Svi junaci liče jedni na druge, svaki antijunak je antijunak na svoj način. Parafrazirajući Tolstoja, ovo bi, možda i moglo da bude nešto najbliže istini o junaku i antijunaku.

Junaci su odreda fizički privlačni, hrabri, snažni, moralno superiorni i nikada ne odustaju. Rijetko kada imaju dilemu šta da urade, pa čak i u takvim slučajevima uvijek naprave pravi izbor. Veliki su borci za slobodu, borci protiv kriminala, zaštitnici nejakih i uvijek su na pravoj strani.

Kada govorimo o antijunacima, ulazimo u sivu zonu. Tu nema jasnih razgraničenja na crno i bijelo, dobro i loše, moralne dileme se ne razriješavaju uvijek na ispravan način, a sami likovi često prave više nego sumnjive izbore.

I dok su junaci više odraz naših idealizovanih stavova, dotle su antijunaci odraz naše stvarnosti.

Henri Kinaski (za koga se šuška da je alter ego Bukovskog) pripada upravo takvoj grupi likova. Sve što želi u svom životu je da pije, piše i jebe (da izvinete na izrazu), a piše jer mu to ostavlja mnogo više vremena za ostale dvije aktivnosti.

Roman nema čvrstu radnju za koju bi čitalac mogao da se uhvati, već linearno prati dane u životu pedesetogodišnjeg Kinaskog: pisca, ženskaroša i nadasve alkoholičara.

Kinaski nije loš čovjek, samo mu je život ispunjen lošim izborima. Tu negdje, između dva povraćanja, nađe vremena da pomogne onome kome treba, ali stvar je u tome što nema nikoga ko bi njemu pomogao. Istina, treba reći i to da Kinaski i ne bi dopustio da se neko duže zadrži u njegovom životu, budući da je izraziti individualac, društveno nebaždaren i jedan od onih koji održava, moderno rečeno, socijalnu distancu.

Roman je defile živopisnih likova, pomalo iščašenih, a pomalo neuravnoteženih i svi traže svoje mjesto pod suncem. Kinaski preferira onu žensku polovinu tih likova gradeći tako čudan, ali zanimljivi dio priče.

Henri Kinaski je žrtva sopstvenih izbora i drugačije se na njega ne može gledati. Uostalom, on to ne krije. On jeste sklon porocima, ali i kao takav ostaje iskren prema sebi i drugima. Žonglirajući svakodnevno između pijančenja, književnih večeri, bludničenja, kockanja i pisanja, nalazi ipak malo vremena da kontemplira o nekim pitanjima iz života. To je uglavnom sublimacija životnog iskustva, a svi znamo da nema škole do životne.

Čovjeka odaje način življenja, jer na kraju svako mora da ostane sam sa sobom. Tada se otkrivaju istine, koje mogu da se skrivaju od drugih, ali ne i od sebe, bar ne zadugo.

„Ti ceniš čoveka po onom što ga okružuje, je l’ da?

Tako je. Kad vidim čoveka da živi čisto i uredno, znam da nešto nije u redu s njim. A ako je i suviše uredno, to je peder.“

Kada čovjek dođe u određene godine, među najvažnijim stvarima koje je stekao, svakako se ubraja i iskustvo, a iskustvo, između ostalog, uči i o značaju prijateljstva. Ubijeđeni individualac i samotnjak, Kinaski, ne može da ignoriše neke istine koje se nameću, jer u životu je dobro imati nekog prijatelja.

„Lepo je imati gde da odeš kada stvari loše krenu. Pamtio sam one stare dane kad su stvari loše išle, a nisam imao gde da odem. Možda je to bilo dobro za mene. Tada. Ali sad me nije interesovalo šta je dobro za mene. Interesovalo me samo kako se osećam i kako da prestanem da se loše osećam kad stvari krenu pogrešnim tokom. Kako da opet povratim dobro raspoloženje.“

Bukovski, preko svog Kinaskog saopštava i svoje viđenje ljubavne problematike.

