Mo Jen – „Žabe“ ili kako napisati odu životu

Mo Jen – „Žabe“ ili kako napisati odu životu

Knjigu neprivlačnog naslova kupila sam vođena instinktom. Ono što nas užasava i ježi, pomalo nas i privlači, na jedan taman, dubok i neodoljiv način. Životinjski svet me, svakako, fascinira svojom neobičnošću, raznolikošću i pre svega uklopljenošću u sve nerazumljive tajne po kojima se život odvija. Međutim, moja opčinjenost ljudskim daleko nadmašuje tu fascinaciju i ostavlja životinjski svet u senci iz koje se, nekim naročitim fenomenom, retko nametne mom pogledu.

„To što vidimo, to je uvek svet, a nikad ono čisto, nemotreno, što se udiše i beskonačno zna i za čim se ne žudi (…) To je sudbina, biti nasuprot, vazda“, kaže Rilke u „Devinskim elegijama“.

Zašto „Žabe“? Šta je nagnalo autora da svom romanu da takav naslov? Da bih došla do makar polovičnog odgovora na ovo pitanje, morala sam pročitati prvih pet obimnih poglavlja, više od 300 stranica ovog romana. Mo Jen je književni pseudonim Guan Mojea, i igra reči – te dve reči zapravo znače „ne govori“, „ćuti“. Na sličan način i naslov knjige zapravo je varka, obmana, igra reči, navođenje na krivi trag. Ima još takvih primera: prva asocijacija mi je naslov Kucijevog poznatog romana „Fo“; možemo ga tumačiti kao prezime pisca „Robinzona Krusoa“, ali i kao reč „neprijatelj“ („friend or foe?“) čime nam autor suptilno nagoveštava da je pisac (možda) neprijatelj (čitaoca, likova, istine). Isto tako, reč „žabe“, „va“, može se tumačiti na više načina. Nije u pitanju trik, poigravanje sa čitaocem, postavljanje zagonetke koju ćemo poželeti da rešavamo iz zabave; knjiga nam, krijući se na početku, a zatim sve otvorenije, predočava i raskrinkava najdelikatnije pitanje Kine u periodu posle II svetskog rata.

A sve počinje lagano, prividno naivno. Narator, u formi pisama upućenih starijem kolegi, poznatom i proslavljenom književniku iz Japana, započinje priču o svojoj tetki, školovanoj akušerki koja pokreće svoju praksu u posleratnom periodu, u selima Severoistočnog Gaomija. Priča nam na samom početku daje uvid u detinjstvo čitave jedne generacije rođene desetak godina nakon završetka II svetskog rata, koja zajedno sa odraslima mora snositi teret obnove i industrijalizacije zemlje, njen prelaz od agrarne u modernu komunističku državu. Blago razočaranje ovakvim početkom knjige stavila sam „u zagrade“, sigurna da iza tog idiličnog, mada pomalo gorkog opisa odrastanja na selu, opisa jedne družine čiji svaki član nosi ime po nekom delu ljudskog tela (Nosonja, Rukan, Stopalan), autor mora ponuditi nešto čime će nas trgnuti iz tog idiličnog sna. Ponavljam tu reč – idilično – iako već na početku knjige čitava družina zdušno žvaće ugalj, usled gladi koja je tih godina vladala u Kini. Kako onda govorim o idiličnosti? Ono što sam pročitala na prvim stranicama podsetilo me je, načinom na koji je prikazano, na romane mog detinjstva, na Branka Ćopića i druge autore koji su, u posleratnoj Jugoslaviji, opisivali odrastanje na selu, rat i posleratni period iz perspektive deteta, pomalo gorko, ali sa dozom humora. Bez obzira na sve, to je vreme, u odnosu na ono u kome se autor nalazi dok piše , idilično, ili zbog vremenske distance koja sve oboji na drugačiji način, ili zbog promena, naročito ubrzanih u dvadesetom veku, koje jesu donele novo, drugačije društvo, ali ono možda nije opravdalo očekivanja. Odavno mi do ruku nije došao roman koji bih, bilo zbog odabira teme ili zbog načina na koji je tema obrađena, uporedila sa romanima detinjstva, sa školskom lektirom osamdesetih godina u socijalističkoj Jugoslaviji. Verovatno su romanopisci savremenog Zapada napustili ovakav način pisanja pre jednog, ili bar više od pola veka. S obzirom da sama nisam odrastala na selu, i da pripadam nešto mlađoj generaciji od opisane, ono o čemu autor piše, u smislu poistovećivanja , moglo bi biti zanimljivo tek generaciji mojih roditelja ili još starijima. Okvir u kome se ja kao čitalac mnogo lakše pronalazim je veliki grad, sivilo predgrađa, pa bio to Pariz, Prag, Lisabon, Buenos Aires ili neki drugi. Mogu se pronaći i u gradovima uništenim ratom, bombardovanjima, čak i u rovu ili improvizovanim vojnim ambulantama. Ali ne i na selu, mora to biti asfalt, to je moj teren. Međutim, ovaj me autor vodi po selima Severoistočnog Gaomija, tamo gde se uzgajaju breskve, gde je umetnost svedena na pravljenje figurica od gline, gde se danonoćno čuje kreketanje ogromnog broja žaba, gde decu na svet još uvek donose stare primalje, a prvi ručni sat izaziva ogromnu pažnju i postaje čitava mala senzacija. Jasno je da je autor namerno odabrao epistolarnu formu i jednostavan i direktan način pripovedanja, da nam iz perspektive deteta dočara jedno vreme u kome se začinje problem koji predstavlja njegovu osnovnu preokupaciju. Pričajući nam lagano, direktno, naivno, tu svoju porodičnu priču, opisujući detaljno sva htenja i strahovanja njenih članova, on nam, naizgled ovlaš i samo u funkciji priče, nabacuje najvažnije podatke o promenama u kineskom društvu koje su na te članove uticale. Tako saznajemo da je od ’53. do ’57. godine bio period procvata proizvodnje i ekonomije i da su bile bogate žetve.

„Narod je bio sit, dobro obučen i srećan, te su se žene utrkivale koja će pre da zatrudni i rodi. Tih godina, tetka nije znala gde joj je glava od posla. Tragovi točkova njenog bicikla mogli su se videti na svakom drumu, u svakom sokaku tih osamnaest sela našeg Severoistočnog Gaomija, dok su otisci njenih stopala bili rasuti po dvorištima većine seljana. (…) U poznijim godinama, tetka bi se često sa setom sećala tih dana. Bilo je to zlatno doba Kine, u isto vreme i zlatno doba tetkinog života. Ne pamtim više koliko je puta tetka, sa sjajem u očima, čežnjivo govorila: ’U to vreme ja sam bila živi Buda, boginja plodnosti, mirisala sam na stotinu cvetova, za mnom su leteli rojevi pčela i leptirova. A sad, majku mu milosnu, sad za mnom lete samo rojevi zunzara…’ “

Otkud ta promena u tetkinom životu i životu Kine? Zar sa godinama Kina nije bila sve naprednija, ekonomski sve jača? Dečaci, tada učenici 5. razreda osnovne škole, moraće na svojoj koži prvo osetiti pogoršanje odnosa između Kine i Sovjetskog Saveza. Nekoliko godina kasnije uslediće i surova Kulturna revolucija, koja ne ostavlja netaknutima ni najvernije predstavnike borbe za razvoj i napredak komunističke Kine. Nakon gladi, saznajemo dalje iz romana, 1962. godine bogato je rodio krompir. To je donelo veliko olakšanje narodu, ali istovremeno i nove probleme državi u razvoju.

„Početkom zime 1963. godine, Severoistočni Gaomi zabeležio je prvi talas rasta prirodnog priraštaja posle osnivanja Narodne republike Kine. Te godine, samo u 52 sela naše komune rođeno je 2868 beba. Njih je tetka nazivala ’decom slatkog krompira’.“

Autor je radnju i ovog romana, kao i nekih ranijih, smestio u fiktivni Severoistočni Gaomi. Njegovo rodno mesto zaista se zvalo Gaomi, ali podaci o kojima je govorio, mesta koja je navodio, bila su izmišljena. Ipak, ti podaci verovatno nisu mnogo odudarali od situacije koja je tih godina bila aktuelna.

„Za svako od te ’dece slatkog krompira’ roditelji bi, kada bi došli da ih upišu u matične knjige rođenih, dobijali kupone za 5 i po metara platna i kilogram sojinog ulja. Oni koji su dobili blizance, dobijali bi duplo više. I dok su posmatrali to zlatnožuto sojino ulje i prstima savijali kupone iz kojih se širio miris mastila, tim majkama i očevima bi oči zasuzile, a duša bi im se ispunila dubokom zahvalnošću. ’Nema boljeg društva od ovog sadašnjeg! Još ti i poklone daju kad rodiš dete’, rekla je moja majka. ’Zemlji fale ljudi, trebaju ljudi, njoj su ljudi dragoceni, nego šta!’ I dok je u duši osećao neizmernu zahvalnost, narod je krišom doneo odluku da rađa što je moguće više dece, i time se oduži domovini za njenu dobrotu.“

Preokret je usledio već 1965. godine. Vrtoglavi porast stanovništva počeo je da pritiska državnu kasu, da ugrožava plan o napredovanju i modernizaciji zemlje. Pristupilo se novoj politici – politici planskog rađanja. Slogan koji su vlasti tada istakle glasio je: „Ni jedno nije malo, dvoje je taman, troje je previše.“ U to vreme, to je još uvek imalo formu predloga. Pristupilo se edukaciji neukog seoskog stanovništva. Tetka, do tada samo primalja, postala je jedan od izvršilaca i kontrolora sprovođenja nove politike. Nije se moglo nikako ići protiv novouspostavljenog sistema koji je iz forme predloga i edukacije veoma brzo prešao u formu obaveznog, a zatim i prisile putem sankcionisanja i medicinskih zahvata; to je pravdano rečima da se radi o pozivu partije, direktivi druga Maoa, o politici države koja se, u interesu svih, mora bespogovorno sprovoditi. I sprovodila se, u početku kroz propagiranje kontracepcije, kroz puštanje, u selima i gradovima, poučnih filmova i izvođenje pozorišnih komada u edukativne svrhe, zatim kroz deljenje besplatnih prezervativa i kontraceptivnih pilula, da bi se ubrzo prešlo i na tehniku podvezivanja semenovoda, uz mere prinude. Uskoro je usledila ugradnja spirala ženama odmah posle prvog porođaja, bez traženja dozvole i saglasnosti za takav zahvat. Narod se, neuk narod, tome protivio. Pisac izbegava da nam o svemu tome izriče svoj sud; ipak, kroz govor običnih ljudi (recimo, naratorove majke) možemo videti šta se u Kini smatralo tradicionalnim vrednostima od pamtiveka.

„Od kada je sveta i veka, ljudi su decu rađali prateći zakone prirode. Još u slavno doba dinastije Han, car je izd’o uredbu kojom je naredio da se ženska deca udaju sa trinaes’. Teško bi ga bilo očevima i braći onih koje se u tim godinama ne udaju. ’De će država da nađe vojnike ako žene ne budu rađale? Svaki bogovetni dan nam pune glavu kako će Amerikanci da nas napadnu, svaki bogovetni dan na sav glas pozivaju na oslobođenje Tajvana, pa ’de ćemo da nađemo vojnike ako žene ne budu rađale? Ko će onda da nas brani od tih Amerikanaca, ako ne budemo imali vojnike? Koga ćemo onda da šaljemo da oslobađa Tajvan? (…) Predsednik Mao je rek’o: ’ Što nas je više, to smo snažniji, što nas je više to će nam biti lakše. Ljudi su živo bogatstvo, ko ima ljude ima svet!“

Jesu li to zaista bile reči predsednika Maoa? To ne saznajemo iz teksta. Nastupile su godine koje su bile predviđene za stvaranje nekih drugih bogatstava. Politika planskog rađanja ograničila je porodice već početkom osamdesetih godina prošlog veka na samo jedno dete. U seoskim domaćinstvima, u slučaju da je prvo dete bilo žensko, moglo se je roditi još jedno, ali tek posle osam godina. Državni službenici, članovi partije, vojnici i oficiri, nisu smeli ni pomišljati na drugo dete, osim po cenu žrtvovanja službe i vraćanja na selo. Ali kako se sistem vrednosti promenio, to nije bila privlačna alterantiva. Za razliku od državnih službenika, ljudi sa sela bili su spremni da na svaki način pokušaju da prevare vlasti. Oni koji su otkriveni u pokušajima prevare, najstrože su sankcionisani. Ženama su abortusi rađeni i u poodmakloj trudnoći, što se neretko završavalo smrtnim ishodom i po majku i po dete. Takva je situacija, s druge strane, izazvala otpor i ilegalno uzajamno potpomaganje ljudi koji su pokušavali da ostvare svoje (smatrali su) elementarno pravo na rađanje. Živo dete, rođeno dete, nije se moglo više ubiti, iako su za njega morali platiti basnoslovnu kaznu. Igrajući na tu kartu, žene su odlazile kod onih koji su bili spremni (za neku nadoknadu ili bez nje) da im ilegalno otklone na silu ugrađene spirale, a nakon začeća porodice su ih sakrivale, neretko u podrumima i na sličnim mestima, u nadi da će moći promaći rigoroznim kontrolama koje je partija upućivala u svako selo. Da bi se politika planskog rađanja sprovela do kraja dete je moralo biti ubijeno dok je još u majčinoj utrobi, po cenu majčine smrti. Mo Jen nam, živo i više nimalo idilično, prikazuje osećanja tih majki, sprečenih da dobiju drugo dete, koje, iako su prisustvovale situacijama sa smrtnim ishodom svojih sunarodnica, nisu odustajale od pokušaja da donesu na svet „nezakonito“ dete.

