Umor – Bertrand Rasel: Osvajanje sreće

Umora ima više vrsta i neke od njih su teže smetnje sreći od drugih. Čisto telesni umor, ukoliko nije preteran, pre ičega drugoga vodi ka sreći; upućuje zdravom spavanju i dobrom apetitu i daje podstreka za zabavu o praznicima. Ali ako je preteran, postaje veoma veliko zlo. Seljanke, sem u vrlo naprednim zemljama, iznurene od silnog argatovanja zbabaju se već i u tridesetoj godini. U ranim godinama industrijalizacije deca su zaostajala u razvitku i često i rano umirala od prekomemog rada. Ista stvar se još dešava u Kini i Japanu, gde je industrija nova stvar; u izvesnoj meri takve su prilike i u južnim državama Amerike. Fizički rad preko izvesne granice je jezivo mučenje i često se u tome išlo tako daleko da je život postajao nepodnošljiv. U najnaprednijim delovima modernog sveta, međutim, fizički umor je u mnogome smanjen usled unapređenja uslova industrije. Vrsta umora koja je u sadašnjim vremenima najozbiljnija u naprednim zemljama jeste živčani umor. Začudo, ova vrsta pojavljuje se naročito među imućnima, i mnogo slabije je izražena među najamnim radnicima nego među poslovnim ljudima i umnim radnicima.

Veoma je teška stvar da u modernom životu čovek izbegne živčani umor. Na prvom mestu, za sve vreme rada, a još više u vremenu provedenom između rada i kuće, gradski radnik je izložen buci koju najvećim delom on svesno i ne čuje, ali koja mu zato ne škodi manje ulaganjem podsvesnog napora da je ne čuje. Druga stvar koja izaziva umor a da toga nismo ni svesni, jeste neprekidno prisustvo stranaca. Prirodan nagon čoveka je kao i drugih životinja da svakog stranca podvrgne ispitivanju svoje vrste ne bi li utvrdio da li prema njemu da se ponaša prijateljski ili neprijateljski. Taj nagon moraju da uguše oni koji u časovima navale putuju podzemnom železnicom i posledica tog prigušivanja je da im se bes raspaljuje protiv stranaca s kojima su neželjno morali doći u dodir. Pa onda, tu je jurnjava da se uhvati jutarnji voz, iz čega opet potiče rđavo varenje. Sledstveno, kad stigne u kancelariju i počne dnevni rad, službenik već ima načete živce i sklon je da u čitavom ljudskom rodu vidi štetočinu. Dolazeći u sličnom nastrojenju, njihov poslodavac ne doprinosi ništa za smanjenje te napetosti kod zaposlenih. Strah od otpuštanja nameće ponizno ponašanje, ali taj neprirodan stav samo dodaje vatru uzavrelim živcima. Kad bi samo jedanput nedeljno službenicima bilo dopušteno da izvuku uši svojih šefova, ili da na drugi način izraze mišljenje o njima, prenapetost živaca kod njih malo bi popustila, ali poslodavcu, koji takođe ima svoje nevolje, to ništa ne bi pomoglo. Ono što je strah od otpuštanja za nameštenika, to je strah od bankrotstva za poslodavca. Istina, neki od ovih su tako veliki da su iznad straha; ali dok su došli do takvog stanja, morali su da prođu kroz godine i godine napornih borbi za vreme kojih su morali da prate sve što se dešava u svetu, a u isto vreme stalno da se bore protiv podmetanja svojih takmaca. Posledica svega ovoga je da i kad dođe do nekog zdravog uspeha, čovek će već biti živčana olupina, toliko navikla na strahovanje da ne može da se otrese te navike čak ni kad je potreba za njom prestala. Doduše, to su sinovi bogatih roditelja, ali se i oni obično postaraju da sebi stvore brige po mogućstvu slične onima kakve bi sebi natovarili na vrat da se nisu rodili bogati. Klađenjem i kockanjem izazivaju negodovanje svojih roditelja; skraćujući svoj san za ljubav zabava oni podrivaju svoje zdravije, i kad dođe vreme da započnu redovan život, nesposobni su za sreću kakvu su imali njihovi očevi pre njih. Voljno ili nevoljno, namerno ili iz nužde, većina modernih ljudi vodi život koji uništava živce i stalno je umorna da bi bila sposobna da ima zadovoljstva bez pomoći alkohola.

Ostavljajući na stranu ove bogataše koji su obične budale, obazrimo se na malo običnije slučajeve onih čiji je umor u vezi s napornim radom za dnevni život.U zamašnoj meri u takvim slučajevima umor dolazi od briga, a brige bi se mogle isključiti malo boljom životnom filozofijom i malo većom disciplinom. Većina ljudi i žena vrlo slabo vlada svojim mislima. Time hoću da kažem da ne znaju da prestanu da se brinu o stvarima kad se za njih  ništa učiniti ne može. Ljudi u krevet nose svoje životne brige i u noćnim časovima kad bi trebalo da prikupljaju sveže snage za rvanje sa sutrašnjim nedaćama, oni ponavljaju u sebi probleme u kojima trenutno ništa ne umeju da pomognu, razmišljaju o njima ne da iznađu pravi put za sutrašnji stav prema njima, nego probdeju noć u polusuludom stanju koje karakteriše zbunjena razmišljanja besanice. Ujutru oko njih lebdi nešto od ponoćnih buncanja i to im pomračuje sud o stvarima, kvari raspoloženje i razbešnjava ih na najmanju tričariju. Mudar čovek misli o svojim nevoljama samo onda kad ima smisla da o njima misli; drugom prilikom misli o drugim stvarima, ali noću uopšte ni o kakvim. Neću time da tvrdim kako je u velikoj krizi, na primer, kad je propast neizbežna ili kad muž ima osnova da sumnja da ga žena vara, mogućno — sem u nekolikim slučajevima izuzetne umne discipline — da se u trenucima kad se ništa učiniti ne može isključi razmišljanje o nevolji. Ali je sasvim lako mogućno isključiti sitne svakidašnje nevolje, izuzev onda kad ih valja rešavati. Čudesno je do koliko mnogo i sreće i efikasnosti može da se dođe negovanjem sređene misli  koja se svojski okomi na stvar u pravo vreme a ne ovlaš i u svako vreme. Kad stojimo pred teškom i mučnom odlukom, čim se prikupe nužni podaci, valja stvoriti najbolje mišljenje i doneti rešenje; a kad je odluka pala, ukoliko ne nastupi neka nova činjenica, ne treba rešenje menjati. Ništa više ne ispija životne sokove nego neodlučnost i ništa od nje nije uzaludnije.

Mnoge nevolje se mogu umanjiti shvatanjem njihove beznačajnosti. U svoje vreme često sam se pojavljivao na javnim govornicama; u prvi mah plašio sam se slušalaca i od nervoze jedva sricao rečenice; toliiko sam se bojao tog iskušenja da mi se činilo bolje da slomim nogu pre nego što počnem da govorim, a kad bi se sve svršilo, bio sam iscrpen od te živčane napetosti. Postepeno sam se pomirio s mišlju da nije važno da li ću da govorim dobro ili rđavo, u oba slučaja vasiona će ostati kakva je bila. Otkrio sam da ukoliko sam se manje brinuo da li govorim dobro ili rđavo, utoliko sam govorio manje rđavo i postepeno je gotovo sasvim iščezla i živčana napetost_; Veliki deo živčanog umora može da se ukloni na taj način. Naši postupci nisu tako važni kakvi nam se obično čine; naši uspesi ili neuspesi nisu od suviše velikog značaja. Čovek može da nadživi i najveće tuge; nedaće koje izgledaju da će zauvek okončati sreću našeg života, tokom vremena izblede da na kraju ne možemo da shvatimo da su nas nekad tako silno obrvale. Ali iznad i preko tih sebi okrenutih pogleda postoji činjenica da naše ja nije veliki deo sveta. Čovek koji je kadar da usredsredi misli i nade u nešto šta njega prevazilazi, može smireno da se suoči sa svakidašnjim nevoljama običnog života, što je pak nemogućno da učini ovejani sebičnjak.

