Vudi Alen je jedan od najdugovečnijih pacijenata psihoanalize. Prema njegovim biografima, na “kauč” je prvi put legao još davne 1963. godine. I od tada psihoanaliza postaje način života kome je i danas ostao dosledan. Shodno tome je nesumnjivo jedan od najistaknutijih filmskih reditelja koji je toliku pažnju u svom radu posvetio upravo ovoj psihoterapijskoj paradigmi. Zapravo, rad ovog njujorškog reditelja je zasnovan na nizu formalnih, narativnih i tematskih konstanti kroz koji se često provlači komični ton, u kojima su koncepti poput emocionalne nestabilnosti i njenog psihoterapijskog tretmana snažno predstavljeni. Frojd, Edip, incest, anksioznost, depresija, neuroza i psihoza, krivica i stid, paranoja i narcisističke povrede, terapijske seanse, sve su ovo elementi koji se pojavljuju kao Alenov prirodni etar i svakodnevni diskurs, i koje on, kao filmski stvaralac, sistematski, na zabavan način povezuje sa svetom psihoanalize.
Mnogi njegovi filmovi se mogu shvatiti i kao vežba u psihološkom oslobađanju i kao jedan psihološki proces u kome su likovi mahom neurotičnog nivoa funkcionisanja ruminirajući oko raznih životnih dilema, opsednuti detaljima i prinuđeni da ponove negativne životne obrasce. Generalno, kroz njegove filmove se uglavnom proteže egzistencijalistički ton pomoću koga na vešt način manipuliše najdubljim ljudskim preokupacijama, istovremeno portretišući svoje protagoniste kao subjekte humora. Smisao postojanja, intrapsihički konflikti, nedostatak doslednosti u moralu, ambivalentni interpersonalni odnosi, samo su neki od stubova na kojima su njegovi filmovi maestralno izgrađeni. U osnovi svega se nalazi bol koji je često maskiran “smehom pod vešalima” jer na jedan paradoksalan način on uspeva da kroz svoje radove prezentuje haos moderne civilizacije.
Još od samog početka njegove umetničke produkcije nailazimo na kontinuirane aluzije generalno na psihijatrijske probleme, a posebno na psihoanalizu (ove godine, tačnije 27. aprila, obeležava se 115 godina od prvog psihoanalitičkog sastanka održanog u Salcburgu). Tako u filmu What’s Up Tiger Lily? (1966) opažamo kako su momenti u kojima prevladavaju borilačke veštine zapravo “začinjeni” razgovorom sa terapeutom. Međutim, nakon filma Annie Hall (1977) psihijatrija i psihoanaliza sve više preuzimaju primat i uklapaju se u njegov produkcijski stil koji je od tada značajno sazreo. Zapravo, opšti utisak je da za njega režiranje filmova postaje samo po sebi alternativna terapija. Tako se reditelj često stavlja iza, mada u mnogim slučajevima i ispred kamere što samo ukazuje na njegove dobro razvijene sublimatorne puteve (kapacitet za sublimaciju je zero mehanizam odbrane koji se pokazuje kroz sposobnost da se uživa u radu i životu i kao kapacitet za kreativna dostignuća). Nerazrešena trauma iz detinjstva predstavlja rekurentni motiv njegovih filmova a primer za to nalazimo u filmu Hannah and Her Sisters (1986); tu je i Leonardova patološka potreba da se dopadne u kasnom pokušaju kompenzacije da zadovolji svoje nasilne roditelje u filmu Zelig (1983).
Slučaj poznat kao “Vudi Alen sindrom” predstavlja tragediju savremenog doba u kojoj mnoge karakteristike zapadnog društva doživljavaju promene od uzdizanja i blagodeti do potpunog kolapsa, kao što je slučaj glavne junakinje Jasmin u filmu “Nesrećna Jasmin”. Složila bih se sa filmskim kritičarem Peterom Bradshawom koji je rekao da je Blue Jasmine “kasni trijumf ako ne i kasno remek-delo” koje na fantastičan način istražuje psihološku dinamiku ličnosti junakinje i njenih odnosa sa drugima.
