Moje posete Milanu Kunderi i njegovoj ženi Veri, postale su redovne 2019. godine, koja je bila moja treća provedena u Francuskoj u svojstvu češkog ambasadora. Ono što je počelo kao pasete iz ljubaznosti i divljenja diplomate jednom od najvećih pisaca svoje zemlje, preraslo je u prijateljstvo. Ali, ovo kasno novembarsko veče bilo je posebno, i bio sam nervozan isto onako kao tokom prve posete bračnom paru Kundera dve godine ranije. Sedeli smo u njihovom pariskom stanu, ćaskajući o svemu i svačemu kao i obično. Kada sam pomislio da je došao pravi trenutak, ustao sam i rekao: ”Milane, znam da ne voliš ceremonije, ali dozvoli mi da kažem par reči.”

Nakon kratkog govora, predao sam mu dokument u kom je bilo iskazano da je Milan Kundera stekao češko državljanstvo. Sa blagim, malkice stidljivim smeškom, Kundera je klimnuo glavom, uzeo dokument i potpisao kopiju za češke vlasti. Simbolično, Kundera se vratio kući te večeri, četrdeset godina nakon što mu je oduzeto državljanstvo i trideset nakon što je Plišana revolucija postavila njegove kolege disidente intelektualce na vlast – nadasve njegovog bivšeg prijatelja Vaclava Havela, koji je bio na mestu predsednika od 1989 do 2003.

Zbog čega se to toliko odužilo? Nije li Kundera želeo da se vrati kući? Ili su češke vlasti preferirale da bude u egzilu? Nakon 1989. bračni par Kundera razmatrao je da svoje vreme raspodeli između Pariza, Praga i Brna – grada u kom se Milan rodio. Ali, to se nikad nije dogodilo. Par inkognito poseta Češkoj, pokoja poseta njihovih čeških prijatelja Parizu ili njegovoj letnjoj rezidenciji u Le Toketu, česti telefonski pozivi – ali to je bilo sve. Bez povratka. Zašto?

Kunderini romani bi mogli da ponude par nagoveštaja. Njegovi kritičari tvrdili su da se u njima primećuje anti-češki sentiment. I on sam je smatrao jedan od svojih ranih komada anti-češkim. Možda je najznačajnije to što ne samo da je u svojim delima ismevao Komunističku partiju Čehoslovačke već se i kritički distancirao od disidenata. Na primer kada Tomaš, lekar iz Nepodnošljive lakoće postojanja, odbije da potpiše peticiju podrške političkim zarobljenicima, čitalac ne može a da ne zauzme njegovu stranu. Štaviše, Kundera je nerado odobravao češke prevode svojih knjiga koje je napisao na francuskom. Ali, nikada nije govorio javno o svom odnosu prema svojoj zemlji. Zapravo nikada nije javno ni govorio.

Vera je bila ta, koja je nekoliko nedelja pre restitucije državljanstva, prekinula tu dugačku ćutnju u iskrenom intervjuu. Otkrila je svoju čežnju za izgubljenim domom, ali takođe i zašto nisu mogli da se vrate. Mnogi njegovi češki čitaoci bili su neprijatno iznenađeni saznanjem da se Kundera decenijama suočavao sa neprijateljskim stavom disidenata u Pragu i drugih anti-komunističkih prognanika. Havelovi prijatelji bili su posebno aktivni u ovim napadima na Kunderu; Havelovo lično učešće ostalo je dvosmisleno.

Kundera i Havel su se prvi put upoznali kasnih pedesetih. Kundera, tada mlad pisac u usponu, predavao je na prestižnoj filmskoj školi u Pragu (FAMU). Sedam godina mlađi Havel obratio se Kunderi za savet jer je hteo da upiše Akademiju. Kundera je pokušao da pomogne Havelu, delajući, kako je to sam Havel opisao, kao njegov „agent“. Uprkos tim zalaganjima, Akademija je Havela odbila, želeći da ga na neki način kazni zbog njegovog „buržoaskog porekla“ – etiketa tada korišćena za svakog kome roditelji nisu bili radnici ili seljaci. I zaista, pre komunizma, Havelovi su bili jedna od najbogatijih i najuticajnijih porodica u Pragu.