Ono što bi se moglo nazvati živčanom higijenom, isuviše je malo proučavano. Doduše, industrijska psihologija vršila je podrobna ispitivanja umora i iscrpnim statistikama dokazala da ćete se umoriti ako nešto dugo radite — rezultat koji se mogao pretpostaviti bez tolikog naučnog paradiranja. Studije o umoru koje vrše psiholozi najviše se odnose na umor mišića, mada ima izvestan broj studija o umoru kod školske dece. Međutim, nijedna od tih ne dodiruje glavni problem. U modernom životu važna vrsta umora je uvek emocionalne prirode; čisto intelektualan umor kao i čisto mišićni umor proizvode svoj sopstveni lek snom. Svako lice koje vrši znatan intelektualan rad lišen uzbuđenja — recimo, na primer, da izvodi tanana računanja — odspavaće u zdravom snu umor toga dana. Šteta koja se pripisuje preteranom radu retko da dolazi otuda, nego od neke vrste brige i straha. Nevolja u emocionalnom umoru je u tome što se odaziva na sve ostalo. Ukoliko se čovek oseća umornijim, utoliko mu teže pada da to obustavi. Jedan od simptoma predstojećeg živčanog sloma je uverenje da je posao dotičnoga izuzetne važnosti, i da bi ikakav prekid tog posla doveo do svakojakih nesreća. Da sam lekar, ja bih svakom pacijentu koji svoj posao smatra važnim, prepisao odmor. Živčani slom čiji uzrok izgleda da je u radu, u stvari, bar u onim slučajevima koji su mi dolazili do znanja, potekao je iz emocionalnog poremećaja od koga bolesnik pokušava da se radom spase. Odbija da prekine rad, jer ako bi to učinio, ne bi imao čime da zataška svoju nedaću ma kakva ona bila. Razume se da bi nedaća mogla da bude strah od bankrotstva i u tom slučaju njegov rad je neposredno u vezi s njegovom brigom, ali i u tom slučaju briga će ga naterati na tako uporan rad da će mu to pomutiti rasuđivanje i bankrotstvo će doći pre nego da je manje radio. U svakom slučaju, uzrok živčanog sloma je u emocionalnom poremećaju a ne u radu.

Psihologija brige nije ni najmanje jednostavna. Već sam pomenuo umnu disciplinu, naime naviku da se o stvarima misli u pravo vreme. To je važno, prvo, što je lakše svršiti dnevni posao s manje utroška misli; drugo, što pruža lek protiv besanice i, treće; što to unapređuje efikasnost i razboritost u donošenju odluka. Ali metodi te vrste ne dodiruju podsvesno ili nesvesno i, ako je slučaj teži, nijedan metod nije od koristi ako ne prodre ispod praga svesti. Psiholozi su napisali mnogo studija o dejstvu nesvesnoga na svesno, ali daleko manje o dejstvu svesnoga na nesvesno. Pa ipak, ovo poslednje je od ogromne važnosti za mentalnu higijenu i mora se produbiti ako ikad hoćemo da prodremo u oblast nesvesnoga. To se naročito ima primeniti u slučaju briga. Lako je kazati u sebi da takva ili onakva nevolja neće biti tako strašna ako se desi, ali sve dok to ostane samo ubeđenje svesti, ono neće imati dejstva u noćnim bdenjima niti sprečiti moru. Ja verujem da svesna misao može da se usadi u nesvesno ako se u to unese dovoljna količina odlučnosti i upornosti. Većina nesvesnoga se sastoji iz onoga što su bile veoma živahne emocionalne svesne misli koje se sad nalaze pokopane. Mogućno je da se namerno izvede taj postupak pokopavanja i na taj način nesvesno uputi da sprovede niz korisnih radnji. Pronašao sam, na primer, da je najbolji postupak ako imam da napišem nešto o nekom teškom predmetu da o tome razmišljam neobično duboko — koliko sam samo sposoban — nekoliko časova i dana, i na kraju tog razmaka vremena, tako reći, naredim da se posao razradi podsvesno. Posle nekoliko meseci svesno se vraćam na isti predmet i uveravam se da je posao izvršen. Pre nego što sam otkrio taj postupak, imao sam običaj da se mesecima koji su prolazili, ljutim što nikako ne odmičem u poslu; uprkos te ljutnje nisam svršavao posao i protekli meseci bili su uzalud utrošeno vreme, dok sad mogu da ih posvetim drugom čemu. Postupak u mnogom sličan ovome može da se poduhvati u vezi sa strepnjama. Ako zapreti neka neprilika, razmislite ozbiljno i odlučno šta bi najgore moglo da se desi. Suočeni s tom mogučnom nedaćom, iznađite zdrave dokaze da posle svega to baš i neće biti tako velika nesreća. Takvi razlozi uvek postoje pošto ma šta da nam se desi lično, to ne može da ima vasionsku važnost. Ako ste neko vreme gledali u oči najgoroj mogućnosti i sebi kazali s istinskim uverenjem: ,,Pa, najzad, sve to nije tako važno”, opazićete kako se čudesno smanjuje vaša brižnost. Možda će biti nužno da se postupak ponovi nekoliko puta, ali na kraju, ako se niste ustručavali da prkosite i najgorem, otkrićete da je vaša brižnost potpuno iščezla i njeno mesto zauzela neka vrsta veselosti.

