Neproživljeni život je velika savremena tema. Tu se ne misli na svakodnevne probleme, već na samu prirodu stvarnosti koja nam izmiče i odvodi nas na stranputicu. Kada pročitamo ili čujemo reč „živeti“ u njoj je uvek sadržano i dublje značenje potrage za smislom. „Živeti i delimično živeti“. „To se ne može nazvati životom“. „Moram da promenim svoj život da bih živela“. Prvi iskaz je iz Eliotovog Ubistva u katedrali, drugi iz filma Ikiru Akire Kurosave, treći iz beležnica Suzan Zontag. Ima još mnogo primera. Zašto tako lako potežemo ovu tešku misao? Možda je u tome i deo objašnjenja.
Novi film Olivera Hermanusa Living / Živeti odlična je obrada ove teme, esej o njenoj sveprisutnosti i neuhvatljivosti. Reč je o verziji Kurosavinog filma Ikiru (što na japanskom znači živeti) po scenariju Kazua Išigura, čija je radnja smeštena u 50-e godine prošlog veka. Radnja novog filma je samo prebačena u Englesku, gde su dani našeg junaka obojeni nostalgijom na granici sa ironijom. Dupli autobusi kruže oko Pikadilija, Temzom plove brodovi, živahna muzika dopire iz pozadine. To je uvodna scena: svakodnevni život mnogih ljudi. Zatim prelazimo na ono što postaje dominantna perspektiva filma. Četiri muškarca u odelima i polucilindrima ukrcavaju se na voz – sledi niz elegantnih dugih kadrova lokomotive i vagona, kao da smo u 4:50 sa Padingtona, a ne na jutarnjoj liniji do Vaterloa. Zatim ćemo tu četvoricu videti za stolovima u zgradi gradskog veća Londona, okružene naraslim gomilama papira. Ne rade ništa po ceo dan. Doduše, ne baš ništa. Ponekad odbijaju da prihvate zadatak i prosleđuju ga drugoj kancelariji. Ponekad uzmu fasciklu sa gomile, osmotre je i vrate nazad. „To može da sačeka“, kaže njihov šef. „Ništa strašno“. Kasnije opet vidimo četvoricu muškaraca u vozu – igraju ih Adrijan Rolins, Hjubert Barton, Oliver Kris i Aleks Šarp. Oni su kolektivno pripovedno ja priče i nadživeće njenog junaka.
Naravno, to je film o smrti. On sledi tok Kurosavinog filma, mada nije toliko sarkastičan prema lekarima. Ne sugeriše da će oni radije slagati nego izgovoriti lošu dijagnozu i nije toliko natopljen burlesknim humorom. Suptilno je ironičan i često dirljiv, što je dvostruki efekat koji potiče uglavnom iz uloge Bila Najija kao gospodina Vilijamsa, šefa ljudi iz voza: pasivnog, ali diktatorski nastrojenog državnog službenika, koji za 30 godina nikada nije izostao sa posla nijedan dan, a čiji je nadimak, koji je smislila jedina koleginica iz kancelarije koja mu se protivi, gospodin Zombi. Kod Kurosave ga zovu „mumija“, a Išiguro uspeva da objasni vezu: „Kao egipatska mumija, ali ova se kreće“. Tu se ozbiljno pitanje o tome kako ljudi reaguju na vest da će umreti transformiše u subverzivnije: šta se dešava kada živi mrtvac shvati da će se uskoro pridružiti zaista mrtvima?
Odgovor je prilično dramatičan. Ili bar onoliko dramatičan koliko to suvoparni, defanzivni lik koji gradi Naji sebi može da dozvoli. Uzima tri dana odsustva sa posla. U jednom primorskom odmaralištu upoznaje pisca i otkriva noćni život i piće. To ima svoje čari, ali nije baš idealan način da se provede vreme koje mu je preostalo. Više ga intrigira gospođica Haris (Ejmi Lu Vud) koja mu je dala nadimak Zombi. Slučajno je sreće na ulici i vodi je na ručak. Ona nije samo privlačna mlada žena, već i njemu nerazumljiv primer života samog, koji se živi kao da je to sve što treba raditi. Voleo bi da može „da bude tako živ samo jedan dan“. Ne može, ali prija mu da boravi u blizini tog fenomena. Njegov opis onoga što se mu se dešava karakteristično je sveden: „Nakon što sam čuo vest, osvrnuo sam se oko sebe.“
Vilijams pred ogledalom vežba kako da saopšti tu vest svom sinu. Na kraju odustaje kada slučajno čuje kako sin i snaja razgovaraju šta će raditi sa njegovim penzionim fondom. Saosećamo sa njegovim šokom, ali se takođe pitamo zašto je toliko iznenađen. Zar penzioni fondovi sami po sebi nisu uspomene na smrt? Ili je problem sinovljev ton, njegova velika želja za još nedostupnim novcem?
Naji ne prikriva da mu je pomoć potrebna, ali je nikada neće izričito zatražiti. Da možemo, osećali bismo sažaljenje, ali ni on ni reditelj nam to ne dozvoljavaju. Šta nam je dozvoljeno? Mnoge reakcije od kojih svaka nadilazi jednostavno priznanje značaja naše smrtnosti. Na kraju krajeva, umire zombi koji personifikuje žrtvu sopstva birokratiji. Još direktnije, birokratija je tu u službi sopstva koje kontroliše svet oko sebe. I zato i u Živeti i u Ikiru naš junak umire pre kraja filma.
Pre nego što umre, nadahnut gospođicom Haris, Vilijams odlučuje da se vrati na posao i promeni svoju drevnu praksu: konačno će završiti neki posao, ili se postarati da bude završen. Obnavlja projekat za igralište u Ist Endu s kojim se on i njegove kolege već dugo dobacuju iz kancelarije u kancelariju. Upornim insistiranjem Vilijams dobija odobrenje i igralište biva završeno.
U tom trenutku, poput Borhesove priče, film se račva na zanimljive načine. Četvorica muškaraca iz voza pričaju o Vilijamsu, menjaju svoje mišljenje o njemu, ponovo se predomišljaju i na kraju se obavezuju da će ipak slediti primer njegovih poslednjih dana. Naučiće njegovu lekciju. „Završavaćemo poslove“, svečano izjavljuju. Ali neće bog zna šta završiti i uskoro ćemo videti Vilijamsovog naslednika kako zauzima mesto mrtvaca i ponavlja njegove reči dok neki projekat osuđuje na večno odlaganje: „Ništa strašno.“
Drugi ogranak priče vodi nas na završeno igralište, koje jedne noći posećuje najmlađi član tima u znak sećanja na starog šefa. Tamo sreće policajca od koga će čuti priču, a pošto je ovo film, mi ćemo je i videti i čuti. Sneg pada. Vilijams sedi na ljuljaški na igralištu, lagano se ljulja i peva pesmu koju je naučio dok je pijančio sa piscem u letovalištu. Šteta što ovoj sceni nije dozvoljeno da govori sama za sebe, jer je mladić dobio pisanu poruku od Vilijamsa sa objašnjenjem kako da je tumači. Mnogo je bolji kraj Tolstojeve priče „Smrt Ivana Iljiča“, koja je zajednički izvor Ikiru i Živeti: „Smrt je gotova“, reče on sebi. „Nema je više“. Udahnu vazduh, zastade na pola puta, opruži se i izdahnu.
Michael Wood, London Review of Books, 24.11.2022.
Prevela Milica Jovanović
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Živeti napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →