Genijalnost koji je posedovao Blejk izrodila se iz njegove neobične duhovne naravi. Religija ga je istovremeno privlačila i onespokojavala, a on je odabrao da živi u svetu apstraktne duhovnosti, usred kosmogonije koju je sam stvorio, agnostičke i često neskriveno antagonističke prema svetim spisima. To je bila neka vrsta nepoštujućeg poštovanja, intelektualno odvažnog i sa prezirom prema dogmi, a opet pokrenuto nepokolebljivom verom u ljudski duh, u našu sposobnost samotranscendencije i u sposobnost da učinimo boljom tužnu konačnost naših života. Možda je umro u siromaštvu, ali je živeo bogat život ispunjem kreativnim ushićenjima.

Koliko je njegova genijalnost bila jedinstvena i kakva su mu bila duhovna stremljenja, jasno se vidi u pismu koje je Blejk napisao prečasnom Džonu Trasleru (John Trusler) u leto 1799. godine.

Trasler je bio sveštenik i neka vrsta ranog self-help preduzetnika, koji je autor knjiga sa naslovima poput Moral kod Hogarta, Siguran način kako da poletno produžite život i Kako postati bogat i cenjen. Delajući u skladu sa svojim uverenjima, zaradio je nezanemarljive sume novca na ideji da svoje propovedi prodaje odštampane tako da izgledaju kao da su rukom pisane, kako bi sve koji bi do pobožnosti da stignu prečicom lišio strahota kompozicije. Nakon što je video Blejkovu „Tajnu večeru“ izloženu na Kraljevskoj akademiji u maju 1799. godine, Trasler je odlučio da ga unajmi da mu izradi seriju moralistički umetničkih dela namenjenih da posluže kao ilustracija za Traslerova dela na teme kao što su zlonamernost, blagonaklonost, ponos i poniznost.

Ali, kao što je za očekivati kada se vizionar pogrešno shvati kao najamnik, nastali su problemi – Blejk je imao svoje vizije umetnosti, ali Trasler je gajio svoje vrlo specifične, prilično grube ideje koje su bile formirane pod uticajem popularne, karikaturne estetike tog doba. Držao je Blejku pridike i kritikovao ga, osuđujući njegov pristup kao previše transcendentan i hirovit i optužujući ga da ima maštu koja pripada „svetu duhova“, a da ona ne odgovara Traslerovim svetovnim namerama.

Dana 16. avgusta 1799, očigledno ogorčen i umetnički uvređen sredovečni Blejk odgovara istom merom u pismu gde se provlači sve ono što je podvlačio celom svojom umetnošću – uznemirenost statusom quo, duboke lične muke i nenadmašna kreativna poletnost. Ovako piše Trasleru:

Sve više i više nalazim da je moj stvaralački stil vrsta za sebe i u ovome što vam šaljem, moj genij ili anđeo su bili primorani da slede kuda ih je on vodio; ako bih postupio drugačije, to ne bi ispunilo samu svrhu zbog koje živim, a to je (…) obnavljanje zaboravljene umetnosti Grka.

Pokušavao sam svako jutro tokom dve nedelje da pratim vaše naredbe, ali kad sam ustanovio da su moji pokušaji uzaludni, rešio sam da pokažem nezavisnost za koju znam da će autora zadovoljiti više nego da ropski sledi pravac drugoga, koliko god taj trag bio dostojan divljenja. U svakom slučaju, moj izgovor mora biti sledeći: ne bih mogao da uradim drugačije; to je bilo van moje moći!

Znam da sam vas molio da podeli sa mnom svoje ideje kao i da sam obećao da ću sve graditi na njima; ovde sam napravio račun bez krčmara. Sada uviđam svoju grešku.

