Karl Uve Knausgor: Poslednjih dana sam ponovo čitao eseje Juna Fosea. Svi su napisani između 1983. i 2000. godine, što će reći u prvoj polovini ovog promenljivog, a ipak neobično doslednog opusa, koji je, uprkos tome što se realizovao u toliko različitih oblika – romani, poezija, kratke priče i drame –nosio uvek isto nepogrešivo obeležje. Ono što proizilazi iz Foseovog debitantskog romana iz 1983. Crveno, crno, ne razlikuje se toliko od onoga što proizlazi iz njegovog prvog pozorišnog komada I nikad se nećemo rastati, napisanog deset godina kasnije , ili njegove najnovija novele Umor (Kveldsvævd), koja je objavljena 2014. godine, dvadeset godina kasnije.

U čemu se sastoji ta nepogrešivost koja proizilazi iz svega što je Jun Fose napisao? Nije toliko u pitanju njegov stil, ponavljanja, zavijuci, promišljena slojevitost, niti njegovi motivi, svi ti fjordovi, svi ti čamci na vesla, sva ta kiša, sva ta braća i sestre, sva ta muzika, već više ono što se manifestuje u svim ovim stvarima.

Šta je to?

Protagonista u romanu Mišela Uelbeka Pokoravanje razmišlja o prirodi književnosti, za koju kaže da je nije teško definisati. Kao i književnost, muzika nas može iznenada preplaviti emocijom, a slikarstvo nas može naterati da vidimo svet novim očima, ali samo književnost može da nas dovede u dodir sa drugim ljudskim duhom i svim njegovim slabostima i veličinama, a ovo prisustvo druge osobe je, kako on sugeriše, sama suština književnosti, dodajući da se čudi kako su filozofi posvetili tako malo pažnje tako jednostavnom zapažanju.

Nema mnogo savremenih pisaca koji mogu biti dalje od Juna Fosea, nego što je Mišel Uelbek. Uelbekovi romani su zasnovani na određenoj ideji, provokativni su, bave se savremenošću, puni su razočaranja, pametni su, mizantropski i kao da nekako razotkrivaju svoje lice pred čitaocem. Foseovo pisanje jedva da sadrži ideju, a ni trunku provokacije, savremeno je ublažena ili ga potpuno izbegava, i iako se njegovi radovi često blisko bave smrću i istražuju neku vrstu egzistencijalne nulte tačke, nema u njima razočaranja i svakako nisu mizantropski, već puni nade. Foseova tama je uvek svetla. Štaviše, njegovo pisanje ne gura lice čitaocu, već je prilično otvoreno. Uelbekovo pisanje se odnosi prema svemu, sve odbacuje, u njemu čitalac vidi sebe i svoje vreme, dok Foseovo pisanje upija čitaoca, predstavlja nešto u čemu čitalac nestaje, kao vetar u tami. Ovo su esencijalne karakteristike Foseovog dela, kao što su suprotne karakteristike esencijalne za Uelbeka, i u tome su ova dva pisca najudaljeniji jedan od drugog.

Ono što ih spaja je ono što njihova dela čini književnošću, a na šta nam Uelbek u Pokoravanju skreće pažnju tako provokativno jednostavnim terminima: prisustvo ljudskog duha u pisanju. Ovo nije pitanje stila ili forme, teme ili sadržaja, već pisanja određenog pojedinca koje ima odjeka u nama, bez obzira da li čitamo ruski roman s kraja XIX veka napisan u trećem licu ili švedsku poeziju u prvom licu iz 90-ih godina. Što je pisanje osobenije za jednog pisca, što je idiosinkratičnije i što više izražava piščevo sopstvo, književnost postaje važnija, upravo zato što je prisustvo drugog ljudskog duha tada njena suštinska odlika. Jezik reklama, jezik školskih udžbenika, jezik novina i medija, jeste jezik koji odgovara svima, jezik opšteprihvaćene istine i ustaljenog idioma. Knjige napisane ovim jezikom društvenog sveta prožete su duhom svog vremena, a kada vreme krene dalje malo šta ostaje u njima osim toga, izbledeli žargon minulog društva.

Većina knjiga iz 60-ih, na primer, oslikava samo to, doba u kome su napisane, kao što će nam fotografija reći samo šta je bilo moderno u to vreme. Iz tog razloga, književnost koja traje nikada nije tipizirana, nikada nije oblikovana jezikom društvenog prostora koji odgovara svima, već ona koja mu se opire. Ne čitamo Izumiranje Tomasa Bernharda da bismo saznali više o posleratnom austrijskom društvu i posleratnoj austrijskoj kulturi, niti da bismo otkrili šta znači izgubiti roditelje, već da bismo uronili u prozu Tomasa Bernharda, koja nas izvlači iz nas samih i baca nas naglavce u nešto sasvim drugo, nešto jedinstveno i izuzetno. I to je ta jedinstvenost i izuzetnost koja je svima nama zajednička, ta jedinstvenost i izuzetnost koja je istina sveta i naše stvarnosti, i u tom pogledu, u ovom paradoksu, počiva legitimitet književnosti.

Ovome bi se moglo prigovoriti kako je neopravdano redukcionistička tvrdnja da se priroda i suština književnosti sastoji u prisustvu druge osobe u pisanju, da to znači oduzimati društveni aspekt, politički aspekt književnosti i da bismo se time vratili kultu genijalnost iz romantičarskog perioda kada je ono što je važno bila jedinstvenost pojedinca, a istovremeno je postojao stav da prisustvo druge osobe u književnosti ne govori ništa, ne vodi ničemu, ne pruža nam nikakav poseban uvid, niti bilo kakvo razumevanje književnog dela, osim možda toga da je knjige Tomasa Bernharda napisao Tomas Bernhard. Ovo bi učinilo suvišnom celu akademsku disciplinu studija književnosti, ili bi barem učinilo ispite mnogo lakšim za polaganje, jer bi tada jedino relevantno pitanje bilo nešto kao: „Ko je napisao Izumiranje Tomasa Bernharda?“ Ili što se toga tiče: „Ko je napisao Kuću za čamce Juna Fosea?“

Jun Fose je napisao Kuću za čamce. Roman, koji počinje rečenicom „Ne izlazim više, obuzeo me je nespokoj, i ja više ne izlazim“, razlikuje se od bilo kojeg drugog romana tog vremena, odnosno kasnih osamdesetih, ali mnogo liči na ono što je Jun Fose napisao pre toga i što je napisao nakon toga. Prisustvo koje čitalac oseća, od prve rečenice, jeste prisustvo Juna Fosa. Ali ovo prisustvo nije prisustvo njegove biografske ličnosti, i evociranje toga kakva je on osoba bio u to vreme (što bi u mom slučaju bilo relativno lako, pošto je Jun Fose bio jedan od mojih nastavnika na akademiji za pisanje gde sam studirao iste godine kada je Kuća za čamce objavljena) ne bi mnogo značilo za naše čitanje romana, kao i za bilo kakva razmatranja koja bismo mogli imati o vremenu i društvenim okolnostima u kojima je napisan. Tačnije, prisustvo koje osećamo ima veze sa izvesnom prijemčivosti, određenom budnošću, određenim temperamentom i onim što nam to otvara u tekstu. Čudna stvar kod pisanja je to što se čini da se napušta sopstvo, da ono što u našem samopoimanju obično drži naše Ja na okupu, biva rastočeno, unutrašnje biće se preoblikuje na nove i nepoznate načine.

Ista stvar se dešava kada čitamo, napuštamo sopstvo dok pratimo reči do dna stranice, i neko vreme se potčinjavamo drugačijem Ja, novom i otvorenom, a nama jasnom i uočljivom, u određenom ritmu, određenom obliku, određenoj volji. U tom susretu, između nesebičnog pisca i nesebičnog čitaoca, oblikuje se književnost. A ako je ta književnost dobra, ona priziva raspoloženja i tonove koji su uvek prisutni, ali koji se inače ne čuju u svakodnevnoj buci sveta ili u gvozdenom stisku našeg Ja i naše samospoznaje. Ova raspoloženja i tonovi izazivaju u nama još jedan, ništa manje istinit doživljaj stvarnosti, jer su svi povezani sa osećanjima, koja su u romanu, pesmi ili pozorišnom komadu medij kojim se komunicira svet. U književnosti se naše konfiguracije sveta i nas samih rastvaraju, kao što se mi sami rastvaramo kada čitamo, i na taj način se približavamo drugom, ili svetu.

Skoro svi eseji Juna Fosea su o književnosti i umetnosti. Oni se ne bave biografskim, sociološkim ili istorijskim aspektima književnosti i umetnosti, već se kreću oko onoga što je za njih suštinsko, šta je ono što čini književnost književnošću i umetnost umetnošću. A pošto ovo uvek počiva u idiosinkratičnom, uvek u onome što im je svojstveno, u smislu da se ono što književnost čini književnošću i umetnost umetnošću može naći jedino u samoj književnosti i umetnosti, na taj jedinstven način eseji Juna Fosea govore o onom nesvodljivom, neprevodivom, zagonetnom.

U njegovoj prvoj zbirci eseja Od pričanja putem prikazivanja do pisanja, ovi zagonetni i neprevodivi kvaliteti stoje u vezi sa samim pisanjem. Dok se pričanje povezuje sa društvenim svetom, sa samom narativnom situacijom, i štaviše, sadrži u sebi neki element zabave, za pisanje Fose veruje da se povezuje sa nečim drugim, sa onim delom našeg jezika koji možda jedino komunicira samog sebe, poput kamena ili pukotine u zidu. Zagonetno je autonomno i u ovom se oseća da je Foseov jezik i razmišljanje oblikovano književnom teorijom iz 80-ih godina. U njegovoj sledećoj zbirci eseja Gnostički eseji, objavljenoj deset godina kasnije, ovaj zagonetni aspekt je i dalje centralni, iako se sada povezuje sa nečim sasvim drugim: božanskim. Skok od pisanja i pisca onako kako je on konceptualizovan u teorijama književnosti do religioznog koncepta božanskog može izgledati ogroman, ali to nikako nije nužno tako, i na neki način Fose ovde u oba slučaja piše o potpuno istom kvalitetu književnosti, iako se sada pristupa iz drugog ugla. Na ovu vezu aludira u samom navedenom eseju:

Narator je retoričar, pisac je antiretor. Lik, književna figura, uhvaćen je ili u jednom ili drugom obliku retorike. Slobodan je samo onaj lik kome nedostaje jezik. I nijedan jezik ne sme značiti nikakvu razliku. To znači Bog. U izvesnom značenju, aktivno pisanje mora neprestano da obnavlja čežnju za onim što nema razlike, za božanskim, a u dobrim romanima možda ćete primetiti tako nešto.

Slično tome, razlika između Foseovih eseja i njegove proze je ogromna. Dok eseji stoje van umetnosti i zaviruju u nju, ispitujući i istražujući, pitajući se njenoj prirodi, o tome na koji način je ona relevantna za mene, za vas, za nas, i čime su povezani sa društvenim svetom, menjajući se tako da njegovi eseji iz 80-ih liče na 80-e, eseji iz 90-ih na 90-e, što je u suprotnosti sa Foseovom prozorm, koja umesto da zaviruje unutra od spolja, ona viri napolje iz unutra, zaviruje u svet i u čitaoca . Glas Juna Fosea je nepogrešiv u onome što piše, i ne nije ništa kada nije prisutan, ali dok je glas eseja prisutan u njihovom dobu, glas Foseove proze predstavlja prisustvo koje nije u vezi sa Foseovim sopstvenim vremenom, već je povezano sa nečim drugim, što eseji nastoje da izoluju na različite načine u skladu sa vremenom kada su napisani. Enigma, međutim, ostaje ista. Niko nije pisao pronicljivije o književnosti Juna Fosea od Lava Tolstoja u Ratu i miru, u odlomku gde je glavni lik princ Andrej dirnut do suza dok sluša jedno muzičko delo i pokušava da razume zašto. On pronalazi smisao u užasnom kontrastu između bezgranične beskonačnosti u njemu i ograničenja njegove ovozemaljske materijalnosti. Ovaj kontrast, između beskonačnosti unutar nas i ograničenja spoljašnjeg, pokreće sve što je Jun Fose napisao.

Tekst: Karl Uve Knausgor
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Glif, Jun Fose, Karl Uve Knausgor, Književnost