To je samo deo opštijeg postupka za izbegavanje straha. Briga je jedan oblik straha, a svi oblici straha izazivaju umor. Čovek koji dođe do toga da se ne plaši straha, osetiće u kolikoj ogromnoj meri je smanjen umor dnevnog života. Ali se strah u svom najstrašnijem vidu pojavljuje tamo gde postoji neka opasnost s kojom nismo skloni da se suočimo. U izvesnim trenucima prostruje nam kroz glavu jezive misli, kakve su to misli, zavisi od ličnosti; ali manje-više svak ima neki strah koji vreba iz zasede. Kod jednog je to rak, kod drugoga, materijalni slom; kod trećeg, otkriće neke neprijatne tajne; četvrtog razdiru sumnje ljubomore; petom pak priviđaju se noću sumnje da možda one lomače u paklu o kojima je slušao u detinjstvu, mogu biti istinite. Verovatno se sve ove ličnosti služe pogrešnim postupkom u odnosu na strah; kad god im se pojavi u mislima, pokušavaju da misle na nešto drugo; oni odvraćaju svoje misli zabavom, radom ili čim god bilo. Ali u izbegavanju da se suočimo s njim, svaki strah biva strašniji. U naporu tog skretanja naših misli ukazujemo na užas aveti od koje odvraćamo pogled; pravi stav prema svakoj vrsti straha je da o njemu razmislimo racionalno i hladno sa svim usredsređenjem misli dok se s njom potpuno ne sprijateljimo. Na kraju, to zbliženje će da otupi oštricu straha; čitava će se stvar iščahuriti u nešto dosadno i naše misli će se udaljiti od toga ne naporom volje, nego gubitkom interesovanja za čitavu stvar. Ako ste skloni da se podate mislima o bilo kakvim nesrećama, najbolje je da o njima dublje razmislite nego što biste to po prirodi učinili, dok naposletku ne otupi njihova bolesna privlačnost.

Jedna od stvari u kojoj je moderan moral najnepotpuniji, jeste to pitanje straha. Istina je da se naročito za vreme rata od ljudi traži fizička hrabrost i druge vrste hrabrosti se od njih ne traže, a od žena nikakva. Hrabra žena mora da prikrije svoju hrabrost ako hoće da je muškarci cene. Čovek koji je hrabar u drugim stvarima izuzev fizičkim smatra se da boluje od njih. Na primer, ravnodušnost prema javnom mnjenju smatra se izazivanjem i javnost čini sve što joj je u moći da kazni čoveka koji se usudio da se ruga njenom autoritetu. Sve je to sasvim obrnuto onom što bi trebalo da bude. Svaki oblik hrabrosti, bilo kod muškaraca ili žena, trebalo bi da je predmet divljenja kao što je fizička hrabrost kod vojnika. Rasprostranjenost fizičke hrabrosti među mladim ljudima dokaz je da javno mnjenje ima moć da podstakne hrabroslt. Kad ba bilo više hrabrasti, bilo bi manje brige i prema tome manje umora; jer živčani umori od kojih pate ljudi i žene, dolaze najvećim delom od straha, bilo da je svestan ili nesvestan.

