O bivanju budnim: Večna Filozofija i duhovna baština

“Istina je konačni cilj celoga Univerzuma, a kontemplacija istine je glavna preokupacija mudrosti” – Sv. Toma Akvinski

Evo prve sumorne istine: hipertenzija savremenog sveta-simulakruma, otrgnutog svakoj kontroli i pokrenutog razumom koji veruje da je u uzletu a zapravo je paralizovan, negira i obeshrabruje svaku duhovnu aspiraciju, svaki afinitet ka stvaranju lepote radi njenog sve neophodnijeg prisustva. Prisustva čije je dejstvo katarzično, pročišćujuće.

Bića senzitivnih konstitucija, danas u nezavidnijem položaju nego ikada pre, prisiljena na egzil, živeći neumoran niz protivrečja i konfrontacija sa svetom u kojem obitavaju kao sena i koji odavno nije njihov, tvore neke drugačije stvarnosti. Za takve, duhovna patina čovečanstva – u obrušenim holovima sakralnih zdanja ili zaraslim puteljcima kojima hodaše marljivi “mali ljudi”, svejedno je – opipljiva je, aksiomatička realnost kao što je to i tvrdoća visokih betona unutar kojih dele dnevnu sudbu sa manje perceptivnim savremenicima usnulog duha.

Druga je istina: postoji, kod takvih, manje ili više jasna svest o vremenskoj slojevitosti te patine, o šaptaju praizvora sa kojeg teče beskrajna reka što sažima vreme i prostor; te ih, kao jedno, i duša svikla da gleda dalje od kič-sjaja modernizma, sekvencijalizama i partikularizama, vidi očima podešenim na promatranje i razmatranje Celine, na prirodnu progresiju Čoveka i njegovog jednog i jedinog duha kroz epohe.

“Svaka vrsta genijalnosti je vrsta prekomerene osetljivosti. I zato je, za svaku drugu osobu, delo genija mogućnost buđenja”

Na sreću po čoveka, dva upravo takva duha su se, rešenije od drugih, otrgla umrtvljujućoj opresivnosti našeg vremena. Bela Hamvaš, svojim sveukupnim delom “povezivanja prekinutih niti čovečanstva”, ali sa akcentom na magnum opus razorne snage, “Scientia Sacra”. Drugi, polihistor ostrvskog pedigrea, izdanak preplodne naučne loze, Oldus Haksli – “tek” medijator, ponovni autor i čuvar zaborava jedne, najviše doktrine i intuitivne srži Univerzuma – dvadeset i pet vekova stare “Večne Filozofije” (Philosophia Perennis). Svako sa svoje geografske dužine, u raljama svoje stvarnosti – ali u fascinantnoj harmoniji sa arhaičnom nadstvarnošću.

Ovde će biti reči o drevnoj, zaboravljenoj mudrosti o stvarnosti i nadstvarnosti koju ova dvojica velikih pregalaca, zamišljenih nad sudbinom čovečanstva, razumevaju; a to je pojenje sa zaboravljenih izvora na kojima je čovek, pre mnogo vekova, sazdao svoju divinaciju. Onu vrstu svet(l)osti koja, sa stanovišta današnje semantike te reči, stoji na daleko izbalansiranijim nogama od trenutne konfuzije prenaglašenih osećanja koja vladaju spram nje. Mnogo je više elemenata fuzije i zapanjujućeg preklapanja u radu ove dvojice nego što ih nedostaje, a sve to rezultira samo jednim ishodom za onoga ko ih spozna: metanojom, transformacijom svesti i znanja.

Svakim svojim arabesknim tkanjem, Večna filozofija je drevni koncept Univerzalne osnove svih verskih i duhovnih sistema, zajednički imenitelj apsolutno svake religiozne promisli, spisa, stiha i molitve kroz vekove i milenijume. Stvaralačka svest čovečanstva ujedinjena je u ovoj arhetipskoj doktrini i, bez imalo pretencioznosti može se reći, Istini, iz koje su se izlegle i nastavljaju da se izlažu manji, specijalizovani duhovni pokreti.

Večna filozofija je mandala, kružni pokret duha koji ne samo da se vraća istome i hita poznatome, već prečnikom nepojmljivih razmera upućuje čoveka na vrlo jasan smisao, ne obmanjujući i ne lišavajući ga radosti otkrića, ushićenja mogućnosti koje se usklađuju sa mentalnom konstitucijom subjekta.

Ona je transendentalna jer pod svojim skutima obgrljuje sve. No, ona je i opšte ljudska i životna jer stvara veze na osnovama ličnog značenja koje ima za proučavaoca. Ona se iznova i iznova otkriva, nikada ne bivajući instituciolizovana ili “ozvaničena”, prosto zato što je posredi nad-sistem koji nije podložan ovakvim suštinski profanim pokušajima organizacije.

Perenijalizam je antipod modernim težnjama prekomernog scijentizma u tendencijama sekularnih društava čiji žitelji u sve većem broju osećaju potrebu i glad za drevnim tradicijama mudrosti. Svaka od “viših religija” danas aktuelnih je interpretacija jedne, univerzalne istine, “usklađene sa psihološkim, intelektualnim i društvenim potrebama date kulture u određenom istorijskom trenutku.” Bez obzira na diverzitet i prividnu neusklađenost spisa svake od religija, njihovom nutrinom vlada ova ujedinjujuća filozofija, mistična i uperena ka najvećem dobru (summum bonum) ljudskog života – ujedinjenjem sa višom duhovnom instancom.

Haksli – proslavljen po svojim “svetovnim” tematikama i anti-utopijama utemeljenim na diskursu visoke nauke – navodi četiri fundamentalne doktrine u jezgru Večne filozofije. Prva: pojavni svet materije i individualne svesti je manifestacija Božanskog Temelja na kojem sve posebne realnosti postoje i bez kojeg ne bi mogle da postoje. Druga: ljudska bića ne samo da mogu da imaju znanje o Božanskom Temelju, već mogu da pojme postojanje istog direktnom intuicijom, superiornom diskurzivnom rezonovanju. Treća: čovek poseduje dvostruku prirodu, pojavni ego i večno Sopstvo, koje je unutarnji čovek, duh, božanska iskra u duši. Čovek se može identifikovati sa duhom i time sa Božanskim Temeljom koji je iste prirode kao i duh. Čevrta: čovekov život na zemlji ima samo jednu svrhu – identifikaciju sebe sa večnim Sopstvom i dolazak do intuitivnog znanja o Božanskom Temelju.

“Dok je na zemlji bio Tao, svet je pripadao svima; za vođu je biran onaj koji je za to bio najpogodniji; sve su govorili istinu i negovali slogu…Nisu znali za laž i prevaru; nije bilo lopova i razbojnika. Na kućama nije bilo vrata, ali niko se u njih nije uvlačio. To je bilo vreme Velike Zajednice. Ali se potom Tao skrio, a svet više nije zajednički, nego je individualno vlasništvo. Grade se zidovi i kule kako bi se utvrdili gradovi…Javila se prevara i laž, i pojavilo se oružje…” – Konfučije

“Ljudi su napustili Tao
tako su nastali moral i obaveza

Javili su se pamet i poznavanje
tako su nastale velike laži

Srodnici po krvi su se otuđili
tako su nastali dužnosti dece i ljubav

Državama su zavladali neredi i neprilike
tako su nastale verne sluge

– Lao-ce”

Egipatska knjiga mrtvih, Ji Đing, iranska Avesta, Platonovi dijalozi, hebrejska proročanstva, Bagavad-Gita, Upanišade, Vede, Zend Avesta, Mahajana, meditacija hrišćanskih mistika i alhemičara kao i renesansnih učenjaka…naučeni smo da nas savremena kultura i uskogruda edukacija navode na secesiju i komparativni pristup ovim Delima, postavljajući ih pred nas kao stanje diverziteta, ali – ne može se porediti ono što je isto. Što je jedno.

Bela Hamvaš, mađarski esejist, “mudrac kosmičke svesti”, svoje ovozemaljsko bivstvo proveo je po očekivanju za jedan takav duh – u konstantnoj borbi za vlastiti mir, sigurnost i opstanak. Neometen kužnim okolnostima, baštini čovečanstva darovao je riznicu neprocenljivih kontemplacija čije vreme neumitno dolazi. I upravo je u reči “baština” zgodna polazna osnova za razmatranje onoga što čini, bez dileme, njegovo najgrandioznije delo – “Scientia Sacra”. Desnu ruku i produženu savest Večne filozofije (važi i obrnuto, jer ovo je stvar simetrije).

Otisnućemo se fokusom na period od 600. godine pre naše ere. To je bilo zatvaranje jednog poglavlja, Zlatnog doba, drevnog (arhaičkog) čoveka i duha i početak istorijskog čoveka, apokaliptičnog doba. Drevni duh nosi u sebi sve predznake Univerzalizma, budnosti, osvešćenosti za lepotu stvaranja i bivanja – manjak kolektivizma, nepostojanje individualizma sa svim rak-ranama koje ga danas prate: insistiranjem na pravima uz odbacivanje odgovornosti, egoizmom i orijentisanošću na “ja” i gubljenjem smisla u svetu u kojem svako kao da živi za sebe, ne doprinoseći univerzalnom, opštem dobru.

Za jednu od primarnih odlika drevnog duha, Hamvaš uzima osetljivu i vrlo pronicljivu svest o metafizičkoj (μετά φυσικά – iznad prirode) budnosti kao vrhovnoj vrednosti kojoj se ima težiti. Za budnost, on ima reći “Ona ne uči da se gleda i vidi, još manje da se zna.” – i pronalazi je, ponajpre u svetoj knjizi Indijaca, Vedama, u reči vidya.

Avidya je stanje čulne svesti koja ima pojavni oblik fizičke, manifestne istine i stoga je najučestaliji vid (samo)obmane. Vede poznaju tri stepena avidya-e – “usnulosti duha, zatvorenosti bivstva, sanovitosti” – duboko spavanje bez sna (ne vidi i ne zna), san (vidi ali ne zna) i razbuđenost (vidi i zna). Budnost je četvrti stepen i finalna težnja.

Dodeljujući stvaraocima i umetnicima posebnu ulogu svetosti u današnjem ustrojstvu, Hamvaš nedvosmisleno podseća na korene ovog svog stava. U drevnoj Persiji, u doba zoroastrizma, obeležje univerzalnog stremljenja ka višem, ka lepom, otelovljeno je u jednostavnom izrazu, asha – uvećavanje lepote na svetu. Ova reč, “jedna od najvećih reči drevnog doba” – red izgrađen na istini – ima u sebi izrazitu naklonost čudu stvaranja i kreacije, ali u daleko širem smislu nego što je to u stanju da pojmi možda najužasniji usud današnjice: doslovnost u doba materijalizma. Sledeći izvodi iz poglavlja “Scientia Sacra” na najistančaniji način približavaju ovaj mistični, sveobuhvatni pojam jezičkim međama današnjice:

“Cilj ljudske delatnosti je da svet produhovi, uzdigne, u prvo i u prastanje, da ga ponovo uzdigne u stanje rajskog vrta.”

“Aša je ona reč koja čoveka čini svesnim zašto živi: zemlju pretvoriti u raj.”

“Ako neko duboko voli, uvećava ašu; ako neko stvara neko lepo delo, uvećava ašu; ako neko brižljivo obrađuje zemlju, uvećava ašu; ako se neko od srca moli, uvećava ašu.”

U prilog trajnom postojanju večnog uvećavanja lepote u svesti drevnog duha, Hamvaš nudi arhetipsku priču o ovoj činjenici – priču o indijanki i korpi od pruća.

Indijanka dolazi na obalu reke, nabere vitkog vrbovog pruća i počinje da plete. Isplete prvu korpu, stavi je ispred sebe, klekne, blogoslovi je i kaže:

“Ne čudim se tome što sam načinila, to sam učinila za indijansko pleme. Ženi, koja će uvek držati u ruci korpu, želim dug život. I ona će na mene misliti. Ono što sam ja učinila, pašće joj na um, i učiniće što i ja. Ali niko neka na poveruje da sam ja to učinila za sve! Ne! Samo za vešte žene koje će živeti u budućnosti. Kad zora zazori, živnuće moja reč i rasvetliti se u njihovom umu. Tako neka bude!”

Metodika samoodricanja i “sveta indifrenetnost”, odnosno nevezanost i ljubav kojima Haksli daruje predznak božanskog, vidljivi su i u ovom slučaju Hamvaševe izvanredne pronicljivosti i erudicije. “Sve dok praktikujemo ovu svetu indiferentnost uz naša dela, bićemo u bližoj uniji sa Bogom.”

Od važnosti je, možda baš u ovom momentu, osvetliti Hamvašovo stanovište spram ovih predivnih reči i pojmova drevnog sveta – reči, poput asha, kao što su dharma (zakoniti, istinski poredak sveta), kosmos (vasiona sređena u duhu pravde i lepote), vidya, sansara…Naše naivno uverenje da su drevni jezici nekako primitivni oblik izražavanja ne može biti dalji od istine. Naprotiv – sanskrt i starogrčki jezik, pre svih, jezici su metafizike. To su jezički sistemi kadri da čovekom um protegnu kroz apsolutno vreme i neslućeni prostor, duž individualne vertikale psihologije i duha, ali i one nebesko-zemaljske, Boga i čoveka. Uopšte, sklonost poistovećivanja drevnih vremena sa terminom “primitivno” je kobna pogreška koja ima veze samo sa našom linearnom predstavom o “napretku” i klasifikaciji vremena u skladu sa tim poimanjem.

Haksli ne zaostaje. U svojem otkriću tragova velikog Jedinstva u našoj svesti, upravo lingvističkim sinhronizacijama diljem meridijana prišiva možda najmaterijalniji i najopopljiviji teret dokaza da je najveće duhovno saglasje u istoriji stvar istine. Jedan od prostijih primera – ako uzmemo da je “jedno” otelovljenje dobra, a “dva” jezička personifikacija zla, grčki prefiks “dys” odnosno latinski “dis” (oba: dva) mašti ne ostavljaju previše – oba prefiksa u upotrebi sa rečima daju opozit od nečega dobrog, poželjnog, savršenog – disfunkcija, disritmičnost, distopija, disautonomija, disaudija, disleksija…

Ovo pitanje analize drevnih i savremenih jezika i njihove veze sa metafizikom će biti podrobnije ispitano u nekom od narednih tekstova.

Izvanrednu opservaciju o prirodi izvornih duhovnih spisa iznosi Haksli, upućujući na transcendentalan karakter poetike kao izraza najbližeg stremljenju višim ravnima:

“Rani natpisi većine religija su poetički i nesistematični. Teologija, koja obično prisvaja formu razumskog komentara parabola i aforizama tih spisa, pojavljuje se u kasnijim fazama istorije religije.”

Hamvaš se po prirodi stvari koju oseća i koju kroz taj osećaj poznaje (intuitivno znanje kao jedna od tri spomenute doktrine Večne Filozofije) besprekorno nastavlja isticanjem jednog bitnog obeležja drevne poezije u mitologiji Grka, Indijaca i drugih: ona je univerzalna, a ne kolektivna (izlišno je uopšte spominjati da za indivudalizam ovde ima mesta – on je simptom istorijskog čoveka, posebice aktuelnih nekoliko vekova za nama). “Težište ne pada na autora, nego na smisao i sadržaj simbola”. Sledi primedba na račun stvaralačkog procesa u fazi gubljenja univerzalnosti u jednom narodu: tada dolazi do potpune atrofije mogućnosti da se stvara pa čak i veruje u mit. “Na pragu istorije gubi se univerzalnost”.

Time nas sinusni talas ponovo vraća Haksliju kao slugi univerzalizma i čuvaru njegovih ključeva. Već je jasno da se na prelazu iz zlatnog doba u apokaliptično dešava neka drastična promena, “smena paradigmi” današnjim scijentizmom rečeno. I usled toga, Hakslijeva savremena antologija perenijalizma je u biti dragulj tolerancije i kohabitacije: u kojem još duhovnom sistemu možete naći, jedan do drugoga, citate, misli i izreke Majstera Ekharta, Džalaludina Rumija, islamskih Sufija, Sv. Avgustina, Konfučija, Bude Gautame, Kabira…misli koje kao da je iznedrio veoma dosledan, krajnje apsolutan um koji samome sebi ne protivureči i koji nadilazi kulturološke i vremenske prepreke koje razdvajaju pomenute figure. To je um Večne filozofije.

Haksliju u podršku savlađivanja prostranstava stiže Hamvaš. On je u samom začetku primetio zbunjujuće naglu smenu epoha. “Ljudske ličnosti naglo postaju neverovatne. Brišu se obrisi događaja. Bivstvo postaje neverovatno.” Zajedništvo ustupa mesto “mutnoj uspomeni” i gubitku znanja iz zlatnog doba., na prostranstvu od Kine do tada zapadne granice civilizacije, Italije.

Okolonosti vremena, htenja duše ili nešto treće – tek, i Hamvaševi i Hakslijevi traktati u svojim vezivnim tačkama imaju jednu ispodpovršinsku struju koja se ni u jednom trenutku ne imenuje. Metanoja (metanoia, gr. μετάνοια) je zlatna reč koja služi kao noseća nit i u arhaičkoj mudrosti i metafizičkoj vidya-i Hamvaševog dela i kao po(r)uka Hakslijevih napora ka sećanju o velikom jedinstvu čovečanstva. U duhovnoj, koliko i psihološkoj tradiciji, smisao reči metanoia leži prevashodno u moralnoj ili intelektualnoj transformaciji, metamorfozi duše i karaktera (ili ličnosti, u delu Vilijama Džejmsa koji je terminu povratio pređašnje prisustvo i značaj). Vrlo široko shvaćeno, metanoja može značiti “promeniti mišljenje ili put”.

Za metanoju je vezan jedan od najupečatljivjih translacionih fenomena koji, jasnije od mnogih, ukazuje koliko smo kao civilizacija udaljeni od svesti, mentaliteta i shvatanja pred-konfučijansko-zaraosterske-pitagorejske epohe. Naime, teološka upotreba reči je obrvana problemom njene neprevodivosti (što je svrstava u domen već spomenutih drevnih reči poput asha, dharma i dr.) i nesvodljivosti na jedan konkretan ekvivalent. Usled toga, prevodi Novog Zaveta (od verzije Kralja Džejmsa naovamo) sadrže njen tragično netačan oblik preveden kao – pokajanje! Sam trend prevođenja reči metanoia kao puko “pokajanje” datira još od drugog veka n.e, iako je u realnosti termin daleko veće kompleksnosti i višeznačnosti. Koliku je posledicu ova lingvistička nedoraslost ostavila po samu srž zvaničnog hrišćanstva i koliko je još srodnih slučajeva izgubljenosti u prevodu, može se samo spekulisati.

Konsekventno, upravo je metanoja i naravoučenije ali i put, način bivstva kakvo se nalazi u “Večnoj filozofiji” i “Scientia Sacra-i”. Bivstva kao uzvišenije, “aristokratskije” forme življenja. Metanoja je proces koji će se ponavljati, antena za gladnu dušu i vodič kroz njeno osluškivanje. Haksli veli: “Tamo gde postoji promena u biću onoga ko zna, postoji i odgovarajuća promena u prirodi i količini onoga što se zna.” Jer bivstvo, rečeno je u “Scientia Sacra-i”, ono je viši stupanj života u koji je istorijsko čovečanstvo upalo (Sioran bi ovo nazvao “padom u vreme”) sa spuštanjem tame i “raspolućenjem stvarnosti”, “kidanjem velike povezanosti” i dolaskom “nezamislivog slepila i zaglupljenosti” oko 600. godine p.n.e. Zapanjujuće, baš u vreme kada se počinju javljati i prva pisana svedočanstva onoga što će biti sistematizovano daleko kasnije kao philosophia perennis. Slučajnost? Pre će biti vapaj.

“Teško je odoleti saznanju da svaki tok, protočnost, kontinuitet teže granici, odnosno svojevrsnom prostoru na kojem se iscrpljuju odgovarajuće ideje, energije, nagoni, sistemi znanja, emocije.”

Ne treba isključiti mogućnost da plima arhaičnog spiritualizma predstoji – jer, očigledna je kulminacija tehnološkog materijalizma i prezasićenost njime, ali i šupljim, dezorijentisanim ceremonijalizmom i osipanjem suštine u konfesijama glavnog toka. Preciznije rečeno, nezadrživa je proliferacija njihovih malignih nus-pojava, očitanih u hroničnoj dekompoziciji empatije i svirepom rastrgnuću ljubavi. Na obzorju velikih nada u korenite promene, možemo videti da je jedna od većih tragedija savremenog, istorijskog čoveka u njegovoj budalastoj odlučnosti da se ni po koju cenu ne redefiniše i iznova osmišljava, ne podvrgava samo-reevaluaciji, a introspekciju krvnički zadavljuje stimulisanjem površnim sadržajima od kojih je desenzitivisan i dehumanizovan do neprepoznatljivosti. Ovaj strah od šire slike je utemeljen u taštoj i često pogrešnoj veri u neprekinutu evoluciju naše svesti i bića u isključivo jednom smeru i za jedan “put”, te fobiji od urušavanja krhkog ega poput kule od karata, otkrije li se da se gradilo na pogrešnim osnovama.

(“Desensitized to everything. / What became of subtlety?”)

Druga patologija koja je apsolutni opozit zagledanosti u arhe-večnost Hakslija i Hamvaša je isključivost i teror kratkoročnosti, iščeznuće “dugih staza” i promišljanja o decenijama, vekovima, eonima. U “Manifestu istorije”, Guldi i Armitaž su kategorički po pitanju hitnosti napuštanja kratkovidosti i malog opsega pažnje, jedinih perceptivnih sistema koje naše vreme orijentisano na sticanje u najmanjoj mogućoj mernoj jedinici proglašava za ispravno, usađujući ga u još neformiranu jedinku. Treba pothraniti i ohrabriti pogled i promisao koji se pružaju u nedogled, odgovornost koja se meri vekovima! Verovanje u dela veća od života! U “izgradnju piramida, makar ih nikada ne izgradili”. Jer, na kraju, šta drugo osim vekova i eona imamo? Svaki čovek ima dve starosti: svoju, biološku i – kolektivnu, koja pripada vrsti i njenom duhu.

“Neće nikada biti trajnoga mira, sve dok ljudska bića ne dođu do realizacije i prihvatanja filozofije života koja je bliža kosmičkim i psihološkim činjenicama nego suludim idolatrijama šovinizama i apokaliptičnoj veri u Progres ka mehanizovanom Novom Jerusalimu. (…) Srećom, postoji Najviši Zajednički Faktor svih religija, Večna Filozofija, koja je oduvek i svuda bila metafizički sistem proroka, svetaca i mudraca. Savršeno je moguće da ljudi ostaju verni svojim partikularnim konfesijama, bivajući ujedinjeni u potpunom saglasju sa osnovnim doktrinama Večne Filozofije.” – Haksli

Da li nam ima povratka u zlatno doba?

Za P.U.L.S.E Andrej Vidović

Ilustracije: Aleksandra Jevtović

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Andrej Vidović, bela hamvaš, metanoja, oldus haksli, Religija, scientia sacra, Sociologija, večna filozofija