Ajn Rand – U jednom mračnom kutku moje kuće, tamo gde ugrađena polica za knjige nije dostupna ni pogledu ni ruci, sasvim blizu tavanice, držim nekoliko desetina knjiga koje nisam imala srca da bacim, ali ne želim da ih iko vidi. To je zbirka dela Ayn Rand i njenih sledbenika koju sam sakupila davno, još kao tinejdžerka. Moja prva devojka, mlađa dvadesetogodišnjakinja, uvela me je u delo Ayn Rand. Bila sam tek imigrirala iz Rusije, obelodanila svoju homoseksualnost i napustila srednju školu. Proza Ayn Rand je našla odjeka u meni jer je učinila da mi svet izgleda jednostavan i pobediv. Moja randovska faza bila je relativno kratka, ali pre nego što se završila, uspela sam da dobijem svoj prvi posao u izdavaštvu posle razgovora o ovoj autorki s poslodavcem, izdavačem koji je i sam bio homoseksualac i jednako opsednut njom.
Prema nedavno objavljenoj knjizi Zla devojka: Ayn Rand i kultura pohlepe (Mean Girl: Ayn Rand and the Culture of Greed) to je u izvesnom smislu normalno. Autorka Lisa Duggan, profesorka društvene i kulturne analize na Njujorkškom univerzitetu primećuje da iako Ayn Rand nije proširila seksualno oslobođenje na homoseksualnost, njene junakinje odbijaju da se povinuju normama ženskosti, a njeni muški junaci su zaljubljeni jedni u druge. Sigurno nisam jedina kvir tinejdžerka koju su zavele ove knjige koje Lisa Duggan naziva „konvertorima što rade na pohotu“. Terapijska vrednost „Zle devojke“ ne svodi se na to da ljude poput mene oslobađa stida zbog nedostatka književnog ukusa i političke pameti u ranoj mladosti. Ona nudi i objašnjenje našeg sadašnjeg kulturnog i političkog trenutka.
U sklopu Američkih studija danas (American Studies Now), edicije u okviru izdavačke delatnosti Univerziteta Kalifornije, knjiga Lise Duggan rezimira život i filozofiju Ayn Rand na devedeset strana – što je uvreda za romansijerku čije glavno delo Pobunjeni Atlas ima više od deset puta toliko strana. „Zašto roman od preko hiljadu strana, čiji su junaci nalik na karikature koje se kreću kroz melodramatičan zaplet prošaran dugačkim didaktičkim govorancijama, privlači tako mnogo čitalaca i tako veliku pažnju?“ pita se Lisa Duggan. „Jasno je da fantazije koje pokreću ovaj roman pogađaju neku duboku žicu.“
Romani Ayn Rand obećavaju da će osloboditi čitaoca od svega što je naučio o dobru i zlu. Spisateljica poziva čitaoce da uživaju u surovosti. Njeni junaci su superiorna bića sigurna u svoju superiornost. Oni polažu pravo na pobedu, a do pobede se stiže uništavanjem onih koji nisu tako pametni, kreativni, produktivni, ambiciozni, fizički savršeni, sebični i nemilosrdni. Duggan opisuje osnovni ton te knjige rečima „optimistička surovost“. Oni su sebični a knjiga ima srećan kraj – to jest, superiorna bića su na kraju srećna. Romani Ayn Rand izvrću moral naglavce. U njima ne postoji dužnost prema Bogu ili bližnjima, samo prema sebi. Seks, koji pršti na sve strane, nema nikakvih posledica i grub je. Novac i druge dobre stvari dolaze onima koji ih uzimaju. Zaplet legitimuzuje najgore efekte kapitalizma stvarajući ono što Duggan naziva „moralna ekonomija nejednakosti što natapa pornografsku ljubavnu fikciju političkim erosom koji će zavesti masovnu čitalačku publiku“.
Duggan prati direktan i indirektan uticaj Ayn Rand na američku politiku i kulturu. Proza Ayn Rand je bila nosilac njene filozofije, poznate pod imenom Objektivizam, koja je glorifikovala ekstremni oblik laissez-faire kapitalizma i ono što je ona nazvala „racionalni egoizam“ ili moralnu i logičku dužnost ostvarivanja ličnog interesa. Kasnije je Rand širila Objektivizam svojim nefikcijskim delima, člancima, predavanjima i kursevima preko instituta nazvanog Fondacija za Novog intelektualca. Bila je blisko povezana sa Ludwigom von Misesom, ekonomistom i istoričarem koji je doprineo uobličavanju neoliberalne misli. U vreme kad je Rand pisala fikciju – od tridesetih godina prošlog veka do 1957, godine u kojoj je objavljen Pobunjeni Atlas – njena politička perspektiva je bila marginalna. Kritičari su sasecali njene romane koji su postepeno sticali ogromnu popularnost usmenim putem. Sredinom prošlog veka američkom političkom kulturom je dominirao New Deal, način mišljenja koji je uzdizao sve što je Rand prezirala: socijalnu državu, empatiju, uzajamnu zavisnost. Do osamdesetih su, međutim, neoliberalne ideje zavladale politikom. Ekonomista Alan Greenspan, na primer, bio je sledbenik Ayn Rand i uneo je njenu filozofiju u svoje uloge predsednika Veća ekonomskih savetnika pod Geraldom Fordom i, od 1987. do 2006, direktora Uprave federalnih rezervi.
Duggan ne okrivljuje direktno Ayn Rand za neoliberalizam, ali ističe randovski duh onog što naziva „neoliberalni teatar surovosti“. U tom teatru ima igrača koje ne bismo nužno opisali kao neoliberalne. Paul Ryan, na primer, bivši predsedavajući Predstavničkog doma, pravi je randovski jevanđelista: delio je primerke Pobunjenog Atlasa kao božićni poklon svom osoblju i rekao da je Rand „najviše doprinela izgradnji kapitalističkog morala“. Kada je Partija čajanke nasrnula na Zakon o zdravstvenoj zaštiti (Affordable Care Act) 2009. godine, neki njeni članovi su nosili parole „Ko je John Galt?“ koje su nedvosmisleno upućivale na filozofiju Ayn Rand. Duh te autorke je izražen i u Silikonskoj dolini: milijarderi Peter Thiel, Elon Musk, Travis Kalanick i drugi naveli su je kao lični izvor nadahnuća. Slika američkog tehnološkog preduzetnika mogla je poteći iz nekog od njenih romana. Da je danas živa, verovatno bi usvojila reč „prekid“ (disruption).
Krah subprimarnog hipotekarnog tržišta i finansijska kriza iz 2007. i 2008. godine mogle su izazvati smrt neoliberalizma jer su obelodanile ljudsku cenu deregulacije i privatizacije; umesto toga, piše Duggan, „zombijevski neoliberalizam“ sada hara zemljom. I, naravno, duh Ayn Rand, opseda Belu kuću. Mnogi saradnici Donalda Trumpa, među njima i državni sekretar Mike Pompeo i njegov prethodnik Rex Tillerson, iskazali su poštovanje prema njenim idejama, a predsednik je lično pohvalio njen roman Veličanstveni izvor (Fountainhead). (Trump se očigledno poistivećuje s junakom tog romana, arhitektom Howardom Roarkom, koji uništava svoj veliki stambeni projekat zato što nije dovoljno savršen.) Njihova verzija randizma lišena je svih elemenata kojima bi se moglo objasniti moje oklevanje da bacim te knjige: intelektualne pretenzije, militantnog ateizma i eksplicitnog zalaganja za seksualnu slobodu. Od svega što je Rand ponudila, oni su uzeli najgore: surovost. Oni čak nisu ni optimistični. Samo su zli.
The New Yorker, 06.06.2019.
Prevela Slavica Miletić
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
Žilavi duh Ajn Rand added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →