Vizuelna pismenost | PULSE Magazin

Vizuelna pismenost

“Jer ako ti je oko zdravo, svo će telo tvoje svetlo biti.“

Jevanđelje po Mateju; 6-22

Posmatram grane kestenovog drveta, nisu li one vrsta drevnog pisma?

Način na koji se savijaju, uvijaju,ukrštaju grane kestenovog drveta nije onaj isti na koji savijaju, uvijaju, ukrštaju grane lipovog drveta, ili ,recimo, onog orahovog.

Ta misao o zaboravljenom, volšebnom pismu, opseda me već decenijama, a opet sam o njemu napisao tek nekoliko redova. Verovatno iz straha da ću, ako iznesem na videlo svoje uvide, naići na ravnodušnost većine.

“Božje pismo”, kako ga je nazvao Borhes, nalazi se svuda.

Ako je tako, svaki čin pisanja ili crtanja, ili pisanja i crtanja, kao u slučaju stripa, jeste i čin ili svedočanstvo o zaboravljenom „pismu Božjem“-prelogosu.

Vizuelna pismenost prethodi svakoj drugoj pismenosti.

Ako govorimo o zapisanom tragu u vremenu, pogotovo. Ako pod pismenošću podrazumevamo trag pisanog, onog što o- pisuje, za- pisuje, u- pisuje,iz- pisuje. Urezuje vreme postojanja proživljenog, preživljenog, doživljenog, odživljenog. Crta oblik na kamenoj površini, drvenoj, peščanoj, ili nekoj drugoj. U detinjstvu, mladosti čovečanstva, njegovog nastanka, prirodno, crtalo se, prikazivalo, predstavljalo…(nemušto) mimetički u duhu početka nekog prethodnog početka nazvanog preistorijskim.

Čisto viđenje, neuokvireno socijalnim, moglo je biti samo tamo. Na početku.

Kako možemo u njega da sumnjamo? Kako da ga negiramo, i pretvaramo se da tog početka pismenosti nema? Da se pretvaramo da to pretvaranje nije dirigovano proklamovanom kulturnom matricom? Da se pretvaramo da je kultura pismenosti počela posle početka, kao po sebi razumljivo tumačenje početka pismenosti?

U delima Klod Levi Strosa, na primer, sintagma “narodi koji nisu poznavali pisma”, provlači se kroz suštinu svih njegovih knjiga, bolje reći uverenja, koje je nesebično darovao svetu. Nema račvaste Borhesovske zapitanosti nad pojmom, ili, pre, istinom pisma, koje može biti planina, reka, položaj zvezda, linije koje iscrtavaju ljudsko lice…viseći točak, i “od vode i od vatre…u kojem su svi uzroci i sve posledice, u kojem jeste sreća svakog razumevanja.“

Za mnoge istoričare umetnosti,arheologe…hijeroglifi, kao još jedan primer od mnogih, ako ne borhesovski bezbrojnih, čitaju se najpre kao simboli, ne kao slikovno pismo koje doziva same korene stripa, protostripa, prestripa; prosečni Francuz ili Englez, kada ode u neku stranu egzotičnu zemlju obavezno u svom kulturnom prtljagu ponesu i kulturu u kojoj je ponikao, znamo gde su joj zapadni temelji, kroz koju ’’objektivno”, “nepristrasno“, gleda na primitivne koje neminovno vidi kao nepismene. Zavesa, ili ogledalo ili dogled ponet sa sobom stvara viđenja primerena njima, tim usvojenim nomenklaturama, koji su okvir, poput sunčanih naočara koje je dizajnirala kultura lokalnog. Karta ili mapa za detektovanje pisma kao nacrtanog negde se, na putu utemeljivanja civilazacije našeg sveta, nesumnjivo izgubila.

Vizuelna pismenost,”zdravlje oka“,od nekog vremena zadobija irelevantnu i pretežno dekorativnu ulogu.

Zar je gledanje, posmatranje nekog zelenog krajolika već čitanje, odgonetanje, razmišljanje? Zar je to već početak filosofije? Početak umetnosti, posebno one vizuelne?

Termin slikovno pismo se najščešće i danas vezuje za oblast filma, fotografije ili neki peformans, dok je strip obično sveden u polje fusnote, ako i toliko. Epistemološke (etimološke) operacije ontološkog eskavatora ostavljene su za ozbiljne teme ozbiljnih mislilaca. Tradicionalno. Čak je i svaki avangardizam sklon da u najboljem slučaju koketira sa formalnim svojstvima, idiomima, jezika stripa, čime zapravo demonstrira koliko je i sam delić ili član simfonijskog orkestra zvanično proklamovanih i ustanovljenih kulturnih vrednosti.

Samokritičnost kulturnog pogleda, oka, najpre je dirigovana vladajućim establšmentom vrlo kulturne ruke, odnosno tela društvenog poretka. Mašine, čije mehaničke ruke, razume se, ne mogu sebi da dozvole odstupanja koja bi mogla da naruše rad te složene mehaničke strukture u koju je uloženo toliko dobre volje, inteligecije vizionarskih duhova.

U doba okupacije i tiranije digitalnog prosedea, vizuelna kultura je postala moguća najpre posredstvom nje, gde se ogromnoj većini sugeriše da je marginalnost ili odsustvo crtačkog pisma sasvim prirodan fenomen.

Jer, kako danas, u svojoj poodmakloj kulturnoj dobi negovanja kulture, očuvanja utvrđene tvrđave, krenuti ponovo od početka posle početka?

Zar je neophodno da one časove u školi nazvane “”likovno vaspitanje”, zamenimo sa predmetom pod nazivom “vizuelna pismenost”?Uzmemo ponovo olovke u ruke i počnemo drugi, novi, alternetivni, revolucionarni početak? Onaj u kome crtamo. Kao nekad,u doba detinjstva, kada smo- prirodno-pisali i slikali naše roditelje, kuću, cvet, sunce…