Svakako, sad se već jasno vidi o čemu zapravo govori ovaj, na početku lagan, a zapravo pretežak roman. Žabe, na kineskom „va“ , takođe znači i deca, bebe, samo se drugačije izgovara. Tajnu nam otkriva supruga naratora, i sama učesnica, budući akušerka, u mnogim abortusima.

„Kad malo bolje razmisliš, žabe uopšte nisu grozne. Ljudi i žabe imaju iste pretke. Po svom obliku, punoglavac je sličan ljudskom spermatozoidu, ljudske jajne ćelije i jajašca žaba takođe se ne razlikuju. Osim toga, da l’ si nekad video kako izgleda ljudski embrion star tri meseca? S onako dugačkim repom, ništa se ne razlikuje od žabe u periodu metamorfoze. (…) Zašto reči ’žaba’ i ’beba’ isto zvuče? Zašto je plač deteta koje je tek izašlo iz majčine utrobe tako sličan kreketanju žaba? Zašto mnoge od glinenih figurica iz našeg Severoistočnog Gaomija u svome naručju drže žabu? Zašto se predak ljudskog roda naziva ’Niva’? ’Va’ i ’žabe’ potpuno se isto izgovaraju, što potvrđuje da je prvi predak ljudi bila jedna velika ženka žabe. To dokazuje da su ljudi nastali evolucijom od žaba. Teorija da je čovek nastao od majmuna potpuno je netačna.“

Supruga naratora kažnjena je za svoja „zlodela“, za veliki broj abortusa silom izvršenih nad ženama, time što sama ne može ostati u drugom stanju. Bezdetna žena je neostvarena, nesrećna žena, iako je školovana i ostvarena u svojoj profesiji. Ona gore navedenim rečima ubeđuje muža da je pusti da radi na farmi žaba bukačica. Jeziv opis ove farme izrazit je kontrast politici planskog rađanja. Žabe se veštačkim putem, stimulisanjem ovulacije, podstiču na što veći prirodni priraštaj. Žabe su korisne, za razliku od beba. Mogu se jesti, iz njih je izdvojen veoma koristan peptid koji služi za podmlađivanje, od njihove kože spravlja se skupocena krema. Šta može biti užasnije? Možda farma beba? Autor ne krije svoj užas i gađenje, svoj strah. Stvar postaje još zamršenija kada se otkriva da je farma samo paravan za prikrivanje „surogat materinstva“, prave farme beba, koja nekima služi za sticanje ogromne zarade, a drugima da se dokopaju silno željenog potomstva. Uprkos politici planskog rađanja, običan svet se i dalje klanja Boginji Plodnosti, i na ulici kupuje glinene figurice koje predstavljaju decu, nadajući se da one imaju čarobnu moć i da donose prinovu parovima bez dece.

Žabe imaju još jednu ulogu u ovoj priči. Tetki, izvršiocu, i to suviše revnosnom, politike planskog rađanja I uništavanja nezakonitih trudnoća, kroz priviđanje žaba vraćaju se duše nerođene dece koje traže odmazdu. Tetka, već pomalo pomračenog uma usled halucinacija koje projektuje griža savesti, pronalazi rešenje u verovanju da se svako od te nerođene dece ipak ponovo rađa, ali u drugačijim uslovima. Mora verovati i da ih ona, onako kako ih je ubila, sada ponovo oživljava, pa smišlja ritual sa glinenim figuricama u čemu joj pomaže jedan od lokalnih umetnika. Moleći se ispred izvajane dece, prizivajući ih u život, ona se obraća višim silama za pomoć. Da li je neka viša sila u stanju da ponovo oživi ubijenu decu, ili to prevazilazi njene moći? Verovanje u takvu mogućnost održava tetku u životu; paradoksalno, ona počinje da veruje da nije ubica, već spasilac te dece. Ubivši ih u jednom trenutku, stvorila im je šansu za bolji život u nekom drugom. Savremena Tetida, koja ne ubija svoju, već tuđu novorođenčad (zapravo, svako novorođenče je svačije dete, ubijajući bilo čije uvek ubijamo svoje), pronalazi zadovoljstvo ili bar smirenje verujući da im je podarila bolji život. Ono što razlikuje čovekovo ubistvo od onog koje životinja vrši usled instinkta ili samoodbrane, jeste čovekovo verovanje da je u službi božanskog, da je i. sam postao bogom, te ima pravo da odlučuje o životu I smrti drugih.

Autor ne krije osećaj krivice. Krivi su mnogi drugi, ali kriv je i on sam. Učesnik, kao i mnogi, u politici koju je država sprovodila uz cenu koju je pri tom odredila da plati. Je li to bila pravedna cena? “Svako dete je jedinstveno i nezamenjivo. Znači li to da krv kojom sam ukaljao ruke nikada neću moći da sperem? Znači li to da duša morena osećajem krivice nikada neće dobiti oprost?”

Prošetavši nas kroz godine posleratne Kine, Mo Jen nam je dao kompleksnu sliku jednog društva u razvoju. Najlakše je bilo upoznati onaj priprost svet , obične seljake koji veruju da je vrhunac čovekove sreće, i uspeha jedne porodice, u rađanju deteta. Ipak, omogućeno nam je da vidimo i druge stvari, one koje se odvijaju malo dalje, iza paravana: kako se postaje uspešan političar u socijalističkom (ili bilo kom drugom) miljeu, kako se od bogataša može doći do prosjaka, čime se u Kini bave školovani ljudi, ko i pod kakvim uslovima može postati direktor multinacionalne kompanije itd. Donekle nam je prikazana, u tom novom svetu, i pozicija umetnika, prvo onog tradicionalnog, kog bi, jezikom Dostojevskog, mogli čak nazvati „jurodivim“. Autor nam prikazuje vajare glinenih figurica za koje narod veruje da su u posedu magijskih moći, pomalo vračevi. Taj davnašnji, danas uglavnom izgubljeni stav o umetniku kao svešteniku neke nasleđene, pomalo jeretičke vere, nikako se ne može primeniti na umetnika novog doba. „Jurodivi“ vrač-umetnik potpuno je neosetljiv na počasti i novac, nepotkupljiv i nezainteresovan da se stavi u bilo čiju službu (sem nekih sila kojima se zavetovao, i do kojih, reklo bi se, jedini ima pristup). Neretko je nesposoban da se brine sam o sebi kao i da plasira svoju umetnost, pa se neko od onih koji se dive njegovom delu stavlja u njegovu službu, umesto njega završavajući prozaične poslove i prodajući za minimalni novac, dovoljan za preživljavanje, njegov rad. Uprkos tome, njima se čak i pripadnici vlasti dive, iako ih ti stari stvaraoci u potpunosti ignorišu, čak i preziru. Za razliku od njih, umetnika nove generacije prepoznajemo u liku naratora, u nekom smislu uskogrudog, plašljivog, karijeriste, nespremnog da se suprotstavi. Njegovo delo nema magijskih moći. Zar on, takav, može biti umetnik? U bezdvazdušnom prostoru, na pola puta između sela i grada, svoje prošlosti i karijere umetnika koju pokušava da izgradi, on je samo posmatrač koji pokušava svojim pisanjem ono što njegova tetka pokušava molitvama ispred glinenih figurica – da se reši utvara koje ga proganjaju. Nije sposoban da utiče na stvarnost i da je menja, nije čak sposoban ni da rastera duhove koji njega samog proganjaju. Da li se, time što govori o njima, rasterećuje? Autor nas razuverava.