Kunderin i Havelov prvi susret ustanovio je obrazac njihovog neravnopravnog odnosa kroz cele šezdesete. Kundera je bio deo kulturnog establišmenta, kupio nagrade i pažnju čitalaca i privlačio interesovanje stranih izdavača. Politički je bio na svoju ruku, redovno su ga kritikovale dogmatskih vlasti i knjige su mu često godinama čekale na zvanično odobrenje. Iako je napustio marksistički idealizam svoje rane poezije, Kundera je i dalje verovao u nekakvu verziju socijalizma. Nasuprot njega Havel je stajao kao ambiciozni autsajder. On je i dalje koristio kulturni kapital svoje porodice, koji mu je obezbeđivao da mu se preoznaje ime do određene mere, kao i kontakte sa važnim pesnicima i intelektualcima. Ali Havelovi su bili tretirani kao klasni neprijatelji od strane režima i njegov profesionalni put nije bio lak. Havel je prvi put ušao u svet pozorišta kao scenski radnik. Tek po političkom oslobođenju države biva prepoznat kao dramaturg. Njegova politika bila je uzdržana: Nije bio ni zakleti antikomunista, niti socijalista (osim u kratkom periodu revolta prema majci).

Nekolicina intelektualaca, sa određenom institucionalnom zaleđinom uključujući i Kunderu, pokušali su da pomognu Havelu na tom trnovitom putu. Ali, njegova ogromna ambicija i žeđ za priznatošću sigurno su u nekoj meri proizvele i dozu zavisnosti prema njima. Oni su imali lakši pristup medijima, uticajnim pozicijama u državnom kulturnom aparatu i izdavačima. Ipak, Havel je postigao neki uspeh uprkos preprekama sa kojima se suočavao. Njegova predstava iz ’63, Zabava na otvorenom, igrana je ne samo u Pragu već i u Nemačkoj što je smatrano za značajno dostignuće za jednog mladog češkog dramaturga u to vreme. Ali to nije moglo da se ni blizu uporedi sa onim uspehom koji je Kundera imao i čija su dela već bila diljem čitana i prevođena. Šala (1967) je brzo stekla status kultnog dela a do ’69. su snimljena tri filma zasnovana na njegovim delima. Kada su Karlos Fuentes, Gabrijel Garsija Markes i Hulio Kortasar u jesen 1968. posetili Prag, Kundera je bio onaj koga su potražili.

Možda bi ova ogorčenost mogla da pomogne u objašnjenju nasilja sa kojim je Havel reagovao na Kunderin esej „Češka sudbina’“, objavljen u decembru 1968, nekoliko meseci nakon što je sovjetska invazija ugušila demokratske reforme iz te godine. Moralo bi se priznati, Kundera je bio neobično poetičan, govoreći o ”velikoj misiji malih naroda” i tvrdeći da je godina 1968. pomerila Čehe i Slovake prema centru svetske istorije na takav način da je nacija imala priliku da pogleda u svoju sopstvenu važnost. Slavio je Praško proleće kao jedinstven doprinos svetskoj politici, tvrdeći da je češka potraga za sistemom koji je poštovao i slobodu i socijalnu pravdu od univerzalne važnosti i da bi mogla da pruži spasonosnu lekciju za Zapad. Bio je pun nade za težnje demokratskih reformi čak i pod sovjetskom okupacijom.

Havel, koji nikada nije verovao komunističkim reformatorima, reagovao je sa sarkastičnom osudom, postavljajući na stub srama „Kunderine egocentrične patriotske deluzije“, optužujući ga za „smešno provincijalsko mesijanstvo“. Tvrdio je da su praški reformatori samo želeli da isprave svoje prošle zločine, i da je zapadni model liberalne demokratije sam mogao da pomiri slobodu i socijalnu pravdu, bez potrebe za lekcijama od komunista. Štaviše, Havel je odbacio bilo kakvu nadu u dalji nastavak demokratskih reformi, pozivajući na miran otpor okupaciji. Kundera je odgovorio slično ličnim terminima. Optužio je Havela za moralni egzibicionizam, tvrdeći da bi radikalizam njegovih predloga mogao da zadovolji njegovu sujetnu potrebu za moralnim liderstvom, ali da bi njihove praktične posledice bile nepostojeće ili štetne.

Ova njihova razmena odražavala je liniju raseda između demokratski socijalista i liberalnih intelektualaca: Kundera se zalagao za novi model društva koji bi bio slobodan i pravičan i koji bi izbegao poroke zapadnog kapitalizma, ali i istočne autoritativnosti. Havel je branio zapadni kapitalizam kao jedini poželjan model, kome je potrebno malo finog podešavanja, ali ne i ozbiljne revizije. Te razlike nisu bile bitne neo-staljinističkim liderima koji su se vratili na vlast nakon pobune iz ’68. Režim je proglasio oba autora anti socijalistima i zabranio njihova dela.

Ali, psihologija odnosa dva autora bila je oblikovana njihovim profesionalnim rivalstvom. Iako su obojica žudela za internacionalnom priznatošću, samo ju je Kundera dobijao. Havel je priznat kao borac za slobodu i politički vođa, ali nikada nije ušao u kanon svetske književnosti. Ipak, on je zadržao svoj identitet pisca i svoje ambicije prema pisanju. Nakon što je napustio mesto predsednika države, napisao je predstavu pod naslovom U odlasku (koja je bila prosečna) i režirao film na osnovu nje (koji je bio promašaj).

Sve to je moglo da doprinese Havelovom ambivalentnom odnosu prema Kunderi. Nakon polemike iz 1969. nije ulazio ni u jedan lični napad na Kunderu, ali nije ni radio ništa da obeshrabri takve napade od strane svojih prijatelja i poštovalaca. Poslednji i najzlobniji od svih došao je 2008., kada je u češkom nedeljniku Respekt objavljen članak u kome je Kundera optužen da je bio policijski doušnik i da je ocinkario zapadnog agenta vlastima dok je bio student pedesetih. Članak nije izneo nijedan dokaz osim rekla-kazala detalja i policijskog protokola u kom se spominje da je Kundera bio izvor informacije.

Iako je bilo osnova za sumnju, slučaj protiv Kundere bio je poprilično slab. U policijskom protokolu se nije pojavljivao ni Kunderin potpis, niti identifikacioni broj, što je bila standardna procedura. Štaviše, agent je bio uhapšen u studentskoj sobi svoje bivše devojke. I ona je bila ta koja je pričala o njegovom dolasku u Prag, sa njenim tadašnjim dečkom i kasnije mužem, koji je navodno ovu informaciju preneo Kunderi. Međutim, ni devojka ni njen dečko nisu bili kažnjeni za to što su bili u kontaktu sa agentom što bi se moglo očekivati u tom periodu terora. Kundera je porekao bilo kakvu umešanost, nijedan dalji dokaz nije iznet, ali ova afera mu je ukaljala ime, naškodila njegovom zdravlju i zdravlju njegove žene i okončala njihove dalje posete Češkoj.

Respekt je tada – a i danas – izdavao milioner i medijski magnat Zdenjej Bakala, Havelov prijatelj i glavni sponzor Biblioteke Vaclav Havel. Kao predsednik upravnog odbora Respekta, Havel je bio obavešten o članku pre publikacije i dao mu je zeleno svetlo. Nedelju dana kasnije, kada je šteta već bila načinjena, izdao je mlaku izjavu podrške Kunderi: ‘“Ne očajavaj, Milane, postoje gore stvari na svetu od lošeg publiciteta.“’ Filozofirao je o zamkama pri sudu o dalekim istorijskim događajima, pozivajući Kunderu da se ne uzrujava rezultirajućom medijskom pomamom, koja će mu neizbežno oštetiti ugled.

U centralnoj Evropi intelektualcima je tradicionalno bila dodeljivana posebna misija. Za razliku od svojih zapadnih pandana, oni su igrali ključnu ulogu u stvaranju nacija u XIX veku i od njih je bilo očekivano da doprinesu političkim borbama svojih država u tegobnim vremenima XX veka. Češka nacija je bogata primerima: istoričar František Palacki je bio ključni politički vođa u XIX veku, sociolog Tomaš G. Masarik je postao predsednik i osnivač Čehoslovačke, pisac Karel Čapek branio je čehoslovačku demokratiju pre Drugog svetskog rata, a filozof Jan Patočka izbegavao je politiku celog života tek da bi naposletku postao teoretičar, glasnogovornik i mučenik Povelje 77.

Ali bilo je i toliko primera intelektualaca koji su bili optuživani za zanemarivanje svoje misije, time što su stavljali umetnost ispred politike ili nisu uspevali da odražavaju naciju u svojim delima. Tu spada najveći češki pesnik XIX veka, Karel Hinek Maha, čije su pesme bile o ljubavi i smrti kao i Antonin Dvoržak, čija se muzika smatrala isuviše kosmopolitskom.

Havel, dramaturg koji je postao predsednik, očigledno je ispunio nacionalna očekivanja, pridružujući se tradicijama Masarika i Patočke ali mnogi su prekorevali Kunderu što je za ovima zaostao. Ne samo da je napustio zemlju 1975, što su neki videli kao napuštanje borbe protiv tiranije, on je takođe učestalo izražavao skepticizam prema disidentskim aktivnostima svojih bivših prijatelja i kako se verovalo, iz politike se povukao kako bi se u celosti posvetio književnosti. Kundera je jasno stavio do znanja da neće pisati politički angažovanu literaturu, o kojoj je imao veoma nisko mišljenje i njegovi kritičari nisu verovali da njegove knjige, pune ironije, komičnih intriga i ljubavnih afera, mogu predstavljati bilo kakav pravi otpor režimu.       

To bi moglo da objasni zašto je objavljivanje Nepodnošljive lakoće postojanja na skoro svakom mestu dočekano toliko entuzijastično, osim u češkim opozicionim krugovima. Kao i Dvoržak, Kundera je bio viđen kao kosmopolita (ovo je već bila jedan od Havelovih zamerki iz ’69.) kao i Mahine, Kunderine teme nisu bile dovoljno otvoreno političke.

Ove zamerke nisu bile fer. Kundera nije napustio politiku i zaboravio svoj dom i prijatelje, kako su njegovi protivnici tvrdili, već je pisao sa drukčijom koncepcijom onog što je političko. Kako bi bio siguran, odbijao je da potpiše brojne Havelove peticije i deklaracije, verovatno ga i dalje sumnjičeći za moralni egzibicionizam. No takođe je preduzeo praktične postupke za koje je smatrao da su korisni uključujući objavljivanje članka, u kome je branio glasnogovornika Povelje 77 koji je bio u zatvoru, u magazinu Oslodođenje; pružanje diskretne finansijske podrške prijateljima u nedaći u Češkoj; i odbranu pojma Centralne Evrope u njegovom naširoko čitanom eseju iz 1984.

Češke vlasti lišile su Kunderu državljanstva nakon objavljivanja Knjige smeha i zaborava, 1978. godine, u kojoj je ismevao glavnog vođu partije. Uprkos zvaničnoj cenzuri, vodeći nacionalni disidenti nisu smatrali knjigu vrednom previše pažnje. Očekivali su politički eksplicitniji i angažovaniji rad, umesto onoga što su oni tumačili kao seriju erotskih avantura. U tom pogledu, češka antikomunistička opozicija bila je bliža američkim neokonzervaticima: Urednik Komentara Norman Podhorec obratio se Kunderi u otvorenom pismu izražavajući svoje, sa poštovanjem, razočarenje.

Tokom Hladnog rata, češki disidenti i izgnanici nisu uspeli da izbegnu geopolitičku igru između dve velesile, a neki su uspeli da odigraju i važnu ulogu u njoj. Ovo je bio slučaj sa Pavelom Tigridom. On je napustio Čehoslovačku nakon komunističkog puča iz ’48. Počeo je da živi u Parizu ranih pedesetih kao američki državljanin. Podržan finansijski od strane američke vlade, konkretno od CIA-je, finansirao je i uređivao tromesečnjak Svědectví (Svedočenje), najvažniji češki antikomunistički časopis u opticaju. Iz Pariza organizovao je ozbiljnu mrežu za prikupljanja informacija i lov na glave. Još od ranih šezdesetih, Tigrid se zainteresovao za Havela, čija su mu porodica, antikomunistički pogledi i književni talenat, morali izgledati obećavajuće. Najzad upoznali su se u Parizu 1968. Bio je to početak celoživotne saradnje i prijateljstva. Tigrid je postao stalan promoter Havela, kako u Čehoslovačkoj, tako i na zapadu. Prema Jaroslavu Vrzali, Tigridovom dugogodišnjem saradniku i izdavaču Svedočenja, Havelova politička karijera bila je proizvod truda njegovog mentora koji je imao američku podršku. Taj trud se isplatio 1989. godine. Pre Plišane revolucije, Tigrid je počeo da se zalaže za to da Havel treba da postane predsednik Čehoslovačke i naručio je plakate „Havela za predsednika”. Nakon toga preselio se u Prag i radio kao ključni savetnik novog predsednika i kasnije služio kao njegov ministar kulture.

Kako je Tigrid gledao na Kunderu? Tvrdokorni borac u Hladnom ratu verovatno je smatrao intelektualca nezavisne misli, kome nije bila potrebna njegova mreža, i koji nije bio pretplaćen na hladnoratnu ideološku podelu, kao pomalo sumnjivog. Tigrid verovatno nije želeo da Kundera bude portparol za češku opoziciju, i da time nadseni politički sigurnijeg Havela. Upoznao je Kunderu nedugo nakon što se doselio u Pariz i ponudio mu prijateljski savet da se drži postrance kada je u pitanju politika. Kundera je to rado prihvatio, ionako nemajući političke ambicije.

Tigrid, iskusan obaveštajni operativac i kontrolor informacija koje su cirkulisale među češkom antikomunističkom opozicijom i u domovini i u inostranstvu, dosta je pazio da imidž Kundere i Havela ostane saglasan sa njegovim političkim planovima. Samo se može zamisliti koliko ga je moglo uznemiriti kada je 1984 Kundera katapultiran u globalnu književnu superslavu uspehom Nepodnošljive lakoće postojanja, koja ga je učinila kandidatom za Nobelovu nagradu za književnost. Nije jedino Tigrid bio zabrinut. Mnogim praškim disidentima se nije sviđala ta pomisao. Po njihovom viđenju, Nobel za Kunderu bio bi uvreda za Havela, i samim tim korak unazad za njihov stvar.

To su bile okolnosti u kojima su češki disidenti poslali peticiju Nobelovom komitetu, podržavajući Jaroslava Sajferta, velikog lirskog pesnika, koji je tada bio u svojim osamdesetim i doslovno nepoznat van Čehoslovačke, ali je takođe bio i jedan od prvih potpisnika Povelje 77. Među nekima koji su ovde stavili svoj paraf, bilo je i onih koji su zbog toga kasnije zažalili, ne jer u datom momentu nisu shvatili da je obrazloženje bilo da se nagrada preusmeri sa Kundere. Peticija je postigla svoj cilj. Iznenađujuća dodela Nobelove nagrade Jaroslavu Sajfertu bila je uvreda češkim komunistima, ali takođe i trijumf za politički projekat Vaclava Havela.

Sa krajem Hladnog rata, Havel i njegove saveznici su se osećali opravdano: Suprotno Kunderinim ranijim nadama, zapad nije bio zainteresovan da iznalazi treće rešenje koje bi spojilo socijalizam i kapitalizam, već je umesto toga krenuo u nametanje liberalnog kapitalizma celoj centralnoj Evropi. Tokom devedesetih delovalo je kao da je Havel bio u pravu u svojoj polemici sa Kunderom od pre dvadeset godina. Osokoljeni Vašington u velikoj meri je cenio Havelov prozapadnjački stav, jer se zgodno slagao sa intervencionističkom politikom Klintonove i Bušove administracije, od proširivanja NATO-a do rata u Iraku. Sa druge strane, bivše disidente, predvođene Havelom, polako su marginalizovali ekonomski pragmatičari koji su izgradili češki kapitalizam, predvođeni Vaclavom Klausom.

Kundera se i dalje nije uklapao ni u ovu novu panoramu: ni Havelovi moralisti, ni Klausovi pragmatičari nisu bili preterano zainteresovani da ga pozovu da se vrati. Ipak, zajednički prijatelji pokušali su da pomire Kunderu i Havela ranih devedesetih. Zajedno su prisustvovali ljubaznoj, ali mlakoj večeri u Parizu. Kunderi je dodeljeno državno odlikovanje, ali on je poslao Veru da ga primi umesto njega, dok je on ostao u obližnjem hotelu. Članak u Respektu bio je završni udarac pokušajima izmirenja.

Malo više od decenije kasnije, raspoloženje u Češkoj postaje drugačije. Postoje ljudi koji i dalje po svaku cenu veruju da se nasleđe Vaclava Havela mora braniti, ne od Klausa, već od populizma povezanog sa bivšim predsednikom Milošem Zemanom i bivšim opozicionim liderom i premijerom Andrejem Babišem. Sa druge strane, nakon katastrofalnih posledica spoljnih intervencija Amerike i korupcije i mnogih neuspeha češkog kapitalizma, ubeđenje da je Havel bio u pravu je manje rasprostranjeno nego što je to bio slučaj u devedesetima. Štaviše, češko čitalaštvo sada više sudi o Kunderi po njegovim književničkim zaslugama nego po zahtevima disidentske politike, i sviđa im se ono što čitaju. Kunderina dela i dalje su među najprodavanijima.

Glavna razlika između Kundere i Havela jeste kako tretiraju humor, koji je u Češkoj uvek među glavnim vrednostima. Havelove predstave su često duhovite jer se u njima izlaže apsurd birokratskog, tehnokratskog i totalitarnog sveta. Ali njegovi eseji su smrtno ozbiljni, budući da je Havel verovao da postoji izlaz iz tog apsurda: težnja prema istini i zapadnoj demokratiji. Upravo ovakvo gledište od njega je napravilo glavnog saveznika američkih neokonzervativaca.

Kunderin smeh, suprotno tome, prožimao je direktno svaki njegov roman i esej, uvek se ukazujući u prisustvu tragičnog. I smeh i tragedija, kod njega večito su vodili nazad prema neizbežnoj dvosmislenosti sveta koji ne može iskupiti nikakva istina ili političkim režim. Ali, Kundera nikada nije podlegao nihilizmu, nalazeći nadu u kulturnim tradicijama zapada i centralne Evrope, posebice. U muzici i u umetnosti romana i u otvorenosti i neočekivanim obrtima u istoriji. Ovo ga je ostavilo otvorenim za kontradiktorne ideje, sve dok se one ne bi konsolidovale u dogme, koje se onda više ne bi mogle ni podsmehom odagnati.

Dakle, više se može dobiti razmatranjem Kunderinog dela, od pukog uživanja u njegovoj izvrsnoj prozi. Predvidivosti stare bipoloranosti SAD –Sovjetski savez su sad daleko u prošlosti. Ideja američke unipolarnosti je na zalasku i istočna Evropa je ponovo postala geopolitičko bojno polje. Pod ovakvim okolnostima, moramo naći načine da o svetu razmišljamo iznova, dok se istovremeno čuvamo zamki političkih apsoluta – bio to socijalizam ili kapitalizam, ekonomski pragmatizam ili nacionalni populizam – koristeći moć ironije protiv onih koji tvrde da su pronašli konačnu istinu. Ukratko, moramo da ponovo pročitamo Milana Kunderu.

Tekst: Petr Drulák
Izvor: compactmag.com
Prevod: Nikola Matić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Češka, Glif, Književnost, Milan Kundera, Prag, Vaclav Havel