za pravom knjigom, odnosno za razlozima za novi kontakt sa Čitateljkom Ljudmilom. Naglašen je paralelizam između Čitaočeve potrage za nastavkom knjige i njegove opsesivne potrebe za ljubavnim odnosom sa Ljudmilom. Njegova odlučnost da dođe do pravog primerka mnogo je snažnija od Njene. Da li je možda ona već razrešila misteriju čitanja i stvaranja? Da li je njena neobična navika da čita više knjiga odjednom, zapravo ključ za otkrivanje ove tajne. Brink Andre[8] u svom eseju o ovom romanu postavlja pitanje da li je Ljudmila, koja možda predstavlja odraz hebrejskog „mila”, što znači „reč”, može doprineti tumačenju njenog lika i njene uloge u samom romanu. Ako Ljudmila, Žena, Čitateljka, predstavlja oličenje Reči kao takve, onda u njoj leži odgovor i ona predstavlja kraj potrage. Kalvino tako u svom romanu predstavlja priču o neutaživoj potrebi Muškarca da zadovolji svoju seksualnu želju, koja je oličena u Čitaočevoj opsesivnoj i primalnoj potrazi za završetkom, ali i priču o opsesivnom piščevom odnosu prema sopstvenoj kreaciji. Ta potreba, koja nikada ne može biti u potpunosti iscrpljena, jeste razlog zašto roman ne može imati adekvatan završetak. Ako roman čitamo sa pomenutih aspekata, onda je on priča o čitanju, ali i pisanju, nagonima, a ono što se čita, ili ono što je napisano, samo je podloga na kojoj se ogleda mnogostrukost i neizvesnost življenja kao takvog. Život kao i ovaj roman je priča koja u svakom trenutku može da se račva bezbroj strana. Upravo je to razlog zašto pisac i fikcionalizuje čitaoca, sugerišući nam na zajednički cilj literature i života-da proniknu smisao. Tu leži tragična dimenzija autora i čitaoca.

Reč, odnosno Ljudmila, mogu simbolisati eluzivnost smisla i jalovost autorove potrebe da pripoveda, ali i Čitaočeve da dovrši priču. Kalvinov roman ima tragičnu dimenziju jer autor na samom početku na neki način priznaje da je njegovo stvaranje predodređeno na neuspeh i kao da je to razlog zbog kog prepušta čin stvaranja Čitaocu koji rukovodi tokom romana tako što nastavlja potragu za originalnim autorom i autentičnom knjigom. Upečatljiva je slika Čitaoca koji traži svoju priču i autora koji mu neprekidno izmiče. On opsesivno traga za praizvorom romana, za prvobitnom reči koja mu konstantno izmiče. On je prepušten na milost i nemilost priči, u agoniji besciljne potrage za smislom. Tu počiva Kalvinova genijalnost, on svesno antagonizuje svog čitaoca. Razlog za ovakvom tiranijom kao da je zapravo autoreva osveta Čitatelju jer ne može da mu pruži autentično delo.

Brink Andre[9] brani tezu da je Kalvinov roman priča o nezadovoljenoj muškoj želji i smatra da je ona čak podvrgnuta ismevanju. Naglašava da Kalvinov roman istovremeno otelovljuje nagon ka Izvoru, odnosno početku, kao i Kraju, odnosno zaključku, i da je on sam po svojoj prirodi muški. Početak i Kraj ne možemo otkriti, ostaje nam impuls, nesavladiva potreba za potragom. Jezik kao takav ima potrebu da napreduje, a ovaj roman je ujedno i priča o jeziku. Kalvino detaljno prikazuje potrebu jezika da se ospolji, ali uprkos njegovoj potrebi da se vrati u prvobitno stanje-stanje tišine, ne nalazi adekvatan način kako bi utihnuo. Taj paradoks prepoznajemo u kompoziciji romana. Priča mora imati mane i nedostatke kako bi uopšte postojala i napredovala. Kada bi bila uobličena, više ne bi ni egzistirala, već bi utihnula, pretvorila se u tišinu poput savršenog jezičkog izraza. Zato prapoman ostaje za čitaoce Kalvinovog romana misterija, a potraga zadržava glavni fokus. Andre sugeriše da je uloga Ne-Čitaoca da upozori Čitaoca da prolongiranje akta čitanja zavisi od njegovog slobodnog izbora, uplićući se u konstantnu borbu sa naratorom, koji neprestano negira tu njegovu slobodnu volju, uvlačeći ga u vrtlog „događaja” o kojima pripoveda. U Kalvinovom romanu, ističe Andre, akt čitanja, koji je zapravo pandan pokušaju razumevanja jezika, postaje istovrameno i radikalno destabilizovanje jezika. Zato je ovaj roman, kao i svako istinsko pripovedanje, priča o nesaopštivom.

Na početku romana mistični pripovedač, koji „nije“ Kalvino, obrativši se čitaocu, saopštava da je pred njim novo delo Itala Kalvina i nakon što da instrukcije, odnosno pretpostavke o tome kakov je potencijalni čitalac, on bira jednog individualnog, koji „polazi“ u potragu za pravom knjigom. Nakon toga navodno nailazimo na pravu knjigu Kalvina, koja nosi naslov samog dela. Otvorivši je bivamo suočeni sa fikcionalizovanjem romana kao takvog. Čitalac dobija ulogu aktera kroz pripovedačeve reči: „Miris stranice meša se na mahove s mirisom koji dopire iz staničnog bifea… A zapravo su stranice knjige zamagljene poput prozora kakvog starog voza, rečenice su te na koje se spušta oblak dima. Kišno veče; čovek ulazi u bar; otkopčava mokar mantil…”[10]. Ovaj roman postaje roman u prvom licu kada pročitamo sledeće: „Ja sam onaj čovek koji ide od bara do telefonske govornice i obrnuto…”[11]. Tada ovaj roman postaje roman u prvom licu i nama nije jasno ko je pripovedao do pre ovog momenta. Iz čije perspektive mi saznajemo da roman počinje na stanici i da li se time sugeriše da je roman već napisan a mi smo svedoci prepisa, fotokopije, falsifikata ili prepričavanja? Dakle, na samom početku Kalvino suptilno uvodi sve motive i teme koji će tokom romana biti razvijani i razlagani do granice neprepoznatljivosti. Svedoci smo dekonstrukcije konzistentnog i uverljivog pripovedača, a samim tim i uverljive i „relevantne“ priče, jer ako je pripovedač do te mere nepouzdan, što osećamo već u prvom poglavlju, kako bi priča mogla biti pouzdana? Zbog toga ona i ne može imati svoj kraj. Kredibilitet pozicije pripovedača urušen je, kao što i Čitatelj, usmeravan hirom autora, shvata da nikada neće doći do željenog kraja priče jer mu ne polazi za rukom ni da uđe u trag „originalnom“ autoru. Nakon što Čitatelj shvata da je uzeo faličan primerak romana Itala Kalvina, odlazi u knjižaru gde nailazi na Čitateljku, i tu postajemo svedoci razvoja novog plana romana, koji čini parodiju ljubavnog romana. Okvirna priča, koja govori o potrazi Čitatelja za Ljudmilinom ljubavlju, kao i za originalnim autorom i knjigom, napisana je u drugom licu. Tobožnji autor se obraća svom Čitaocu i opisuje mu šta on sam već radi.

Iako mogu podjednako parirati okvirnoj kao jedinstveni fragmenti, umetnute priče su tobožnje prave originalne priče do kojih Čitatelj stiže na volšebne načine. Ove „umetnute“ priče su pisane delimično u prvom licu jednine. Na neki način su ispovednog karaktera, jer junaci govore o nekim događajima koji gotovo uvek imaju element misterije i prikrivene krivice. Tokom Kalvinovog romana uočavamo paralelizam između evoluiranja odnosa Čitatelja i Čitateljke iz okvirne priče i ljubavnih priča u umetnutim pričama. Baš kao što je Kalvino na samom početku svog romana falsifikovao samog sebe, tako i umetnute priče-romani predstavljaju raznolike plagijate. Slede „romani“ o kobnom javljanju na telefon i tajkunu koji je opsednut ogledalima i kaleidoskopima i koji ne zna da li je sam sebe na kraju kidnapovao. Ovde opet nailazimo na motiv pripovedanja kao odraza težnje ka muškom zadovoljenju seksualnog nagona. Možda ovde leži i ključ za razumevanje Kalvinovog pripovednog stava. Pružiti recipijentu fikcionalni svet, čak ga uključiti i fikcionalizovati, a sebe sakriti daleko i duboko i poziciju autora do te mere razobličiti da čak likovi Čitaoca i prepredenog falsifikatora Ermesa Marane budu postojanijih i opipljivijih obrisa. Na tepihu od lišća obasjanog mesečinom je japanski roman u engleskom prevodu koji Flaneri daje Čitaocu. Ovde nailazimo na pripovedanje u prvom licu. Brink Andre sugeriše da na narativnom planu Kalvino intencionalno uvodi brojne fokalizatore i namerno mistifikuje autore i dela kako bi pokazao čitaocu da jezik fukcioniše na sličan način. On podseća da u pomenutoj knjizi, koju Flaneri daje Čitaocu, postoji upečatljiva scena u kojoj profesor posmatra ćerku koja posmatra majku i pripovedača kako vode ljubav a koji se reflektuju u profesorovoj zenici. Ovaj začaran put je i odraz odnosa autora, teksta i recipijenta ali i tragična slika jezika koji ne može da se identifikuje sa predmetnim svetom.

Nakon što je pročitao početak „japanske“ knjige, Čitatelj kreće u potragu za krivotvorcem i antiautorom Maranom u Južnu Ameriku i biva uhapšen. Iako zatvoren, on i dalje čita i to zabranjenu knjigu Oko prazne rake, koja predstavlja aluziju na borhesovski svet i problem zamene identiteta. Pripovedač je zapravo dete zločinca, stranca i uzurpatora koji je narušio večiti poredak. Ovde nailazimo na otelotvorenje pripovedača krivca. Taj motiv se proteže kroz sve umetnute priče romana. Nisu krivi samo neodgovorni lažni prevodilac, niti pisac falsifikator, već je i njegova tvorevina neispravna, njegovi junaci zajedno sa njegovim čitaocima svi zajedno učestvuju u lažima i zaverama. Posle ovog romana zatičemo Čitaoca kako pije čaj u Irkaniji sa direktorom policijske arhive. Od njega saznaje o Falsifikatoru koji je sve radio zbog jedne žene i zbog toga je bio nepotkupljiv. Tu Čitatelj saznaje i o prirodi veze između vrhovnog plagijatora i Čitateljke. Dakle i tvorac čitave zabune oko autorstva i relevantne priče sve je radio zbog ljubavi i ljubomore. Nije želeo da se knjiga ispreči imeđu njega i voljene. Direktor arhive irkanijske policije objašnjavajući Čitaocu zbog čega su pustili Falsifikatora izgovara i ključne reči: „Dokle god znam da na svetu postoji neko ko se bavi vrhunskom igrom samo iz ljubavi prema igri, dokle god znam da postoji jedna žena koja voli čitanje samo zarad čitanja, mogu da budem siguran da će svet opstati…“[12] Na kraju ili pak na početku Čitalac dobija knjigu zabranjenog pisca Anatolina pod imenom Koja to priča čeka na svoj kraj? i to od njega lično a u trenutku primopredaje pisca hapse. U ovom poslednjem romanu pripovedač briše svet oko sebe želeći da bude jedino sa svojom Franciskom. U Kalvinovom romanu aktalizovana je sama suština postmodernizma, čitanje je satkano od ranijih čitanja, a književnost od predhodne književnosti. U potrazi za pričom Čitatelj nailazi na brojne autore, falsifikatore i antiautore, što ukazuje na to da sve predstavlja kopiju nečeg već postojećeg. Istina o nestalnosti jezika se krije iza zagonetne figura autora koji fikcionalizuje sopstvenog Čitaoca, ali i iza brojnih nepouzdanih pripovedača „umetnutih“ priča. Kalvino vešto od nas kreira aktere u svojoj priči, koja je kaleidoskopska kolekcija započetih pripovesti. Čak iako ne možemo doći do Oca Svih Priča, do početka svih početaka, možemo biti svedoci igre između jezika i pisca i nas samih koji nismo pasivni već gradivni i dinamični konstituenti ove trijade. Autor nam predočava emotivno svedočanstvo o literaturi koja pokušava da opstane uprkos svim udarcima, koje je kroz istoriju primila. Mi smo dobrovoljci u bici za očuvanje književnog stvaralaštva. Za kraj, podsetimo se dirljive misli direktora policijskog arhiva irkanijske policije, koji izgovara ključne reči: „Dokle god znam da na svetu postoji neko ko se bavi vrhunskom igrom samo iz ljubavi prema igri, dokle god znam da postoji jedna žena koja voli čitanje samo zarad čitanja, mogu da budem siguran da će svet opstati…“[13]

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

[1] Umberto Eko, „Napomene uz Ime ruže, I, II“, Delo 3, 4, 1985, str. 151-155.

[2] Isto, str. 182., 183.

[3] Isto, str. 176.

[4] Italo Kalvino, Ako jedne zimske noći neki putnik, prev. Ana Srbinović, Plato, Beograd, 2001, str. 7.

[5] Lubomir Doležel, Heterokosmika: fikcija i mogući svetovi, prev. Snežana Kalinić, Službeni glasnik, Beograd, 2002.

[6] Isto, str. 136.

[7] Isto, 176.

[8] Brink, Andre, „The pranks of Hermes. Italo Calvino: If on a Winter’s Night a Traveler”, The Novel: language and narrative form Cervantes to Calvino, New York, New York University Press, 1998.

[9] Isto, str. 311-329.

[10] Italo Kalvino, Ako jedne zimske noći neki putnik, prev. Ana Srbinović, Plato, Beograd, 2001, str. 15.

[11] Isto, str. 16.

[12] Isto.

[13] Italo Kalvino, Ako jedne zimske noći neki putnik, prev. Ana Srbinović, Plato, Beograd, 2001, str. 246.