Jasmin je žena na ivici nervnog sloma nakon što je otkrila neverstvo svog muža Hala (Alek Boldvin). Kada Hal potom ode u zatvor zbog prevare u vezi sa lažnim investicijama po principu Ponzijeve šeme, njen život u njujorškom visokom društvu biva uništen. Stoga je primorana da se preseli u San Francisko kod svoje manje glamurozne sestre Džindžer koja je i sama nedavno prošla kroz razvod braka zbog stresa nastalog nakon finansijskog ulaganja u malverzacione šeme Hala.
Film otvara scena u kojoj Jasmin (Kejt Blančet) razgovara sa nepoznatim parom u komforu svog sedišta prve klase na letu iz Njujorka za San Francisko a završava se prikazom najnižeg nivoa njene patnje, na klupi u parku, mrmljajući sebi u bradu. Upravo taj momenat je u velikoj meri suština ovog filma, a to je da se radi o usamljenosti i teškoćama u stvaranju i održavanju smislenih međuljudskih odnosa. Od starta je jasno da su i Jasmin i njena sestra Džindžer usvojene i zapravo njihovo usvajanje predstavlja simbol napuštanja koji preplavljuje ovaj film. Za razliku od sestre Džindžer koja smatra da je uvek bila odbačena od strane roditelja zato što je imala “loše gene”, Jasmin je smatrala da mora da postane poželjno i favorizovano dete jer jedino će tako biti prihvaćena. I jedino će se tako osigurati od napuštanja. Takav obrazac ponašanja nastavlja dalje u životu, posebno kada je reč o vezi sa Halom, u kojoj stalno zatvara oči i potiskuje postojanje njegovih vanbračnih afera i finansijskih pronevera. Njenoj ličnosti nedostaje autentičan, integrisan identitet, ona funkcioniše po principu “kao da adaptacije” razvijajući ono što Donald Vinikot zove “lažni Self”.
I zaista je na briljantan način Vudi Alan predstavio lik Jasmin kao nekog ko je izuzetno vulnerabilan na iskustvo samoće, stresa, panike i odbačenosti i upravo zbog toga je nesposobna da održi stabilnu sliku o sebi kakva jeste već je bazirana na imaginaciji, odnosno onako kako misli da bi drugi želeli da ona bude. Drugim rečima, njen kapacitet za samoobmanu je izuzetno visok i samim tim pospešen njenom usredsređenošću na sebe, što se vidi u pomenutoj početnoj sceni u prvoj klasi leta za San Francisko uprkos velikim dugovima u kojima se našla, a potom njena nemogućnost da shvati kako njena sestra takav potez može da smatra neskladnim. Ona se čak i ne zove Jasmin (ime joj je Dženet) tako da je njen nagon da laže i prikaže sebe u poželjnom svetlu prouzrokovan traumatskim faktorima okoline (rana separacija od roditelja). Posledično tome, i njeni odnosi sa drugima su zasnovani na imaginaciji, na projekciji željenog, te nije slučajno da je njen izbor bio Hal koji je oličenje “lažnog Selfa” (sopstva), jer predstavlja sve zamke materijalnog uspeha koje su zasnovane na lažima. Druge ljude doživljava kao isključivo dobre ili isključivo loše (nerealistični “ili-ili” doživljaj). Zato kada govori o različitim osobama u svom okruženju, posebno kada je reč o Halu, ne možemo da dobijemo njihovu integrisanu sliku, već su ovi predstavljeni kao nekonzistentne karikature, kroz fragmente ekstremnih interakcija bez kontinuiteta. Zbog tako parcijalnih pounutrenih obrazaca Jasmin odlikuje tendencija da se vezuje za druge brzo i intenzivno ali isto tako da se brzo i intenzivno udaljuje od drugih. Istovremeno pokazuje da su joj drugi preko potrebni i eksplicitno ih odbija, žudi za intimnošću i brižnošću ali ih često sa strahom odbacuje kad su joj ponuđeni, a što je sve posledica primitivnog mehanizma odbrane rascepa (tzv. splitting). Jer upravo njen odnos sa Halom demonstrira dominaciju ovog mehanizma odbrane – Hal je bio u njenim očima svemoćan, oličenje božanstva uprkos svim aferama i ilegalnim radnjama koje je odbacivala da prihvati, međutim kada se napokon suočila sa njegovim neverstvom, on je automatski za nju prestao da postoji. Toliko je prestao da postoji da je morala bukvalno da ga uništi (Jasmin ga je prijavila FBI-ju nakon čega ga hapse i on u zatvoru izvršava suicid).
