Univerzum kao istina i lepota: Susret Ajnštajna i Tagorea

U svojoj kući u predgrađu Berlina, naučni velikan Albert Ajnštajn je jednog julskog dana 1930. godine ugostio Rabindranata Tagorea, indijskog filosofa i pesnika. Ova dvojica kolosa ljudskog duhovnog pregnuća su zapodenuli jednu od intelektualno najstimulativnijih diskusija XX veka i šire, mahom istražujući vekovno trenje između religijske i naučne misli, ali i tačke njihovog susreta. Rastuća sekularnost zapadnog sveta i milenijumska tradicija Indije za jednim stolom, u retkom stanju osmoze i sinteze.

Ovaj isečak tog istorijskog razgovora i majstorske meditacije nad pojmovima svesti, lepote i istine je tek deo objavljene knjige o ovom susretu divova, “Science and the Indian Tradition: When Einstein Met Tagore”.

AJNŠTAJN: Da li verujete u božansko kao nešto izolovano od sveta?

TAGORE: Nije izolovano. Beskrajna ličnost Čoveka razumeva Univerzum. Ne može postojati ništa što ne može biti podvedeno pod ljudsku ličnost, a to je dokaz da je Istina Univerzuma ujedno i ljudska Istina.

Poduzeo sam naučne fakte da objasnim to – materija se sastoji od protona i elektrona, sa prazninama između njih; ali materija se doima čvrstom. Nalik tome, čovečanstvo se sastoji od individualaca koji, međutim, imaju svoje međuveze ljudskih odnosa koji ljudskom svetu daju živuće jedinstvo. Čitav univerzum je sa nama povezan na sličan način, to je ljudski univerzum. Ovu misao sam ganjao kroz umetnost, literaturu i religijsku svest čoveka.

AJNŠTAJN: Postoje dve različite koncepcije o prirodi univerzuma: 1. Svet kao jedinstvo zavisno od čovečanstva. 2. Svet kao stvarnost nezavisna od ljudskog faktora.

TAGORE: Kada je naš univerzum u harmoniji sa Čovekom, večnim, poznajemo ga kao Istinu, osećamo ga kao lepotu.

AJNŠTAJN: To je čisto ljudska koncepcija Univerzuma.

TAGORE: Ne može postojati druga koncepcija. Ovaj svet je svet ljudi – naučno gledište na njega je gledište naučnog čoveka. Postoji neki standard razuma i uživanja koji mu daruje Istinu, standard Večnog Čoveka čija su iskustva prožeta kroz naša iskustva.

AJNŠTAJN: To je realizacija ljudskog entiteta.

TAGORE: Da, jednog večitog entiteta. Moramo ga ostvariti kroz naše emocije i aktivnosti. Realizovali smo Vrhovnog Čoveka koji nema individualnih ograničenja kroz naša vlastita ograničenja. Nauka se bavi onim što nije ograničeno na individualce; to je bezličan ljudski svet Istina. Religija ove istine razumeva i povezuje ih sa našim dubljim potrebama; naša individualna svest o Istini dobija univerzalan značaj. Religija primenjuje vrednosti na Istinu a mi ovu Istinu poznajemo dobro kroz našu harmoniju sa njom.

AJNŠTAJN: Istina, dakle, ili Lepota nije nezavisna od Čoveka?

TAGORE: Ne.

AJNŠTAJN: Ukoliko više ne bi bilo ljudskih bića, Apolon Belvederski više ne bi bio lep.

TAGORE: Ne.

AJNŠTAJN: Slažem se sa ovom koncepcijom u slučaju Lepote, ali ne i u slučaju Istine.

TAGORE: Zašto ne? Istina se ostvaruje kroz čoveka.

AJNŠTAJN: Ne mogu dokazati da je moja koncepcija ispravna, ali to je moja religija.

TAGORE: Lepota je u idealu savršene harmonije koja je u Univerzalnom Biću; Istina je savršeno razumevanje Univerzalnog Uma. Mi individualci joj pristupamo kroz naše greške i zabune, kroz naša sakupljena iskustva, kroz našu prosvećenu svest – kako bismo drugačije poznavali Istinu?

AJNŠTAJN: Ne mogu naučno dokazati da Istina mora biti začeta kao Istina koja je validno nezavisna od čovečanstva; ali čvrsto verujem u to. Ja verujem, na primer, da Pitagorina teorema u geometriji veli nešto što je približno istinito, nezavisno od postojanja čoveka. U svakom slučaju, ukoliko postoji realnost nezavisna od čoveka, postoji i Istina koja je relativna za ovu realnost; a na isti način negacija prvog izaziva negaciju postojanja drugog.

TAGORE: Istina, koja je jedno sa Univerzalnim Bićem, mora suštinski biti ljudska – u protivnom, sve što mi individualci shvatimo kao istinto nikada ne bi moglo biti nazvano istinom – barem ne Istinom koja se naziva naučnom i do koje se jedino može doći kroz logičke procese, ili drugim rečima, organom misli koji je ljudski. Po indijskoj filosofiji, postoji braman, apsolutna Istina, koja ne može nastati izolovanjem individualnog uma ili opisana rečima već može biti shvaćena potpunim stapanjem individualca sa njenim beskrajem. Ali takva Istina ne može pripadati nauci. Priroda Istine o kojoj diskutujemo je pojava – što će reći, ono što se ljudskom umu doima kao istinito i stoga je ljudsko, može se zvati maya ili iluzija.

AJNŠTAJN: Dakle, po Vašoj koncepciji, koja može biti čisto hinduistička, to nije iluzija individualca, već čovečanstva u celini.

TAGORE: Vrsta takođe pripada jedinstvu, čovečanstvu. Stoga, čitav ljudski um razumeva Istinu; indijski ili evropski um stiže do istovetnog razumevanja.

AJNŠTAJN: Reč “vrsta” se u nemačkom jeziku upotrebljava za sva ljudska bića, zapravo, čak bi joj i majmuni i žabe mogli pripadati.

TAGORE: U nauci se krećemo kroz disciplinu eliminisanja ličnih ograničenja naših individualnih umova i na taj način stižemo do tog razumevanja Istine koja je u umu Univerzalnog Čoveka.

AJNŠTAJN: Problem počinje pitanjem da li je Istina nezavisna od naše svesti.

TAGORE: Ono što zovemo istinom leži u racionalnoj harmoniji između subjektivnih i objektivnih aspekata realnosti, a oba pripadaju super-ličnom čoveku.

AJNŠTAJN: Čak i u našem svakodnevnom životu prisiljeni smo da stvarnost nezavisnu od čoveka pripisujemo predmetima koje koristimo. To činimo da bismo povezali iskustva naših čula na razuman i shvatljiv način. Na primer, ukoliko niko nije u ovoj kući, a ipak ovaj sto ostaje na mestu na kojem je.

TAGORE: Da, to ostaje van individualnog uma, ali ne i univerzalnog uma. Sto koji ja percepiram može biti percepiran od strane iste vrste svesti koju ja posedujem.

AJNŠTAJN: Ukoliko nikoga ne bi bilo u kući, sto bi svejedno postojao – ali, sa Vaše tačke gledišta, to je nelegitimno – zbog toga što ne možemo objasniti šta znači da je sto tu gde jeste, nezavisno od nas.

Naša prirodna tačka gledišta, glede postojanja istine mimo čovečanstva ne može biti objašnjena ili dokazana, ali to je verovanje koje nikome ne može da nedostaje – čak ni primitivnim bićima. Mi Istini pripisujemo super-ljudsku objektivnost; ona je našem postojanju neophodna, ta istina koja je nezavisna od našeg postojanja i našeg iskustva i našeg uma – iako ne možemo reči šta ona znači.

TAGORE: Nauka je dokazala da je sto, kao čvrst predmet, pojavni predmet i da stoga ono što ljudski um percepira kao sto ne bi postojalo da tog uma nema. Istovremeno, mora se priznati da činjenica, ultimativna fizička stvarnost nije ništa drugo do mnoštvo zasebnih rotirajućih centara električne sile, takođe pripada ljudskom umu.

Pri razumevanju Istine postoji večni konflikt između univerzalnog ljudskog uma i istog uma zapretenog u individui. Večiti proces pomirenja se sprovodi u našoj nauci, filosofiji, etici. U svakom slučaju, ako bi postojala Istina apsolutno nesrodna čovečanstvu onda je za nas potpuno nepostojeća.

Nije teško zamisliti um za koji se sekvence stvari dešavaju ne u prostoru već samo u vremenu, poput sekvenci nota u muzici. za takav um, koncepcija realnosti je srodna muzičkoj realnosti u kojoj Pitagorejska geometrija ne može imati značenja. Postoji realnost papira koja je beskrajno drugačija od realnosti literature. Za vrstu uma kakav je um leptirice koja jede papir, literatura je potpuno nepostojeća, ali za ljudski um literatura ima veću vrednost Istine nego sam papir. Na sličan način, ako bi postojala Istina koja nema čulnih ili razumskih relacija sa ljudskim umom, zauvek bi ostatala ništa dokle god mi ostanemo ljudska bića.

AJNŠTAJN: Onda sam ja religiozniji od Vas!

TAGORE: Moja religija je pomirenje super-ličnog čoveka, univerzalnog ljudskog duha, u mom individualnom biću.

Izvor: Brainpickings

za P.U.L.S.E priredio Andrej Vidović

  Ajnštajn, duh, Istina, Lepota, tagore