X faktor Srđana Dragojevića

Mnogi bi srpski reditelji poželeli da se o njihovim filmovima van Srbije piše na način kako je pisano i kako su prihvatani filmovi Srđana Dragojevića. Film “Rane” je američka novinarka i filmska kritičarka The New York Times-a Dženet Maslin (Janet Maslin) uporedila sa filmom Denija Bojla Trainspotting. “Imaju veoma sličan stilski bravado, cinizam u naraciji i tragičnu i apsurdnu situaciju u kojoj su glavni junaci Pinki i Kraut.” Emanuel Levi, poznati filmski kritičar koji piše kritike za filmski magazin Variety je “Lepa sela, lepo gore ” proglasio savršenim filmskim ostvarenjem. Smatra da je crni humor u filmu razuzdaniji nego u MASH-u, smeliji u viđenju politike i rata od svih Kjubrikovih filmova i jednim od najhrabrijih anti-ratnih filmova prikazanih u bioskopima. Jurica Pavičić za Jutarnji list film “Parada” upoređuje sa ostvarenjima Akira Kurosave i Džona Stardžesa.” Kod Kurosawe vidjeli smo sedam odbačenih samuraja koji brane nevine seljane. Kod Johna Sturgesa sedam plaćenika koji brane sirote Meksikance. “Parada” je film koji se može voljeti, bestidno i namjerno populističko djelo koje ljudima prodaje gorkastu političku lekciju uz omot od šećerne vune”. Ante Tomić je u Slobodnoj Dalmaciji o “Paradi” napisao u svojoj kolumni: “Film je genijalan primjer umjetničke manipulacije gdje je autor, besramno koristeći najužasnije političke nekorektnosti, napravio djelo koje u cjelini nije moglo biti politički korektnije”.

Kao i uvek, najteže je biti prorok u svome selu. Ipak, ma koliko u Srbiji samoj postoje oprečna mišljenja o vrednosti njegovih filmova, koliko kontroverzama o reditelju i scenaristi Dragojeviću, svojim britkim jezikom, doprinosi i on sam, činjenica da su dva njegova filma uvrštena u izbor deset najboljih srpskih filmova svih vremena, uspeh skoro svih filmova u čijem stvaranju je učestvovao kao reditelj i scenarista, i to u bioskopima jedne osiromašene zemlje, govori da je Srđan Dragojević jedan od naših najdragocenijih filmskih autora. O svemu ovome, o prošlosti i budućnosti, Srđan Dragojević govori za “P.U.L.S.E”

P.U.L.S.E: Da li je teško biti Srđan Dragojević?

Srđan Dragojević: Nije. Meni je lako sa samim sobom, no je teško baviti se ovim poslom u zemlji i vremenu u kojem živimo. Verovatno mi je ova prethodna decenija bila najteža u zivotu. Ali verujem da i mnogi drugi dele ovo moje mišljenje. Naravno, osim mediokriteta koji su isplivali na površinu u svim profesijama, pa i u ovoj.

P.U.L.S.E: U skoro svim kritikama, i našim i stranim, opisuju Vas kao cinika, hrabrog i smelog režisera. Da li je zaista potrebna hrabrost u Srbiji da bi se prikazalo pravo stanje stvari, vidjeno iz Vaše vizure?

Srđan Dragojević : To što neko doživljava kao hrabrost, za mene je – nužnost. Umiljata janjad danas sisaju i više od dve sise ali će, neumitno, odrasti u – ovce.

P.U.L.S.E: Koje Vas kritike više stimulišu i inspirišu? I da li čitate kritike o Vašim filmovima?

Srđan Dragojević: Čitam, baš sve. Pa čak i blogove. Te komentare na forumima. Zanima me kako ljudi različitih “backgrounda” vide film, kako kroz njega, a često, i kroz mene, projektuju svoje lične težnje, osujećenja i frustracije. Interesantno je pratiti tu živu interakciju koja se razvija – često mi baš najveci “mrzitelji” pomognu najviše da osmislim sledeći korak u promociji filma…

P.U.L.S.E: Koliko se poigravate (emocijama, stereotipima) a koliko provocirate svojim filmovima?

Srđan Dragojević: Ima kod nas par filmova poslednjih godina koji su provokacija, i – samo to. Ja se ne trudim da moji filmovi provociraju, istina, katkad ispadnu provokativni ali razlog za to ne treba tražiti u samim filmovima već u tom nezaustavljivom naletu političke “korektnosti”, mentalne i duhovne “uravnilovke” što je stigla u naše krajeve, mutirala i dobila novu, jos nepodnošljiviju formu od one koja se sreće u Americi i Zapadnoj Evropi. Jerbo je “začinjena” novo-izdžikljalim verskim fanatizmom i posvemašnjim siromaštvom.

P.U.L.S.E: „Lepa sela, lepo gore“ je u Srbiji proglašavan antisrpskim filmom, u bliskom okruženju prosrpskom propagandom, a selektor Venecijanskog festivala ga je okarakterisao kao „srpski fašistički film“ i odbio da ga uvrsti u selekciju festivala. Otkud tako različite reakcije na jedan film koji je sniman, bez ikakve vremenske i istorijske distance, maltene dok su trajali ratni sukobi, na licu mesta?

Srđan Dragojević: Pa baš zato. Slika o Srbima, setimo se, bila je veoma pojednostavljena, bez ikakvih “valera”. No, možete i danas, petnaest godina kasnije, po forumima naći naširoke analize filma sa veoma oprečnih ideoloških pozicija. I to je, svakako, veoma zanimljivo. Uvek poželim da korigujem neke od teoretičara koji tvrde da je taj film odraz moje apolitičnosti, te na neki način predstavlja i generacijski stav. Mislim da je tu, ipak, pre reč o ambivalenciji, nego o apolitičnosti. Rekao bih da je taj film tako uspeo upravo zbog ambivalencije. Mnogi od filmova o ratu 1991-1995 ne poseduju ni trunku sumnje, nikakvu upitanost…

P.U.L.S.E: Da li je moguće, ne samo kod nas, da se prijateljstva iz detinjstva i mladosti („Lepa sela, lepo gore“ ) političkim manipulacijama pretvore u krvava neprijateljstva?

Srđan Dragojević: Ima nekoliko takvih filmova, zar ne? Ne mogu se bas sada setiti s obzirom da poslednjih trideset godina gledam najmanje dva filma dnevno, te sami izračunajte…e, da…Ben Hur, hehe.

P.U.L.S.E: Jeste li verovali u uspeh „Parade“?

Srđan Dragojević: Naravno. Samo me je, priznajem, dnevna politika vezana za “Pride” stalno sustizala i mučila. Napisali ste nešto tri godine ranije i onda imate taj prokleti, beskrajni proces konkurisanja i čekanja na rezultate raznih fondova, i osecate se bespomoćno. Počinjete, pred premijeru da se pitate – “Da li je bolje da se Pride održi, sa haosom koji se nagoveštava ili da se otkaže?” Pitanja koja nikakve veze nemaju sa energijom koju ste uložili u kreiranje jedne paralelne stvarnosti u sopstvenom filmu…

P.U.L.S.E: U „Aždahi“ vojno sposobni muškarci i invalidi dele jedan isti prostor ali, suštinski, žive odvojeno. U „Paradi“ dva sloja društva, uopšteni ih nazovimo konzervativnim i liberalnim, sukobljavaju se na isti način. Da li nam je netrpeljivost i nesposobnost komunikacije sudbina?

Srđan Dragojević: Otkud je? Lepo smo živeli do 1989. godine. Uvek sam smatrao da je Jugoslaviji trebalo samo deset godina da se Jugosloveni formiraju kao tolerantna, homogena većina, konačna brana protiv šovinizama i atavizama koje nose nacionalne podele i netrpeljivosti.

P.U.L.S.E: Scenario „Parade“, koliko nam je poznato, napisan je pre svih sukoba i održavanja gej parada u Srbiji. Da li je bilo teško anticipirati ovakvu vrstu problema u Srbiji?

Srđan Dragojević: Razumski, ne. Nisam imao ideju da ce stvar eskalirati na taj način. Izgleda da je me je intuicija ipak vodila dok sam pisao scenario. Scenario je, u prvoj verziji, imao drugačiji kraj, doduše. Limun i ostali dobijaju strašne batine ali je Limun od Biserke nagrađen – svi su u gipsu ali uživaju u “blagodetima” klasične balkanske svadbe uz pesmu “Snijeg pade na behar na voće”. No, stvarnost je polako ulazila i u scenario, već krajem 2008. kraj postaje turoban, mračan. Imali ste te nacionalističke izlive u međuvremenu, paljenje ambasada…očito da sam ja to sublimirao menjajući kraj priče.

P.U.L.S.E: Da li prijem „Parade“ u Srbiji i našim susednim zemljama govori o tome da smo mi u biti slični narodi, a da je taj sindrom „malih razlika“ doveo do opšteg pustošenja, mržnje i razaranja tokom devedesetih godina?

Srđan Dragojević: Ma ne, taj sindrom “malih razlika” će dovesti do toga da oženite Zagrepčanku ili Splićanku, jer su dovoljno bliske a opet, provokativno, različite po mentalitetu, a ne da se koljete…Rat je izazvan potrebom stranih faktora da se “brzinski” izvrši preraspodela kapitala jer bi privatizacija u bogatoj Jugoslaviji trajala predugo i sa neizvesnim ishodom…

P.U.L.S.E: Da li u „Paradi“ prisutvujemo susretu preživelih iz nekih situacija sličnih iz „Lepih sela…“ kao gubitnika ratova i tranzicije, sa decom iz „Rana“ kao žrtvama odrastanja u istom turbulentnom vremenu gubitka svih normi?

Srđan Dragojević: Interesantna misao. Mogao bih se složiti sa vama.

P.U.L.S.E: Da li lik Velje Nikola Koja iz „Lepih sela…“ može evoluirati u Limuna iz završnih scena „Parade“ …ili je to u biti isti čovek u različitim životnim situacijama?

Srđan Dragojević: Pa da, isti je to čovek. Mene je, zaista, od tolikih stvari koje su nepravedno izrečene o ovom filmu zapravo pogodilo samo to da sad neko postavlja pitanje – “Kako ratni zločinci mogu braniti ljudska prava”. Gde je u “Paradi” i jedan dokaz da su moji junaci zločinci?! Ako nešto prezirem, to je ljudska sitničavost.

P.U.L.S.E: Koliko film uopšte i konkretno „Parada“ može promeniti percepciju i mišljenje ljudi?

Srđan Dragojević: Iskreno da vam kažem, ne znam. Ili, ne znam još. Distribucija još nije završena, onda dolazi DVD, pa prikazivanja na televiziji. Da mi ovo pitanje postavite u novembru, godinu dana od početka prikazivanja, možda bih i mogao da dam neke zaključke. Ili, možda i malo ranije – posmatrajmo šta će se dešavati kada se zakaže ovogodišnji “Pride”.

P.U.L.S.E: Primetno je da u svojim filmovima citirate scene iz filmskih klasika. Konkretno u „Paradi“ potenciraju se scene muškog prijateljstva iz „Ben Hura“ i „Sedmorice veličanstvenih“ Da li želite, pored ostalog, da kažete da je, u svoje doba“ i u nekim drugim kulturama bilo potrebe da se problemi u društvu prikažu na neki mimikrijski način?

Srđan Dragojević: Pa film je uvek tako funkcionisao. Čuveni Hays Office, ured koji je vodio cenzuru u američkom filmu, koja je ustanovljena još u povojima filma 1915. ali se kodifikovala krajem dvadesetih, zapravo je učinio i veliku uslugu autorima. Kao što je cenzura, na neki način, pogodovala kreativnosti autora u Istočnoj Evropi. Unapredila jezik filma, stvari su postajale suptilnije, važni su bili nagoveštaji i način na koji autor “namiguje” svojim gledaocima…Što se Ben Hura tiče tu ima i malo samoironije. Vec me dugo optužuju da su mi bazično filmovi “pederski” Milan-Halil, Švaba-Pinki, itd…

P.U.L.S.E: Da li se i u demokratski uređenim duštvima postoje isti atavistički problemi, brižljivo skriveni, koji se kod nas, pak eksponiraju na dramatičan način? Da li je u biti ljudskog bića netrpeljivost i dominacija jedne grupe nad drugom?

Srđan Dragojević: Po meni nije. Ja verujem u to da su ljudi bazično dobri i da je solidarnost podjednako važan pokretač koliko i pohlepa. Činjenica je da se uspešnija i organizovanija društva bolje brane od nasilne, beskrupulozne manjine koju čine osobe sa izraženim sociopatskim i psihopatskim karakteristikama, kojih ima, po brojnim istraživanjima, u svakom društvu između 3 i 5 procenata. Veliki je problem kada u društvu kao sto je naše, ljude sa tim poremećajem karaktera prepoznajete medju političarima i tajkunima. Umesto da ih društvo drži pod kontrolom, oni su uspeli da uspostave kontrolu nad većinom.

P.U.L.S.E: Koliko je teško snimiti komediju koja na populistički način govori o teškim problemima jednog podeljenog društva sa pozivom na promenu kolektivne svesti?

Srđan Dragojević: Ja ne volim te epitete “populističko” i “komercijalno” koji se često “lepe” mojim filmovima. Svoje filmove smatram komunikativnim, zanatski vešto urađenim i na neki način, “delotvornim”. Čini se da, bar neki od njih, deluju, vršeći pozitivnu manipulaciju. Ističem ovo poslednje jer verujem da manipulacija gledaočevim emocijama može imati i pozitivnu ulogu. Ali, da bih inicirao i sprovodio taj proces, moji filmovi jesu u biti nekoherentni, mozaički i nedosledni…jer, meni je mnogo bitno šta izlazi ispod površine, od onoga što je gore, što se sagledava na pojavnom planu. valjda zato ima i kritičara koji prosto ne shvataju moje filmove. I to je u redu, kritičar ne može, gledajući film da isključi “racio”, a ja baš gledaoca molim da mi poveruje i da u jednom trenutku učini to – klik – kako bi film mogao da deluje. Dobro sad, molim je suviše lep izraz, tačnije je, recimo, varam…

P.U.L.S.E: Ima li nade da Srbija postane zemlja u kojoj ovakvi filmovi, na neki način „prosvetiteljski“ neće biti potrebni?

Srđan Dragojević: Ma ne, na žalost, nismo mi “Švicarska”, pogotovu što Švajcarske, kao pojma “raja” neće biti već u sledećoj deceniji…Nadam se da ću uspeti da snimim bar još ta četiri scenarija koja imam i volim, pre nego što svet ode do đavola.

P.U.L.S.E: Otkud pesma „Bilećanka“ kao muzička potpora filmu?

Srđan Dragojević: Eh, tu sam se zaista mučio. Ništa mi se nije dopadalo, nisam mogao tri meseca ništa da smislim. Onda sam, za najavnu špicu danima uporno istraživao, hteo sam da napravim nekakav galimatijas šovinističkih pesama sa svih strana, od – “Aj, sviće zora, k…. pusi lepi Jović Bora” pa do “Da zna bila kakva je slanina, nikad ne bi ljubila Turčina”, a pritom sam, da odmorim mozak od ovih bljuvotina, slušao i partizanske pesme…pa sam naleteo na ovu verziju “Bilećanke” koju nisam znao. Istog dana sam iskopao Predinov telefon i pozvao ga…

P.U.L.S.E: Šta posle „Parade“?

Srđan Dragojević: Svakako “The Porcupine”, po romanu Julian-a Barnes-a, veoma kompleksan, “marksistički” film. Onda, “Škartovi” (1999.) koji sam napisao sa Dimitrijem Vojnovim i koji je dva puta zaredom odbijen na konkursu (tu ću morati da malo i povećam odjavnu špicu jer osoba koje su odbile ovaj scenario ima čak osam u dve komisije, za razliku od trojice koji su apostrofirani na kraju špice “Parade”) Onda “After”, scenario koji se bavi posleratnom Nemačkom 1945. godine i na kraju “Pasha”, jedan vestern koji sam za Studio Canal napisao još pre osam godina. I, ovo mi je dovoljno za čitavu karijeru.

P.U.L.S.E: Šta ljudi ne znaju o Vama?

Srđan Dragojević: Bojim se da znaju i suviše. Možda i više no što bih ja želeo. Dovoljno je da ljudi poznaju moje filmove. Ja sam, privatno, sasvim običan čovek.