Vizuelne manipulacije Salvadora Dalija i naše zablude

The Blue Jay, as we clearly see,

Is so much like the green Bay tree

That one might say the only clue

Lies in their dif-fer-ence of hue,

And if you have a color sense,

You’ll see at once this difference.

—- R. W. Wood 1917

Mnogi od nas su se bar jednom u životu sreli sa optičkim varkama. Pored toga što su zabavne za rešavanje, imaju moć da nas zbune i zavedu. Zašto? Zato što slepo verujemo našim čulima koja nam prenose objektivnu stvarnost. Iluzije su odličan primer kako naš mozak radi.

Još je Epiharm, starogrčki pisac komedija iz 5. veka pre nove ere verovao da se ne možemo povoditi našim čulima. Protagora, njegov savremenik, grčki filozof, tvrdio je suprotno. On je smatrao da čulima možemo verovati, ali ne i okolini koja nas okružuje. Aristotel, još jedan važan i poznat starogrčki filozof, smatrao je da su obojica u pravu, da čulima možemo verovati ali nas ona mogu zavesti. Platon, koji se smatra najuticajnijim i najvažnijim filozofom zapadne civilizacije došao je do prave definicije: našim čulima je potreban mozak da bi interpretirali ono što naša čula vide. Drugim rečima, oči i mozak rade zajedno.

Ne veruj sopstvenim očima poručuje Magrit sa svojim platnom Ovo nije lula/1929/. Verna reprodukcija stvarnosti je samo iluzija koja se doživljava samo vidom; ne može se dotaći, ne može se omirisati.

U slikarstvu postoje tzv. anamorfozne perspektive koje datiraju u crtežima još u praistorijskim pećinama. Izobličene forme – figure su rezultat neravnih zidova koje uz igru svetlosti i pod odredjenim uglom gledanja daju dvosmislene interpretacije.

Da Vinčijevo Leonardovo oko je možda najraniji primer anamorfozne perspektive. Crtež oka je nacrtao 1485. godine.

[youtube]8owCtUTaMd0[/youtube]

Još jedan umetnik, iz 16. veka, Hans Holbejn mladji eksperimentisao je amorfoznim trikovima. Na njegovom čuvenom platnu Ambasadori, neobičan oblong deformisanog oblika dijagonalno je postavljen na dnu slike koji se, pažljivim gledanjem, transformiše u lobanju.

Za vreme 17. veka, za barokne murale se često koristila ova tehnika kao deo dekorativnog slikanja, pogotovu u kombinaciji sa arhitekturom. Primer je crkva Svetog Ignjacija u Rimu Andrea Pocoa i trodimenzionalni mural koji briše granicu izmedju arhitekture i slikarstva.

Kasnije, u 18. i 19. veku, anamorfozna tehnika se koristila više za dečije igre nego u umetnosti, da bi u 20. veku ponovo doživela svoju renesansu. Neke instalacije Marsela Dišana su bile parafraza anamorfoza: Veliko staklo/ Nevesta. Na ovom radu Dišan je proveo 8. godina /1915 do 1923/.

Stilizovana nevesta i 9 udvarača, dok joj rotirajući mehanizam šalje spiritualne signale.

I naravno, možda najveći majstor iluzija, Salvador Dali.

Perceptualne anamorfoze i optičke iluzije , ili bolje reći višeslojne perspektive, bile su njegova specijalnost i fascinacija.

Ova mala kolekcija Dalijevih radova koja sledi je njegovo istraživanje vizuelne percepcije i načini na koje optičke iluzije utiču na naša čula i doživljavanje stvarnosti, tzv.‘paranoično-kritični metod’ koji proizvodi kompleksne dualne slike koje mogu da se ‘čitaju’ na nekoliko načina.

Realnost? Iluzija? Paradoks efekata? Imitacija života? Obmana? Teško je povući crtu.

Dalijev najpoznatiji rad ovog tipa je Soba Me Vest postavljena u Dalijevom muzeju koja je ustvari replika njegovog poznatog platna, Lice Me Vest. Kompozicija je sastavljena od sofe, dve uramljene slike, zavesa i kamina neobičnog oblika koja formira bizaran portret glumice Me Vest.

Ništa manje poznata slika od prethodne je i Prividjanje lica i vazne za voće na obali mora. Jedan deo izgleda kao pas, a u isto vreme i kao most koji vodi ka ulici, ka planini kroz koju prolazi tunel, dok vazna sa voćem formira lik žene.