Blejk tvrdi da je ono što mu je zabranjivalo da se povinuje Traslerovim zahtevima bila nemogućnost – ne, svetogrđe – nepoštovanja muze:

[Ne mogu] vam prethodno opisati rečima ono što nameravam da stvaram, iz straha da ne utrošim duh moje inventivnosti (…) I iako ih nazivam svojim, znam da nisu moji, budući da delim mišljenje sa Miltonom kada kaže da ga muza posećuje dok spava i da ga budi i upravlja njegovom pesmom kad se izjutra istok zarumeni, a takođe sam u nevolji poput onog proroka koji kaže: „Ne mogu da govorim ni dobro ni loše, ukoliko se time oglušim o zapovest Gospodnju.“

U nastavku svog pisma, Blejk brani svoju viziju Trasleru – ali njegove reči zrače još većom, univerzalnijom i večnijom odbranom kreativnog duha od svih sila koje ga neprestano pokušavaju pokvariti, stegnuti i zaulariti unutar zagušujuće malenosti namene.

Dana 23. avgusta 1799, delimično iskren, delimično zlobno sarkastičan, Blejk odgovara na Traslerove pritužbe da njegova umetnost zahteva objašnjenje i da je jednostavno previše maštovita:

Zaista mi je žao što ste se rastali sa svetom duhovnosti, pogotovo ako sam ja odgovoran za to (…) Ako sam pogrešio, načinio sam grešku u dobrom društvu (…) Ono što je grandiozno nužno je skriveno slabim ljudima. Ono što se idiotu može eksplicitno predoči nije vredno moje pažnje.

Tvrđeći da je Traslerovo oko „izopačeno karikaturama, kojih ne bi trebalo da bude u tolikom izobilju “, Blejk divno predočava kako je lepota (ili ružnoća) u oku posmatrača, implicirajući da umetnost življenja leži uglavnom u osposobljavanju oka da opazi ono što je lepo i plemenito – argument koji je veoma važan u ovoj trenutnoj kulturi cinizma i medijskog eko-sistema koji trguje osudama kao glavnom valutom.

Blejk piše:

Zabavno volim, ali previše zabavnog je odvratno. Veselo je bolje od zabavnog, a srećno je bolje od veselog. Osećam da čovek možda može biti srećan na ovom svetu. I znam, ovaj svet je svet mašte i vizije. Na ovom svetu vidim svaku stvar koju slikam, ali ne vide svi isto. Zlatnik je u očima škrtca mnogo lepši od Sunca, a torba za novac ima lepše proporcije od vinove loze pune grozdova. Drvo koje nekima tera suze radosnice na oči, drugima je samo zelena stvar koja im stoji na putu. Neki sve u prirodi vide kao izobličenst i porugu, a ja se neću prema tome određivati; a neki jedva da uopšte vide prirodu. Ali u očima čoveka od mašte, priroda je sama mašta. Kakav je čovek, tako i vidi.

[…]

Svakako grešite kada kažete da se predstave fantastičnog ne mogu naći na ovom svetu. Za mene je ovaj svet samo jedna kontinuirana predstava fantastičnog ili mašte, i polaskan sam kada se to kaže za mene.

Ne postoji veći dokaz začaranosti stvarnog sveta, tvrdi Blejk, od dečije mašte, koja vide veliko i večno u običnom. On piše dalje:

Srećan sam što nalazim da većina mojih kolega smrtnika može da objasni moje vizije, a njih naročito dobro objašnjavaju deca, i ona se raduju tumačenju mojih slika više nego što sam se ikada nadao. Ni mladost ni detinjstvo nisu ludost ili nesposobnost. Neka deca su lude, kao što su i neki starci. Ali velika većina je na strani mašte ili duhovnih doživljaja.

Poštujući epistolarnu etikeciju svog vremena, Blejk završava komično uljudno i u kontrastu sa prkosnim kontekstom svog pisma:

Vaš, velečasni gospodine, vrlo poslušni sluga
Vilijam Blejk.

Tekst: Maria Popova
Izvor: brainpickings.org
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnoti na portalu P.U.L.S.E

  Glif, Književnost, Vilijam Blejk