Umetnik patnje – Edvard Munk – Mračna, uznemirena dela ekspresivnih i nervoznih poteza, jakih boja nastaju kao rezultat Munkove konstantne usamljenosti i teskobe. Od svog najranijeg detinjstva posmatrao je bolest i smrt. Edvardov otac Kristijan i sam je patio od depresije, a po zanimanju je bio lekar i upravo su u ovom periodu mnogi životi bili pokošeni tuberkulozom, a ona nije poštedela ni Edvardovu majku Lauru, ni sestru Sofi. Kako gubi najbliže članove svoje porodice, Munk postaje povučen i odsutan, a njegov život sve više zaokupljaju „crni anđeli“ kako je nazivao bolest, ludilo i smrt. Pored toga što je kao dečak gledao smrti u oči, koja je odnosila njegove vršnjake i sam je bio krhkog zdravlja. Upravo je ovakvo okruženjebilo plodno tle za beg u umetnost ali i rađanje umetnika koji će na život gledati kao na teskobu i veliku patnju. Edvardova dela su jedinstvena po emociji koju nose, on sva svoja raspoloženja i osećanja izražava eksplozijom boja i snažnim uvijenim linijama, a uznemirenosti i ustreptalosti čitavog platna posebno doprinose zakrivljeni oblici. Munk tako kao norveški slikar najviše doprinosi razvoju ekspresionizma, konkretno u Nemačkoj ali njegova platna imaju i naglašenu simbolističku crtu. Tako je istovremeno i značajan predstavnik simbolizma. Pored ulja na platnu voleo je da eksperimentiše brojnim tehnikama pa ima radove u tehnici gvaša, pastela i grafike. Ono što spaja ekspresionizam i simbolizam upravo je negodovanje estetizovanosti i prefinjenosti impresionizma. Tako ekspresionizam teži iskazivanju onog iskonskog u svakom čoveku, neulepšanog, njegovo stanje duha, emocije, raspoloženja… Kako prkose impresionistima, ekspresionisti teže napuštanju one površne fascinacije predelom, prisutne u impresionizmu. Njihov pikturalni jezik je drugačiji, on je neobuzdan, potezi su brzi i divlji, neprecizni, neulepšani…

Ekspresionistička dela karakterišu široki potezi četke, jake boje koje su omeđane debelim crnim konturama. Ovaj naboj, snaga i sirovost su odgovor na senzualnost impresionizma, njegovu nežnost, ljupkost i prozračnost. Ekspresionisti su podstaknuti religioznim, psihološkim i socijalnim stimulusima. Njihova umetnost je impulsivna, jaka i iskonska. Sa druge strane simbolizam se javlja kao logičan nastavak romantizma, a u njegovom fokusu su apstraktni elementi koji se ne mogu jednostavno i racionalno opisati, odnosno- raspoloženja i emocije. U umetnosti simbolizma svaka predstava ima dublje značenje, kompleksna je i slojevita, a to je upravo glavna razlika u odnosu na impresionizam. Simbolisti su svoje teme crpeli iz mitova, bajki i fantastičnog. Njihova težnja duhovnom, nerazumljivost i neshvatljivost rađala je mistična dela naglašene spiritualnosti. Simbolisti tako teže da svojim delima probude svih pet čula i tako izazovu jedinstveni doživljaj dela, koji je utemeljen na sinesteziji. Nasuprot naturalizmu, Munkova umetnost satkana je od melanholičnih snova i vizija, bez trunke materijalne realnosti. Kako prednost daje osećaju, emociji, nepresušnu inspiraciju mu predstavlja ljubav, otuđenje, smrt ali i seksualnost. Njegova dela karakteriše preplitanje erosa i tanatosa. Nasuprot opadanju, bolesti, ludilu i smrti je ljubav i seksualnost- kao osnova života. Međutim i ovde prikazuje njenu dvojnu prirodu istovremeno stvaralačku i destruktivnu.