Knjiga se završava istoimenom dramom u devet činova, koju pisac od prvih stranica najavljuje, kao da sve napisano služi samo tome da najavi dramu. Drama je pisana u sasvim drugačijem maniru, veoma modernom, čak beketovskom. U njoj se radnja romana tek delimično ponavlja, uvode se novi likovi (za neke se može reći da igraju ulogu hora u drami). Posle čitanja drame (za koju moram priznati da bi možda bila pomalo nedostupna, nerazumljiva, bez romana koji je najavljuje), ostaje nam gorak okus, i osećaj koji nas nagoni da priznamo – krivi smo. I mi smo sudionici u izgradnji jednog sveta u kome su, sad se već može reći odavno, jedne vrednosti zamenjene drugima. U to ime, neposredno ili posredno, svi smo ubice dece.

PRVI ČOVEK U CRNOM: Matori, vidim ja da tebi život više nije mio. Ko još tako kleveta ljude?
DRUGI ČOVEK U CRNOM: Šta drobiš koješta? ’De u ovakvom društvu ima takvih gnusnih i mučkih ubistava o kojima ti pričaš?
PRVI ČOVEK U CRNOM: Mora da je u onoj radnji pored puta gled’o previše filmova.
DRUGI ČOVEK U CRNOM: Pa je počelo da mu se priviđa.
PRVI ČOVEK U CRNOM: Pa je socijalizam pomeš’o s kapitalizmom.
DRUGI ČOVEK U CRNOM: A dobre ljude s ološima.
PRVI ČOVEK U CRNOM: A dobronamernost sa zlonamernošću.

Posle svega navedenog, ostaje pitanje zašto sam pored naslova „Žabe“ stavila kao podnaslov – „kako napisati odu životu“? Knjiga je u velikoj meri posvećena nerođenoj deci Kine, onoj neponovljivoj, koju nikakva magija tradicionalnih, a pogotovo ne savremenih umetnika, neće ponovo oživeti. Njihovi nesuđeni roditelji i sami se, nalik utvarama, vuku po svetu ne nalazeći ništa što bi im taj svet mogao ponuditi u zamenu za ono što nisu dobili, nisu mogli dobiti, nisu hteli ili nisu dozvolili drugima. Groteska u koju se priča na kraju pretvara ne ostavlja puno prostora za veličanstvena osećanja. Ipak…

„Sedeo sam za radnim stolom, gospodine, i pišući vama pismo, razmatrao pitanje odgoja tog deteta. Oboje smo bili ljudi od već skoro šezdeset, fizička snaga i energija počela je da nam opada, pa je bilo logično da unajmimo dadilju koja je već imala iskustva u negovanju beba, ili pak neku dojilju kako bi nam dete sisalo ljudsko mleko. Moja majka je govorila da deca odgajana na kravljem ili kozjem mleku nemaju miris čoveka. Iako se dete može odnegovati i na kravljem mleku, opasnosti je tu nebrojeno mnogo. Da li će ti beskrupulozni trgovci posle afera ’razređenog mleka u prahu’ i ’mleka sa melaminom’ prestati sa svojim hemijskim eksperimentima? Ko zna kakva će se još deca pojaviti posle ’glavate dece’ i ’dece sa kamenjem u bubrezima’? Sad svi oni drže rep među nogama, ko prebijena pseta, i pretvaraju se da su jadni, ali neće proći ni nekoliko godina, a oni će ponovo veselo mahati repovima i smišljati ko zna kakve još gnusnije preparate kojima će trovati narod. Jasno mi je da je najvrednija tečnost na svetu pravo majčino mleko. U tom se mleku nalazi nebrojeno mnogo misterioznih sastojaka, koji su zapravo materijalizovana majčinska ljubav. (…) S dubokim osećanjem stida, gospodine, moram da vam kažem da ću pisanje drame morati da ostavim za kasnije. Dete koje samo što nije stiglo na ovaj svet, sigurno je daleko bitnije od jedne drame. Možda je to i dobro, jer su delovi koje sam prethodno već osmislio bili mračni i krvavi. U njima ima samo uništenja, a ne i rađanja, samo očajanja, a ne i nade. Jedno takvo delo može samo da zatruje ljudima dušu, a to bi još više produbilo moje grehove. Molim vas, gospodine, da mi verujete. Tu dramu ću sigurno napisati. Latiću se pera kada se to dete bude rodilo. Napisaću jednu odu životu.“