Gledalac bi svakako mogao da se zapita koju bi to dijagnozu Jasmin mogla da ima, šta to sa njom nije u redu, naročito u poslednjoj sceni, na klupi gde doživljava (pseudo) psihotičnu dekompenzaciju (nervni slom). Mogla bi biti okarakterisana kao granični poremećaj ličnosti, narcisističko-parazitskog tipa, međutim Jasmin uspeva da savršeno otelotvori koncept Jungove Persone (simbolizovana maskom, Persona je ideja da svi mi igramo određene uloge u svom životu).
Dakle, za Jasmin se ne može reći da ima mentalnu bolest per se, ali ima ono što se stručno kaže – strukturalno defektnu ličnost, koja može biti posledica niza faktora (od bioloških, preko porodičnih i sociokulturnih) i koja će uvek, nažalost, ponavljati iste obrasce kada su u pitanju interpersonalni odnosi, upravo zbog te unutrašnje, intrapsihičke manjkavosti, a koja je često kompenzovana lažnim doživljajem samopoštovanja i fasadom. Njen unutrašnji svet je toliko rđav i loš, tako da su joj stalno potrebni doprinosi spolja, lažna predstava o sebi kako bi se osećala vrednom. I kada se pojavila jedna pozitivna stvar na horizontu nedaća koje su je zadesile, tačnije kada je postojala mogućnost da ostvari novi blizak odnos, ona nastavlja isti princip – preuzima potpuno novi identitet i tako se začarani krug nastavlja. Nije retkost da svako od nas u svom okruženju ima po nekog sličnog Jasmin ko je sujetan, egocentričan, manipulativan i osvetoljubiv. Osećamo da nam je u njihovoj blizini neprijatno i da smo uznemireni (zbog mehanizma projekcije), često bismo ih sklonili iz svog života ali nam nekako ne ide, te postavljamo sebi pitanje šta to sa njima nije u redu. Savremeno društvo u kom živimo i koje nameće standarde kojima nekada ne možemo da pariramo, uprkos želji, dovelo je do toga da su međuljudski odnosi postali površni, da su se smanjili kapaciteti za empatiju i da je ultimativni cilj zadovoljenje ličnih potreba. Možda bi Jasmin bila drugačija da je imala sigurno okruženje u najranijem detinjstvu, jer bi na taj način umela kasnije, u odraslom dobu da bira sekundarnu porodicu i prijatelje koji će delovati kao sigurnosna mreža, koji će je podržavati a ne samo spasavati iznova i iznova.
Na kraju, sva ova zapažanja kada govorimo o ovom konkretnom delu Vudija Alena, nisu dovoljna da se zapitamo da li on zaista ima neki poseban uvid pri stvaranju svojih likova, posebno ženskih, odnosno pri stvaranju ženstvenosti kao apstraktnog pojma. Svakako je dovoljno sugerisati da kao umetnik on ima moć da kreira likove koji su višedimenzionalni i koji su zaista psihološki realni.
Uticaj psihoanalitičke teorije se filtrira u konstrukciju tipskog karaktera koji se veoma često pojavljuje u Alenovim filmovima. Poseban primat ima detinjstvo njegovih likova kome često biva pripisano traumatično poreklo emocionalne nestabilnosti manifestovane u odraslom dobu. A svakako je humor, kao zero mehanizam odbrane, jedan od ključnih markera njegovog rada, jer kao što jedan od likova u filmu “Melinda i Melinda”, diskutujući o tragikomičnoj prirodi postojanja, kaže – “Smejemo se jer to prikriva naš pravi strah od smrti”.
Vudi Alen i psihoanaliza u njegovim filmovima napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →