Večnost bajki – Prate nas još od prvih koraka i neizostavan su deo svake uspomene na detinjstvo. Jedna pred spavanje. Jedna usputna, dok se šetamo. Jedna da lakše prebrodimo dan. Tu je i ona koja zavarava, koja kaže da svako dobija svoj srećan kraj i pravu ljubav, toliko jaku da njen poljubac diže iz mrtvih. One nemaju rok trajanja.

Priča o bajkama počinje još u antičko doba. Prenosile su se usmeno generacijama i posebno su bile popularne kao priče za laku noć, iako su često imale sasvim suprotan efekat. Antropolozi su istraživali poreklo bajki i narodnih priča (veruje se da su stare čak 2600 godina), pa je ustanovljeno da postoji 35 verzija „Crvenkape“ (kod Kineza vuk je zamenjen tigrom, a u Iranu je dečak u centru priče jer nije smatrano prigodnim da devojčica sama luta šumom). Tek je u sedamnaestom veku Francuz Šarl Pero zapisao ovu bajku, a i mnoge druge, da bi se kasnije umešali i braća Grim, obradivši njegove priče. Dok se Pero trudio da bajke uglavnom budu prihvatljive za sve, nemačka braća su iznedrila priče pune svireposti, nasilja, krvi, ali i seksa i incesta, svakako ne nešto što biste poželeli da podelite sa svojom decom pre spavanja.

„Dečje i kućne bajke“ Jakoba i Vilhelma Grima prvi put su objavljene 1812. godine. Prvo izdanje se sastojalo od 86 priča, a poslednje, sedmo izdanje, sadržalo je 211 bajki i objavljeno je 1857. godine. Bajke su pored toliko izdanja doživele i mnoge promene. Prvobitne priče su smatrane nepodesnima za decu, ali u početku nisu bile ni namenjene najmlađim čitaocima. Vremenom su se priče proslavile, ali samim tim se i suočile sa oštrim kritikama. Roditeljima su bile previše mračne, a crkvi nedovoljno hrišćanske. Treći brat Emil je ubacio hrišćanske simbole u ilustrovana izdanja (Crvenkapina baka je dobila Bibliju na noćnom stočiću), obrisane su one priče koje su vređale religiozna shvatanja srednje klase, a seksualne reference su većim delom izbačene. Zanimljivo je da se nasilje povećalo, a posebno su pooštrene kazne za loše likove koje je dočekala kleta sudbina. U to doba, bajke su učile moralu, prenosile su mudrost i kulturne vrednosti mlađim generacijama i predstavljale su ogledalo socijalnih dešavanja, dakle nisu bile namenjene za zabavu. Tek je Volt Dizni doneo „nevine“ verzije ovih priča sa ciljem da skrene misli američkoj publici koja je u to vreme bila zahvaćena ekonomskom krizom i depresijom, a čovečanstvo Drugim svetskim ratom. Pre rata, 1937. godine, nastala je verzija „Snežane i sedam patuljaka“, koja je zapravo prilično mračna, prepuna lobanja i svakako sa najružnijom vešticom, ali Dizni je uvek imao savršen recept za film koji bi privukao i mlađe i starije.

Možda ne postoji eliksir večne mladosti, niti čarobno ogledalo koje će nam reći da smo najlepši na svetu, ali, ako je suditi po ljudima koji su im posvetili svoj život, bajke su se pokazale kao jako dobar put do besmrtnosti.

.

Staklo, krv i nasilje sa (uglavnom) srećnim krajem

U verzijama bajki koje poznajemo najčešće su zle maćehe krive za sve, ali u prvobitnim pričama, na primer u „Ivici i Marici“ i „Snežani i sedam patuljaka“, radilo se o biološkim majkama. Tek su kasnije promenjene u maćehe jer je materinstvo bilo svetinja, a i nije bila retkost da se muškarac, nakon što mu žena umre na porođaju, ponovo oženi i to dosta mlađom ženom, što bi izazvalo ljubomoru i rivalstvo između njegove kćerke i novopečene supruge. U Snežaninom slučaju, sukob je toliko eskalirao da je maćeha tražila njenu jetru i pluća, dok je Pepeljugina terala svoje kćeri da iseku svoja stopala kako bi mogle da obuju malenu staklenu cipelu. Zla kraljica je kažnjena tako što je na Snežaninom venčanju plesala do smrti u užarenim cipelama, a polusestrama su ptice iskopale oči. Pero je bio daleko nežniji i „dopustio“ im je da se udaju za članove kraljevske porodice.

Jedna od najbrutalnijih bajki braće Grim pod naslovom „Kako su se deca igrala na klanju“ donosi smrt svakom članu porodice. Jedan od dečaka se „malo više zaigrao“ i ubio brata, zatim njega ubija majka, zanemarivši pritom dete koje je ostavila u kadi, koje se potom davi. Majka se besi, a otac umire od tuge.

Zanimljivo je da su vile izbačene iz svih Grimovih bajki jer su bile francuski produkt, a Nemačka je u to vreme bila pod okupacijom Napoleona. U „Trnovoj Ružici“ vile su mudre žene, a Pepeljuga se moli i pronalazi balsku haljinu pod krošnjom drveta, koje je zasađeno kod groba njene majke.

Svi oni prinčevi o kojima se mašta i dan-danas bili su, moglo bi se reći, prilično zabrinjavajući. Snežanin bi se mogao optužiti za nekrofiliju jer je tražio kovčeg od patuljaka i ko zna kakve planove imao sa istim. Umesto poljupca, Snežanu je probudilo prevrtanje kovčega koje joj je pomoglo da iskašlje otrovni zalogaj. Trnova Ružica je tokom svog sna bila silovana i probudila se tek pošto joj je jedan od novorođenih blizanaca isisao otrov iz prsta. Zlatokosa, koja je na nemačkom dobila ime Rapunzel (po zeljastoj biljci koju je njen otac pokušao da ukrade od zle čarobnice, kojoj je kasnije obećao svoju nerođenu kćer), začela je sa princem, jer se izgleda previše oglašavala na ono „Zlatokoso, Zlatokoso, spusti svoju kosu“, a odala se sama, naivno upitavši čarobnicu zašto joj je sva odeća tesna.

Šarl Pero je zapisao „Crvenkapu“ kako bi upozorio devojčice na vukove koji ih mogu zavesti lepim rečima, a potom im se ušunjati u krevet. I više nego očigledna seksualna konotacija. Treba uzeti u obzir i izraz elle a vu le loup (franc. videla je vuka) korišćen za devojke koje su izgubile nevinost. Kod braće Grim vuk je krvoločan i jede Crvenkapu pošto se ova svuče i legne u postelju. Postoje i verzije u kojima oni zajedno jedu baku i piju joj krv. Crvena kapa je simbol krvi, ali i želje za životom, kao i ljubavi koju drugi osećaju prema devojčici. U verziji sa lovcem, Crvenkapa sama smišlja da vukov stomak napune kamenjem i tako se jasno odvaja od očinske figure spasioca i pokazuje nezavisnost.

Danas se Pepeljuga smatra lošim uzorom za devojčice zato što je preokupirana kućnim poslovima, ali braća Grim imaju bajku i za one koje žele bogato da se udaju bez previše uloženog truda – „Tri prelje“. U ovoj bajci majka šalje svoju lenju kćerku na dvor, prethodno rekavši kraljici kako ne zna šta će sa njom jer je previše vredna i danonoćno prede lan. Kraljica devojci nalaže da isprede punu sobu lana za tri dana. Ukoliko ispuni zadatak, udaće se za princa. Očajnoj devojci pomažu tri prelje, a za uzvrat joj traže samo da ih pozove na venčanje i predstavi kao svoje tetke. Na dan venčanja princ uočava tri prelje i njihove fizičke deformitete nastale teškim radom i zbog toga devojci biva zabranjeno da radi bilo šta do kraja života.

Srodna ovoj priči je i bajka „Cvilidreta“, na nemačkom poznata kao „Rumpelstilzchen“ (od rumpelgeist i poltergeist). Devojka obećava svoje prvorođenče čovečuljku koji će za nju ispresti slamu u zlato. Može zadržati dete samo ako uspe da pogodi njegovo ime. Na kraju bajke, Cvilidreta je tragično završio tako što se, besneći, pokidao na pola.

„Lepotica i Zver“ takođe ima nekoliko verzija, a najkomplikovanija je ona gde se princ preko dana pretvara u lava. Lepotica je ta koja mora da ga spasava od zlih čarobnica i da ga traži po kraljevstvu, čak i godinama, kako bi imali svoj srećan kraj. Tu su i njene zle sestre koje navijaju da je Zver pojede. Naravno, u svakoj verziji se provlači poruka da je najvažnije ono što nosimo iznutra.

Zasigurno je najgore prošla Mala sirena u bajci Hansa Kristijana Andersena. Ona se pretvara u morsku penu, pošto se princ ženi drugom devojkom, ne uzvrativši joj ljubav.

.

Neki izgubljeni dečaci 

Još jedna priča koju posebno volimo da romantizujemo jeste ona o Petru Panu, koja potiče iz pera Džejmsa Metjua Barija. Roman o dečaku koji nikada neće odrasti zapravo je prepun tema za odrasle. Petar je arogantan, razmažen, okrutan i retko kad simpatičan. Vendi se zaljubljuje u njega, ali on samo traži majku. Nema razvijenu empatiju i ne razume posledice života i smrti, sve ono što se uči tokom odrastanja i sazrevanja.

Oskar Vajld, čovek koji je itekako sačuvao dete u sebi, pokušao je da, pomalo proročki, svojim bajkama upozori na užase i zamke sveta odraslih. „Srećni princ i druge bajke“, zbirka koja je danas popularnija nego u vreme kada je nastala, sadrži priče koje su ušle i u čitanke – to su, između ostalih, „Sebični džin“ i posebno dirljiva „Slavuj i ruža“. Vajld je verovao u postojanje duše i da ljubav, a ne filozofija, objašnjava svet. Bajke nam govore nešto što nauka nikada neće moći i pomažu nam, neretko, da se izborimo sa gubitkom.

.

Druga strana kraljičinog ogledala

Živimo u modernom dobu opsednuti tehnologijom, ali bajke su i dalje sastavni deo naših života. Poslednjih godina bili smo svedoci različitih filmskih obrada najdražih priča, ali i nekolicine projekata za male ekrane.

Američka serija „Jednom davno“ („Once Upon a Time“) donosi nam sve omiljene likove u nešto drugačijem ruhu. Specijalnost ove serije je da nam pokaže drugu stranu zlikovaca i da ispriča njihovu priču. Ispostavlja se da su životne okolnosti i manjak ljubavi glavni razlozi zbog kojih su likovi primorani da odaberu pogrešan put. Posebno nas privlači otkriće da su oni koji su na kraju bajki najviše patili, manje-više, nepravedno optuženi. Oni se neko vreme vode svojom glađu za osvetom, a onda se spotaknu – zaljube se ili otkriju roditeljsku ljubav – i pokažu nam da itekako imaju dušu.

Diznijev film „Grdana – zla vila“ („Maleficent“) sa Anđelinom Džoli je još neispričana priča najpoznatijeg zlikovca iz „Uspavane lepotice“. Crvenkapa je dobila svoju mračnu verziju 2011. godine, a 2012. su se pojavila čak dva filma o Snežani – „Snežana i lovac“ i „Ogledalce, ogledalce“.

Francuska produkcija nam je 2014. godine donela još jednu ekranizaciju „Lepotice i Zveri“ („La Belle et la Bête“). Značajna je i ekranizacija Žana Koktoa iz 1946. u kojoj je posebno uživao Nil Gejmen, jedan od najboljih pripovedača i romanopisaca današnjice.

Nil nam je podario poznate bajke ispričane na nešto drugačiji način. Priča „Snow, Glass, Apples“, koja je deo zbirke „Smoke and Mirrors“, sadrži sve ono što ljubitelji bajki, iako to retko priznaju, itekako vole – vampirizam, nekrofiliju, dosta krvi i jezivu atmosferu. Zla maćeha, koja kod Nila uopšte nije zla, dobila je priliku da iznese svoju stranu priče, pritom opisujući borbu da spasi kraljevstvo od svoje monstruozne pastorke.

Gejmenov bajkoviti roman „Zvezdana prašina“ dobio je svoju ekranizaciju još 2007. godine, dok je „Uspavana i vreteno“ priča o jednoj mladoj kraljici, spavajućoj kletvi i usnuloj princezi, ali bez prinčeva koji će spasiti dan, zato što su žene oduvek bile sposobne da budu heroji.

Engleska spisateljica Anđela Karter takođe se posvetila bajkama, a mnogi motivi onih poznatijih mogu se pronaći u njenoj zbirci priča „Krvava odaja“.

Robin Mekinli je, između ostalih interpretacija, napisala dve verzije „Lepotice i Zveri“ i za ovu autorku je specifično da njene priče uglavnom imaju „feminističi obrt“.

Dž. K. Rouling je „Pripovestima barda Bidla“ donela magiju i u domove Normalaca, a na kraju svake od pet čarobnjačkih bajki nalaze se komentari profesora Dambldora.

Poslastica za bajkoljupce i ljubitelje putovanja kroz vreme svakako je i „Doctor Who: Time Lord Fairy Tales“ – zbirka od petnaest ilustrovanih bajki prepunih legendi o čudovištima širom univerzuma, koje su pričane mladim Vremenskim lordovima pred spavanje.

Novi zadatak bajki je da pokažu da se niko ne rađa zao i da svi imamo izbor. Bajke rastu zajedno sa čovečanstvom i prilagođavaju se. Sve veća potreba za bajkama proporcionalna je sve većoj okrutnosti koja nas svakodnevno okružuje.

Još jedan čovek koji je verovao u bajke bio je Gilbert Kit Česterton. Nil Gejmen je, parafrazirajući ga, izrekao samu suštinu potrebe da pričamo priče:

Bajke su više nego istinite, ne zato što nam govore da postoje zmajevi, već zato što nam govore da ih možemo pobediti.

.

Za P.U.L.S.E Marijana Ristić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  bajke, Književnost, Marijana Ristić, Priče