Ti si volela moj weltschmerz.

(iz pesme “Radostan dan” EKV-a)

Weltchmerz – “svetski bol” u bukvalnom prevodu, je jezgrovit naziv kompleksnog umetničkog osećanja svemirske melanholije. Termin koji je uveo nemački pisac Žan Pol jasno sažima osnovne ideje ovakvog shvatanja sveta, posebne vrste umetničkog senzibiliteta, pesimizma naročito svojstvenog stvaraocima iz epohe romantizma. Opisuje osećanje duboke sete koju ima pojedinac koji je shvatio neidealnu prirodu sveta, kroz besmislenost stvari i sveprisutno i neizbežno zlo.

Žan Pol je ovu složenicu skovao kao naziv za specifičnu vrstu tuge koja je prožimala Bajronovu umetnost. Lord Gordon Bajron, bio je jednom od najistaknutijih figura engleskog romantizma. Setni motivi, pobuna protiv društva, osećaj sveprisutne tuge – glavna su obeležja njegovog stvaralaštva. U poemi iz četiri dela “Hodočašće Čajlda Harolda” Bajron opisuje putovanje i razmišljanja mladog i razočaranog čoveka (po mnogo čemu sličnog samom Bajronu) koji od veselog plemićkog života i aristokratskog društva odlazi u putovanje drugim zemljama kako bi pronašao željeni smisao. Čajld Harold je junak weltschmerz-a, pun je tuge zbog istorije ljudskog stradanja, i majci-Zemlji se obraća rečima bola.

Emotivna stanja bliska weltschmerzu su pored Bajrona opisali i drugi mislioci romantizma. Hajnrih Hajne, Fransoa Rene de Šatobrijan, Džakomo Leopardi… Ali i pored ove plejade romantičara, mnogi mislioci su tokom istorije (još od antičkih vremena) opisivali nešto što bi moglo da se podvede pod kategoriju weltschmerz-a. To nešto se da naslutiti kod jevrejskih proroka, u budističkim učenjima, u radovima Lukrecija. Mnogo pre romantičara, svestrani genije sa persijskih prostora Omar Hajam je slična osećanja umeo da ispeva kroz svoje rubaije. Ništavnost čoveka naspram prirode u celosti, beznačajnost njegove uloge u kratkom trenutku života i svesnosti, snažno odjekuju kroz njegove stihove:

Od dolaska i odlaska našeg – vajda gde je,

Od konca naseg postojanja – klupče – gde je,

Od vatre točka života – srce postojanja

Sagoreva – i pepeo postaje – a dim – gde je?

.

Kad jednom na zemlji ne bude nas – svet će biti svet,

Kad nam se izgubi i trag i glas – svet će biti svet.

I pre nego što smo bili mi – svet je bio svet,

I nama kad kucne zadnji čas – svet će biti svet.

Jadi Geteovog Vertera, pesimistička filozofija Šopenhauera, razmišljanja Hermana Hesea – u svemu tome se nazire intelektualno-emotivni naboj weltschmerza. Weltschmerz je u nekom smislu altruističko osećanje patnje sveta i sapatništva sa drugim ljudima, ali je takođe i egoistički poriv skitalačkog duha blizak usamljenosti i eskapizmu. Centralna ideja je u nesavršenosti sveta – svet nije, kao u Lajbnicovoj “Teodiceji” najbolji od svih svetova – naprotiv, svet je nesavršeno mesto prožeto besmislenom, uzaludnom patnjom.

Prema mišljenju kritičara Džeroma Mekgena, Bajron je kroz svog junaka Harloda poručio sledeće: “najveća tragika čoveka je u činjenici što može da spozna ono savršenstvo koje ne može dostići”. Ili, kako bi rekla nimfomanka Džo iz poslednjeg filma Larsa fon Trira – “možda je moja najveća greška što sam previše želela od zalaska Sunca”. I onda je prirodno da se zapitamo – da li stvar je u nesavršenosti sveta ili nesavršenosti očekivanja? Da li je do zalaska Sunca ili do čoveka? Da li je ovakav senzibilitet odraz najdublje istine sveta  ili pak samo hir sanjara velikog duhovnog apetita? Ili, možda, i jedno i drugo?

No words could explain, no actions determine,

Just watching the trees and the leaves as they fall.

Za P.U.L.S.E Milovan Đokić

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, melanholija, Milovan Đokić, Umetnost