Veoma čest uzrok umora je sklonost ka uzbuđenjima. Kad bi čovek mogao da provede svoju dokolicu u snu, osvežio bi se; ali pošto su mu radni časovi mučni, oseća potrebu za zabavom za vreme svojih slobodnih časova. Nevolja je u tome što zabave do kojih najlakše dolazimo i koje su, površno uzevši, najprivlačnije, pripadaju onoj vrsti koja isuviše nagriza živce. Kad pređe izvesnu granicu, želja za uzbuđenjem je znak o nastranom raspoloženju ili znak nekog nagonskog nezadovoljstva. U prvim danima srećnog braka ljudi većinom nemaju potrebe za uzbuđenjem, ali u modernom svetu brak se često odlaže iz finansijskih razloga toliko dugo da kada se zaključi, uzbuđenje postane navika koja ne pravi duboku brazdu. Kad bi javno mnjenje prihvatilo da se ljudi žene u dvadeset prvoj godini bez finansijskih tereta koje u sadašnje vreme brak nosi, mnogi ljudi ne bi jurili za uzbuđenjima koja im isto tako teško padaju kao i njtihov rad. Pretpostaviti da je nemoralno da tako nešto postane mogućno, dovelo bi do onoga što se desilo sudiji Lindseju, koji se izložio javnom prekoru uprkos svoje duge i česitite karijere jedino zato što je hteo da spase mlade ljude od bigoterije njihovih starijih. Ne želim međutim da o ovom govorim sada, pošto ćemo o tome više kazati u glavi o zavisti koja dolazi kasnije.

Privatno lice koje ne može izmeniti zakone i ustanove pod kojima živi, teško podnosi stanje koje su stvorili i ovekovečili despotski moralisti. Ali ipak valja shvatiti da uzbudljiva uživanja nisu put koji vodi ka sreći, mada sve dotle dok druge zadovoljavajuće radosti budu neostvarljive, život jedva može da se podnese bez uzbuđenja. U takvoj situaciji, jedina stvar koju pametan čovek može da učini, to je da rasporedi radosti i ne dozvoli da prevelika zamorna zadovoljstva ometaju njegov rad. Radikalan lek za nevolje mladih leži u promeni javnog morala. U očekivanju toga, mlad čovek neka dobro razmisli da će doći vreme i njegovog braka i da će biti nepametno s njegove strane ako živi na takav način koji isključuje srećan brak, što se lako može dogoditi s propalim živcima i s nesposobnošću za nežnija zadovoljstva.

Jedna od najgorih osobina živčanog umora je da on deluje kao neka vrsta zavese između čoveka i spoljašnjeg sveta. Utisci dopiru do njega kao da su prigušeni i otupljeni; on ljude vidi samo kroz njihove sitne trikove ili navike; ne uživa više u jelu i suncu, nego svoju pažnju sužava samo na poneke stvari i za sve ostalo je potpuno ravnodušan. U takvom stanju mu je nemogućan odmor, tako da se i umor neprestano povećava, dok ne dođe do granice kada je potrebna lekarska pomoć. Sve je to u suštini kazna što je izgubio onu sponu sa Zemljom o kojoj smo govorili u prethodnoj glavi. Ali nije ni najmanje lako kako da se u ovom našem modernom nagomilavanju stanovništva po gradovima očuva ta spona. Ovde opet dolazimo na granicu golemih socijalnih problema o kojima mi nije namera da govorim u ovoj knjizi.

“Osvajanje sreće” – Bertrand Rasel

Predgovor

Prethodni nastavak 

  “Osvajanje sreće”, Bertrand Rasel, Feljtoni, Filozofija