Yukio Mishima bio je opsednut fenomenom svetlosti. Za njega je svetlost imala metafizičku dimenziju postojanja. U petnaestoj godini napisao je pesmu kojom otvara esej Sunce i čelik u kojoj priziva noć kao spasenje, tamni bezdan duše.

I svetlost se još širi
i ljudi
slave dan.
Ja se klonim sunca
i bacam dušu
u tamni bezdan.

U njegovom pisanju postoji težnja da uvek zatitra misao onde gde se susreću svetlo i tama, na rubovima graničja, u neizvesnosti. Posredi je mesto intimne traume koja se dramatično kreće ka osvetljavanju skrivene lepote života. To je put koji je prošao od slabašnog dečaka ,,zarobljenog u staklenom kavezu’’ svoje ekscentrične bake, odvojenog od roditelja i vršnjaka, do ekstatičnog mladića prepunog zanosa nezaustavljive slobode u nadolasku. Samo u mašti mogao je da leti širom raširenih krila. Senke i svetlost upijaju sve strahove i čežnje mladog pisca, koji se u godinama nakon svetskog rata, već naviknut da mogućnost smrti prihvati sa blagim zadovoljstvom, oseća usamljeno i odbačeno. Čitajući Wildea i Yeatsa i savremene japanske pisce marginalce on postaje, uprkos usamljenosti, prepun želje da bude shvaćen, gotovo opsednut čežnjom da dokaže sebe i čitav svoj život. Neprilagođen svom erotskom nagonu, zovu strasti koji iz njega izbija poput bujice, stalno nasrće na granice svog stvaralaštva koji naziva nihilističkim estetizmom. Takav paradoks života na granici Mishima poentira u završnim rečenicama kultnog romana Ispovest maske kada pred prizorom mišićavog tela mladića koji stoji na suncu oseća duboki potres, oštar bodež stvarnosti. Osećao sam se, piše Mishima,

,,kao da prisustvujem trenutku u kome se sav moj život pretvara u neku vrstu užasnog nepostojanja. Sklopio sam oči i za nekoliko trenutaka ponovo povratio svoj hladan kao led osećaj dužnosti’’.

Potres je ono što život pisca dovodi u pitanje, on stoji sa maskom vojnika prikrivajući lice pesnika. U njemu je sve nabujalo od čežnje za nedostižnim i beskonačnim osećajem krajnje slobode.

Simboliku svetlosti, na sličan način, afirmiše i pisac koji je u velikoj meri uticao na Mishiminu poetiku. Jun’ichirō Tanizaki svetlost koristi kao simbolički mig kojim pojašnjava razliku između estetike istoka i zapada. Japansku kulturu odlikuje taktilnost, međuigra svetlosti i senke, šuštanje svile, titraj sveće, slabo osvetljene prostorije, dok zapadna kultura neprekidno obasjava svaki kutak svoga postojanja. Lepota se okriva u krhotini, u tamnom kutku prigušene svetlosti. Igra senki nagoveštava lepotu i mir. Tanizaki u čuvenom eseju U slavu senki skrivenu lepotu senki suprostavlja progresivnom zapadu koji još uvek traga za što jačom svetlošću, trudeći se da iskoreni čak i najmanju senku. Sličnim tragom vodi se i savremeni filozof Byung-Chul Han kada zapadnu kulturu metaforički opisuje kao obitavanje, a istočnu kao lutanje. Zapad je zemlja, istok je voda. Čovek zapada gradi kuću u kojoj prebiva, dok čovek istoka luta ne ostavljujući tragove iza sebe. To je odsutnost koja životu daje duboki smisao više egzistencije.

Mishima je sledbenik senki, ratnik u potrazi, lutalica koji ne ostavlja tragove. U njegovom delu sve je nestalno poput vode koja se izliva i probija granice svoje obale. Mishimin biograf i prijatelj John Nathan u knjizi Život bez kompromisa sažeo je to sledećim rečima:

 ,,On je bio zatočenik romantične težnje za smrću kao estetskog ideala koji je poticao iz njegove erotske prirode… A promene u spoljašnjoj stvarnosti nisu mogle ni da ga oslobode čežnje, niti da promene njegovu prirodu.” ( Mišima, Život bez kompromisa, priredio i preveo Dragan Milenković sa Draganom Monaševićem, Beograd, 2013)

Čežnja je, uz lepotu, ključna reč za razumevanje Mishimine osobnosti i svega onoga što je dovelo do samoubistva koje je izvršio javno u zimu 1970. godine. Mnogi su uzrok u njegovoj odluci da izvrši harakiri tražili u naglašenom patriotizmu, potom u nastupu ludila, dok su malobrojni (među kojima je i Nathan) potez samopovređivanja videli kao erotski, a ne patriotski čin.

Sunce ostaje njegova opsesija. Bljesak misli poput zažarenog sunca koje se sprema da zađe. Kod Mishime postoji tendencija da se svi granični momenti egzistencije o kojima piše poistovete sa metafizikom svetlosti. Kada 1951. godine putuje na zapad u svojstvu novinara tada u putopisnim zapisima Apolonovo staklo, sa broda kojim je išao u San Francisko, piše o svojoj neiscrpnoj temi.

 ,,Sunce. Sunce. Savršeno sunce!… U detinjstvu sam bio uveren da je zalazak bio jedino opravdanje sunčevog postojanja. Dok sam se otkrivao pred suncem danas, osetio sam, celim svojim telom, radost oslobađanja od te preosetljive tvrdoglavosti moje mladosti.”

Sunce okrepljuje um i telo. Um se rascvetava poput ruže, dok oznojeno telo regeneriše mišiće. Znoj je znak, obeležje muškosti. Znoj nagoveštava čisto osećanje snage. Oznojeno telo je slika apstrakne vrline. Mishima u Suncu i čeliku povezuje znoj i čistinu, snagu i mišiće koji zadobijaju dah mentola. Jedino su mišići, okrepljeni na svetlosti i očišćeni znojem napora, sposobni da zdrobe čistu formu postojanja i da je pretvore u ,,kristalno osećanje moći”. Sunce tako izliva snagu toplote i pretvara je u čelik. Čvrstu nedostižnost jedne moći. Strast i smrt. To je mesto na kome se susreću i prijateljski razilaze Yukio Mishima, Georges Bataille i Friedrich Nietzsche.

Nenad Obradović

Metafizika svetlosti