Zašto Aleksandar Petrović?

Filmski centar Srbije objavio je knjigu “Portret umjetnika kao političkog disidenta – Život i djelo Aleksandra Petrovića” Vlastimira Sudara, baziranu na njegovom doktoratu na Univerzitetu u Sent Andreji u Škotskoj. Na promociji knjige Sudar je, u razgovoru sa filmskim kritičarem Đorđem Bajićem, govorio ne samo o filmskom opusu Aleksandra – Saše Petrovića (1929-1994), već i o njegovoj ličnosti i zanimljivostima koje su se događale iza kamera.

– Kada sam čuo da je Saša Petrović umro 1994, bio sam u Londonu. Moj prijatelj Makedonac je bio savetnik Londonskog filmskog festivala i glavni selektor za istočnoevropski film zamolio nas je da nađemo filmove Saše Petrovića jer je hteo da što pre upriliči retrospektivu i da njom dâ neku drugačiju sliku o tome šta je bila Jugoslavija, šta su umetnici tamo radili, kako to izgleda, te da postoji jedna bogata i ugledna kinematografija.

Nismo se brzo snašli. Stigle su mi iz Beograda VHS kasete, ali nismo našli dobre 35 mm kopije i do retrospektive nije došlo. Bilo je, međutim, interesantno da sam se ja našao u prilici da ponovo odgledam Sašine filmove i da ih vidim svežim očima, iz inostranstva, kao neko ko je sada student i informisaniji o kinematografiji, da vidim sve to na dublji način. Primetio sam da je Saša Petrović stvarno kalibar reditelja koji smo možda čak uzeli zdravo za gotovo, pogotovo zbog izuzetne popularnosti “Skupljača perja”, zbog scena Belog Bore kako lomi čaše koje su se stalno ponavljale… Možda smo u glavi reducirali Sašu na nekoliko stvari koje su vezane sa “Skupljače perja” a kada pogledate celi opus i vidite njegove rane dokumentarne filmove o slikarima Petru Dobroviću i Savi Šumanoviću na primer, oni su vrlo interesantni i danas bi dobro živeli i na Jutjubu i na Vimeu i zbog forme i savremene estetike. Reč je o autoru sa širokim dijapazonom interesa i vrlo bogatim opusom kome vredi posvetiti pažnju i vreme.

Ima interesantna priča, ali ne znam koliko je urbani mit a koliko istina: da je Saša Petrović već tada insistirao da sve uloge igraju Romi, ali “Avala film” je znao da moraju da postoje filmske zvezde da privuku publiku i da ne može uložiti pare u nešto što je etnografski tačno, ali što bi više izgledalo kao dokumentarni film. Onda je napravljen kompromis da se pojave Bekim Fehmiu, Bata Živojinović i Olivera Vučo. Film je imao veliki sociološki uticaj, prikazan je na kongresu Roma i Sašu Petrovića ćemo uvek prvo naći po “Skupljačima perja”, ali gde god se ide malo dalje, videćete da je Saša Petrović i te kako viđen kao evropski autor i da se, između ostalog, cene te njegove adaptacije, pogotovo Hajnriha Bela.

Bel je u tom trenutku, 70-ih, pisao romane u kojima je pozivao Nemce da se suoče sa nacističkim nasleđem, ne na najosnovnijem nivou nekakve krivice, već su ga više zanimali duboki ljudski porivi u psihologiji, šta je to što dovede do jedne vrste gramzivosti koja posle navede zemlju da ima agresivnu politiku, da vodi ratove… On je jedan od prvih koji je kritikovao nagli rast kapitalizma i potrošačkog društva u Nemačkoj. To je video kao neki pandan nacizmu, samo što se ne grabi teritorija nego se grabe proizvodi koji će da proizvedu novac. Nije tada bilo lako ni adaptirati Bela ni raditi s njim. On je bio jedan od prvih nemačkih intelektualaca koji je branio radikalne levičare u Nemačkoj, koji su tada bili ocenjeni kao teroristi. Zamislite da danas neko brani teroriste. Taj Petrovićev rad sa Belom se vidi kao iskorak u nepoznato i nešto što je urodilo jednim filmom (“Grupni portret s damom”) za koji je Romi Šnajder dobila prve nagrade za glumu. Iz nekog razloga ona u to vreme nije shvatana ozbiljno zbog početka karijere na televiziji u Austriji. Imala je mnogo veći potencijal ali morao je da se pojavi prostor da se to ostvari.

Saša Petrović je veoma cenjen. Interesantno je da, ako posmatramo veliku trojku crnog talasa, rekao bih da je u Srbiji Živojin Pavlović daleko najcenjeniji a Saša Petrović najmanje – između njih je Dušan Makavejev, dok je na zapadu obratno: Saša Petrović najčešće dođe prvi, pa Dušan Makavejev a Živojin Petrović je praktično nepoznat. I mi smo tu krivi, ali to je sad druga priča.

Saša Petrović privatno

– Moje mišljenje je da je Saša Petrović, pre svega, bio stvaralac i da ga je vodio ogroman nagon, želja da se snima, da se proizvodi. Saši ništa nije bilo teško. Snima se dokumentarni film u Savskoj močvari, komarci ujedaju na sve strane, bljuzga, a on se skine u gaće i uđe u reku da gura čamac pošto bi motor napravio talase i ne bi imali mirnu vodu koju su hteli da snime. Nije postojalo apsolutno ništa što bi ga zaustavilo i to se nije promenilo od trenutka kad je imao 20 i nešto godina pa sve do “Seoba” kada je bivala slična situacija sa ulaskom u Drinu, kada su konji padali sa skele.

– “Skupljači perja” imaju izuzetno mesto, spominju se u svim svetskim enciklopedijama i istorijama filma jer se radi o prvom igranom filmu snimljenom na romskom jeziku, koji do tada nije postojao nigde u evropskoj kulturi. Romi postoje u kulturi, ali uvek je to specifična romantična predstava tog života. Pri tom, Romi tu ne predstavljaju sebe već ih predstavljaju dominantne nacije. Po prvi put u “Skupljačima perja” Aleksandar Petrović je našao na Univerzitetu u Sarajevu jednu jedinu Katedru za romski jezik i profesora Radeta Uhlika koji mu je pomogao da se originalni scenario prevede na romski.

Kao što se dešava sa ljudima koji imaju ogroman nagon za stvaranjem, mislim da je Saša često bio frustriran jer nije mogao da radi onako kako je hteo i onda je to dovodilo do raznih sukoba i konflikata pa bi ga se i ljudi drugačije sećali. Ima gomila tabloidnih stvari; nailazio sam na ljude koji su govorili da je bio škrt, onda drugi kažu da je, naprotiv, bio veoma galantan, ali je strogo vodio računa s kim je galantan, baš zato što je bilo ljudi kod kojih mu je to smetalo. Bio je strašno lojalan porodici, supruzi i sinu, i uvek je bio spreman da za njih sve uradi. Njihovo preseljenje u Mađarsku na kraju je isto bilo motivisano tim potrebama, tako da jeste bio velikodušan čovek. Da nije, nikada ne bi ostalo ovoliko rada iza njega.

Majstor i Margarita

Film “Majstor i Margarita” je specifičan slučaj. Često se zaboravlja da je Saša uradio adaptaciju u Jugoslaviji pre nego što je integralni roman kompletno odštampan u SSSR. To je jedan vrlo značajan projekat u to doba često neshvaćen. Film su napali jer nije uspeo da iznese sve od Bulgakova. Međutim, ko zna roman, zna da je to tehnički nemoguće u filmu od sat i po. Za Sašu je posebno bilo nezgodno to što je morala da bude evropska koprodukcija i što je to zahtevalo određene kompromise. Koprodukcija sa Francuzima (u kojoj je trebalo da igraju Mišel Pikoli i Romi Šnajder) je propala pa su se pojavili Italijani. Glavne uloge su dobili Ugo Tonjaci i Mimzi Farmer. Vrlo je interesantno da je Saša Petrović iz jugoslovenske verzije izbacio muziku Enija Morikonea. Ljudima koji su tvrdili da je Saša osoran, prek i tako dalje, nije trebao bolji dokaz od činjenice da je izbacio Morikonea, to je za njih bilo maltene skandalozno. Ali, kad vidite italijansku verziju, jasno vam je da se Enio prihvatio zadataka mimo njegovog iskustva, da komponuje muziku koja će na prvo slušanje da bude ruska, a opet iz tog vremena ranog modernističkog komunizma, a opet i filmska i tu se vidi da to škripi, što je i engleska kritika potvrdila.

Šta bi Petrović danas snimao?

– Ne bih voleo da se ostavi utisak da knjiga a priori isključivo kritikuje vreme u kojem je Saša radio. Moja želja je bila da koliko je moguće pokušam da napravim neku sliku… naravno, sa ove distance mi svi znamo da je istorija složena stvar. U engleskom čak postoji poslovica koja kaže “prošlost je strana zemlja”, dakle, čim posmatramo prošlost, mi smo u nepoznatom prostoru. Nije bila namera da se sve diskvalifikuje, pogotovo u prostoru gde je Saša ipak proizveo sve te stvari u takvom vremenu tako da sam pokušao da probam da napravim, koliko je to moguće, jednu realnu sliku.

Da li bi Saša danas stvarao? Sigurno da bi i sigurno da i ovo vreme nosi ogromne društvene kontradikcije koje daju jako puno materijala da se i snima i piše i govori o tome.

Iza Saše je stalo osam igranih i brojni fenomenalni kratki filmovi i mislim da je to izuzetan opus i da i te kako pokazuje i filmski talenat i intelektualizam koji je bio izuzetan i ono što je vrlo interesantno, kosmopolitizam. Saša je definitivno bio evropski čovek.

Batin filmski otac

Za potrebe knjige intervjuisao sam, između ostalih, i Bekima Fehmiua, Lazara Stojanovića, Evu Ras… Bata Živojinović je govorio da je njemu Saša filmski otac, da ga je on naučio zanatu i kako treba da se glumi. Kada je Kinoteka pozvala Batu na njegov 70. rođendan da odabere filmove za koje on misli da najbolje predstavljaju njegovu karijeru, od 10 filmova tri su bila Sašina.

Miona Kovačević

Peca Popović povodom knjige

Vlastimira Sudara: Poslednji sineasta Jugoslavije

Prošlost je terra incognita i kada je bliska vremenu u kome živimo. Opterećeno svakodnevnim zamajavanjima prohujalo vreme zna da skrije značajne dragocenosti.

Zato sa radošću isčitavam obimnu studiju Vlastimira Sudara “Portret umjetnika kao političkog disidenta” (Filmski centar Srbije) o stvaralaštvu i životu reditelja Aleksandra Saše Petrovića. Gospodin Sudar, sarajevsko čedo i londonski profesor, u doktoratu o velikom umetniku XX veka, zapravo se bavi naknadnom zaštitom srpske filmske baštine ukazujući na njene nesumnjive vrednosti koje se često gube iz vida. Sa poštovanjem pristalice, radoznalošću fanatika i rukopisom znalca piše o delu renesansnog stvaraoca koje je učinilo da jednom budemo deo vrhunske evropske kulture. Uzgred i opominje na opasnost gubljenja kontakta sa sopstvenim nasleđem. Knjiga svedoči koliko Petrovićev filmski opus predstavlja i istorijski resurs jer se iz njega jasno vidi šta se zbivalo u Jugoslaviji te rediteljski način komentarisanja događaja i sveta oko sebe. Jedan od najuticajnijih, najpoznatijih, i najpriznatijih sineasta umro je 1994. neposredno posle države za koju je njegova karijera bila neumitno vezana. Možda Sudarov poduhvat neće promeniti percepcije o Petroviću i njegovom delu kako ono zaslužuje, ali nas sve zajedno podseća šta je sve taj gorostas ostavio iza sebe.

Konstatujući da je Saša bio jedan od najznačajnijih filmskih reditelja socijalističke Jugoslavije (ubedljivo najtrofejniji na državnom nivou sa tri zlatne pulske Arene i dobitnik najviših državnih priznanja) pisac podseća da je na međunarodnoj sceni važan kao naš prvi osvajač kanske Zlatne palme i po dve zaredom nominacije za Oskara. Njegove “Skupljače perja” samo u Parizu videlo je 200.000 gledalaca. Ujedno, reč je prvom filmu ikada u kome se govorilo uglavnom jezikom ovdašnje romske zajednice. Popularnost tog ostvarenja inicirala je globalni trend, ako ne žanr sam za sebe: filmove o Ciganima.