„Retko su lepe žene voljne da pokažu u javnosti kako pripadaju nekom. Upoznao sam dovoljno žena da to shvatim. Prihvatao sam ih takve kakve su i ljubav je dolazila teško i veoma retko. Kad bi došla, obično bi to bilo iz pogrešnih razloga. Neko bi se jednostavno umorio od suzdržavanja ljubavi i puštao je na slobodu, jer ljubav ima potrebu za tim. Tada bi, često, čovek upao u nevolju.“

Kada pisac u svojoj knjizi za glavnog junaka ima baš pisca, onda je za očekivati da će se javiti pokoja misao o toj temi i napisati nekoliko riječi.

„Ima jedan problem kod pisaca. Ako je ono što pisac napiše štampano i prodato u mnogo mnogo primeraka, pisac misli da je veliki. Ako je ono što pisac napiše štampano i prodato u osrednjem broju primeraka, pisac misli da je veliki. Ako je ono što pisac napiše štampano i prodato u samo nekoliko primeraka, pisac misli da je veliki. Ako ono što pisac napiše nije nikada štampano, a on nije imao love da to sam štampa, onda on misli da je zaista veliki. Prava istina je, kako god okreneš, da ima vrlo malo veličine. Skoro da je i nema, nevidljiva je. Ali možete biti sigurni da su najgori pisci najnadobudniji, takvi najmanje sumnjaju u sebe. Sve u svemu, treba izbegavati pisce, i ja sam se trudio da ih izbegavam, ali bilo je gotovo nemoguće. Oni su gajili nade u neku vrstu književnog bratstva. Ništa od toga nije imalo blage veze s pisanjem, ništa od toga nije pomagalo prilikom kucanja na mašini.“

Centralno mjesto u romanu zauzimaju ipak žene. Od prve do posljednje stranice romana, one marširaju, ostavljajući trag svojih potpetica svuda po knjizi. Svaka od njih je priča za sebe, jer priča o ženama ima onoliko koliko i žena. Za Kinaskg žene su i sudbina i nasušna potreba.

Henri Kinaski se za njih ne vezuje emocionalno, pa se površnim čitanjem dobija utisak da se žene predstavljaju kao objekat za zadovoljenje sirovih polnih nagona. To ne može biti dalje od istine.

Svaka žena koja se pojavljuje u knjizi je studija karaktera. Primjetićemo one emocionalno nestabilne, jake, slabe, uspješne, čedne, poročne… Zajedničko im je to što završavaju u krevetu sa Kinaskim i što ne uspijevaju da ga vežu sa sebe. Istina je i to da ne pokušavaju sve da ga vežu za sebe i u tome se ogleda širina piščevih pogleda, jer likovi žena nisu pisani šablonski i iako neke od njih se pojavljuju na kratko, raznolikost te lepeze oslikava dubinu promišljanja samog pisca. To je upravo ono što autoru omogućava da naglasi svoja zapažanja.

„Kad se žena jednom okrene protiv tebe, zaboravi je. One mogu i da te vole, a onda se nešto preokrene u njima. U stanju su da te gledaju kako umireš u mukama, pregažen kolima, i da pljunu na tebe.“

Na drugom mjestu kaže:

„Voleo sam boje njihove odeće; način na koji hodaju; okrutnost nekih lica; tu i tamo skoro čistu lepotu nekog lica, totalno i opčinjavajuće ženskog. Prevazišle su nas: mnogo bolje su planirale i bile bolje organizovane. Dok su muškarci gledali ragbi ili pili pivo ili se kuglali, one, žene, mislile su o nama, koncentrisane, proučavajući, donoseći odluke – da li da nas prihvate, odbace, promene, ubiju, ili jednostavno napuste. Na kraju krajeva, sve to nije bilo bitno; šta god da urade, završavali smo usamljeni i izluđeni.“

Kinaski je pisac, prilično poznat, pa je između ostalog i to, možda razlog njegove popularnosti kod nježnijeg pola, ali on sam svojoj slavi ne pridaje veću pažnju, jer za njega je slava, ne nužno zlo, već nužni pratilac onoga čime se bavi.

Kao antijunak, glavni lik se bori sa svojim demonima, pa neke bitke dobija, neke gubi, a neke prosto ignoriše, utapajući ih u litrama alkohola.

Upravo taj kolorit problema na koje Kinaski nailazi čine ga čovjekom, čine ga prizemnim i lako je poistovjetiti se sa njim. On nije odvojen od stvarnosti, njega muče isti problemi koji muče svakog od nas. Razlika je samo u reakciji na njih, kao što se razlikuje, uostalom, pristup svakoga od nas. To rađa pitanje da li su antijunaci jedini preostali heroji čovječanstva? Zaista, nije heroj onaj koji preleti okean, već onaj koji u njega upadne i ispliva.

Kinaski sebe savršeno analizira. Uostalom, i sam smatra da je iskrenost osnova za pisanje, a pisanje dolazi iznutra.

„Nisam mogao da shvatim šta se dogodilo s mojim životom. Izgubio sam prefinjenost, izgubio osećaj za stvarnost, izgubio moj neprobojni zaštitni oklop. Izgubio sam smiso za humor pred problemima drugih ljudi. Hteo sam opet sve to. Hteo sam da mi sve ide glatko. Ali znao sam nekako da neće moći, bar ne odmah.“

A zatim odmah nastavlja:

„Prisetio sam se starih dana kada sam živeo na jednoj čokoladici dnevno, šaljući priče ispisane rukom u „Atlantik Mantli“ i „Harpers“. Hrana je bila sve o čemu sam mislio. Ako se telo nije hranilo i um je gladovao. Ali sada sam bogovski jeo za promenu, i pio bogovsko vino. To znači da je ono o čemu sam mislio verovatno bilo istina. Svako zamišlja sebe posebnim privilegovanim, izuzetnim. Čak i ružna matora babuskera što zaliva saksiju pred ulazom. Ja sam zamišljao sebe posebnim jer sam izašao iz fabrika u pedesetoj i postao pesnik. Koje sranje. Zato sam pišao na svakog, kao što su oni šefovi i direktori pišali po meni kada sam ja bio bespomoćan. Okrenulo se na isto. Bio sam pijani razuzdani pokvareni jebač s vrlo malo malo slave.“

Kinaski u svom životu nema neki konkretni cilj, on živi od danas do sutra i uživa u onome što mu se nudi, a to su dani ispunjeni ženama, pićem, kockom i pomalo pisanjem.

Da li je Kinaski dobar? Nije, ali nije ni loš. On je naprosto čovjek. Nemoguće je pisati o Kinaskom, a ne prisjetiti se citata Oskara Vajlda (Slika Dorijana Greja):

„Jedini umetnici, koje sam ikada poznavao, koji su privlačili svojom ličnošću, bili su loši umetnici. Dobri umetnici žive samo u svojim delima, i stoga nisu u životu ni najmanje zanimljivi. Veliki pesnik, uistinu veliki pesnik, jeste od svih stvorenja najmanje poetičan. Međutim, pesnici niže vrste očaravaju. Ukoliko su im gori stihovi, utoliko više izgledaju živopisni. Čovek postaje sasvim nesnosan već samom činjenicom što je izdao osrednju zbirku soneta. On živi poezijom koju nije u stanju da napiše. Drugi pišu poeziju, koju se ne usuđuju da ostvare.“

Henri Kinaski zaista očarava svojom pojavom, ne uvijek nužno pozitivno, ali on je jedan od onih likova za koje važi ona poslovica da se knjizi ne sudi po koricama. Treba ga posmatrati kao cjelokupnost onoga što jeste i što može da bude. Jedna od izreka kaže da je starog psa teško naučiti novim trikovima. Teško, ne i nemoguće i upravo stvar je u toj mogućnosti.

za P.U.L.S.E: Goran Došen 

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Čarls Bukovski, Goran Došen, Književnost, žene