U Munkovom slikarstvu ljubav je prikazana u stupnjevima; preko one fizičke- ekstatične ljubavi, ljubomore, razdvojenosti koja konačno vodi u potpunu deklinaciju melanholiju, tugu i očaj. Čitava serija dela nazvana „Friz života“ ima veoma važno značenje i zapravo predstavlja razvojni put od rođenja kroz grehe materijalnog i telesnog do konačne smrti koja predstavlja povratak u spiritualno odnosno duhovno. Munk tako na svojim slikama prikazuje konstantni antagonizam života i seksualnosti sa jedne i smrti sa druge strane, ali smrt ipak prikazuje poraženu i nadjačanu od strane života, reprodukcije i obnavljanja.

Munkova serija slika „Ljubav“ u okviru „Friza života“ predstavlja opet vrstu antagonizma, sukobljavanje muškarca i žene ili jednostavnije borbu polova. Zanimljiv je i način na koji prikazuje ženu; u jednom trenutku ona je dominantna, senzualna, erotična femme fatale u drugom skrušena i skromna poput svetice. Ova dihotomija u predstavljanju žene na nju baca senku večne misterioznosti i nedokučivosti muškarcu.

Osnovna ideja ciklusa „Ljubav“ nije prikazivanje žene kao seksualnog objekta, već iskazivanje emocionalnog i veoma složenog odnosa između muškarca i žene. Žena na Munkovim delima tako predstavlja spoj lepote i terora, ona je ta koja pruža ljubav i zadaje bol, ta koja daje život. Stoga za muškarca žena je večna misterija.

Sledeće slike koje su samo deo ciklusa prikazuju taj složen odnos polova. Tako slika „Poljubac“ izvedena u tonovima plave i ljubičaste prikazuje dve osobe koje su u zanosu i tako fizički spojene upućuju i na duhovno i emotivno stapanje u jedno. Slika „Vampiri“ prvobitno se zvala „Ljubav i bol“. Slika nastaje u periodu kada je Munk posećivao bordele pa je moguće da je modele potražio tamo. Ovde je spajanjem muške i ženske figure izveo jednu piramidalnu konstrukciju. Žena je ta koja je dominantna i aktivna, ona ljubi muškarca u vrat. Muškarac je ovde inferioran, ophrvan tugom traži utehu. Ona je ta koja „pruža utehu“ dok njena crvena razbarušena kosa aludira na pohotu, strast i žudnju.

„Ples života“ je slika koja predstavlja razne periode, tačnije poglavlja u životu jedne žene. Kako je boja veoma važno izražajno sredstvo Munk svakoj upotrebljenoj boji pridaje određeno značenje. Bela boja tako simboliše nevinost, crvena želju, strast ali i kajanje, a crna tugu. Centralni par deluje izolovano od ostalih on igra ples života ali boja njihovih lica ukazuje i na kraj tog plesa, na smrt. Kada je „Madona“ prvi put izložena bila je u ramu sa urezanim i obojenim spermatozoidima, a to se zaključuje na osnovu litografije istog naziva. Sva njena neobičnost potiče od slojevitosti i načina na koji je prikazana. Njeno lice je belo i jezovito, poput lica leša. Ona ne odiše spokojem već se nalazi u ekstatičnom stanju. Prema nekim istraživačima ona je misterija rađanja i stvaranja, prema drugim ona je oličenje pohote i inkarnacija orgija.

Munkova umetnost bila je vrsta njegovog dnevnika, kroz nju je „zapisivao“ svoja osećanja i strepnje. Njegovo nesrećno detinjstvo i mračno okruženje u kakvom je odrastao izrodilo je ovakvu umetnost. Nakon neuspeha u ljubavnom životu i nesrećne afere Munk dotadašnjoj temi žene kao glavnog posrednika između života i smrti ustupa mesto anksioznosti i smrti, koja predstavljaju nova poglavlja u njegovom stvaralaštvu, a na to dodatno utiče boravak u sanatorijumu. Čitav „Friz života“ pa i celokupno stvaralaštvo Munka predstavlja gotovo autobiografsko i prilično lično shvatanje sveta, ono nema narativnu funkciju već naglašava odnos života i smrti i postavlja pitanje- šta znači i kako je to biti čovek?

Za P.U.L.S.E Ana Kršljanin

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Munk, Slikarstvo, Umetnost