Sudar kod Petrovića ističe taj specifični evropski momenat – posebnu sklonost ka meri. A ta mera – i u smislu naracije i u smislu estetike – odvaja ga od savremenika nosilaca takozvanog “Crnog talasa”. Dok su drugi bili skloniji radikalnijim potezima, namernom preterivanju kao odlici stila koji je sedamdesetih rušio barijere, Saša je kontrolisao kočnice. Znao je da nađe balans zahvaljujući ličnom odnosu prema meri. Možda je baš to njegovo delo učinilo dugovečnijim. Kod njega je imponovao i integritet, toliko demonstriran u momentu kad je odlučio da se sasvim povuče.

“Aleksandar Petrović je otvorio put autorima poput Emira Kusturice i Slobodana Šijana, put za nova promišljanja šta je naša kultura. On je prvi doneo spektakl velikog filma, a da nije partizanski.”

Pojedini društveni problemi koji su prikazani u Petrovićevim filmovima i danas peku, jer se mi u mnogim stvarima nismo pomerili. Postoje socijalne razlike, bole podele i nepravde. Saša je bez straha govorio o svemu tome.

“Ako disidentizam podrazumeva otvoren govor o problemima, onda je on svakako bio disident.”

Petrović je uspeo da pokaže kako vlast i moć zapravo uvek korumpiraju, bez obzira na ideologiju na koji se društvo zasniva.

“Kod njega, neko ko se oslanja na ideologiju dobra, u stvari može da bude loš, dok neko ko je po opisu loš – zapravo je u službi dobra. Usvajanje doktrine koja se smatra dobrom neće nas automatski proizvesti u dobre ljude.”

Dok čitam “Portret…” druge mi knjige na pameti. Draško Redžep u “Kojih nema”(KOV) piše: “U slikama koje proleću, posle te 1994. kada je otišao, najčešće vidim jednog unezverenog, strasnog, velikog perfekcionistu. Niko mu nije bio ravan kada je stvarao svoju filmsku sagu, ništa mu nije bilo preterano… U vremenu kada nailaze sve školarci sa obaveznim bolonjskim sertifikatima i apsolutnim pomanjkanjem crvene krvi, naš Saša je za sva vremena primer bezumnosti akcije, totalnih rešenja, izdvojenosti jedne jedine sudbine nad svima drugima.”

Tragični torzo naše modernosti, unutrašnji emigrant i apatrid po vokaciji, oduvek beše veliki poklonik klasične ruske literature i romantičnog idealizma u njoj, duboko uveren kako će ljubav spasiti svet. A u tom svetu je više nego kod nas prepoznat kao tvorac estetike uzavrele strasti, ciganskog melosa, sve uz lajtmotive smrti, bilo da je reč o umiranju ljubavi, bilo u ratu.

O tome u memoarima “Sve moje ljubavi – slepi periskopi” (Prometej) sam Petrović govori o postojanju dva trenutka u životu kojih se ni jedan čovek ne može setiti: tren rađanja i tren smrti. “Sećamo se rođenja i smrti drugih. A nestajanje je drugi vid početka. Posle nema ništa, jer ni pre rođenja nije bilo ničega, a svet je postojao, cela istorija, tako će se i nastaviti, posle bilo čijeg odlaska. Jedna misao, međutim, muči me dugo vremena: koji od ova dva trenutka je radostan, a koji žalostan.”

Čovek renesansnih kapaciteta, taj Parižanin a Beograđanin, izabrao je da mu Vojvodina bude i zavičaj, sudbina i brojanica odanosti. A tužbalica iz zadimljene seoske birtije “Đelem, đelem”, himna junaka čiji beli snovi nikada neće izaći iz blata kaljuge u kojoj je nastanjen, vremenom će raznim drumovima dati krila i postati deo legende koju na sve strane sveta raznose skupljači perja i kolekcionari tužnih radosti.

Hvala Vlasti Sudaru na umeću da među nas vrati istinski gromadnog graditelja kulture.

Blic online

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Aleksandar Saša Petrović, crni talas, Film, Majstor i Margarita, Skupljači perja