Zlatno doba

Na ofingeru visi odelo.

Njegov vlasnik je odsutan.

Krojač neupoznat.

Sloboda je nevezanost, posebno od tela i čulnih strasti.

Čovek je, per se, duhovno biće. Onog dana kada je počeo da se poistovećuje sa životinjama, zadobio je telo, koje se rimuje sa odelo.

Pre neki dan, kupio sam sako, po mojoj meri. Dobro sam se osećao u njemu, iako sa delimičnim osećanjem nelagode, jer sam ga isprobao još u komisionu, takozvanom sekn hendu (second hand-u),: u takvim slučajevima čuo bih redovno glas iz svoje unutrašnje sobe, koji me je pitao da li znam ko je  bivši vlasnik kupljenog odela, u ovom slučaju sakoa. Budući da nisam znao šta da mu tačno odgovorim, tražio sam, domišljao što ubedljivije odgovore koji su ličili na izgovore, kojima sam pokušavao da opravdam svoj novi sako i kupovinu istog u baš toj prodavnici. Od kada znam za sebe, ovog sebe koji mi je i danas prilično stran,mnogo sam razgovarao sa tim glasom, koji hrišćani možda zovu savest, a ostali duhovni ljudi, ko zna kako sve.

Kada sam došao kući, odmah sam se pohvalio majci da sam kupio novi sako i pitao je kako mi stoji, iako sam znao da mi savršeno pristaje. Kao što sam i pretpostavljao, ona se jako obradovala, rekavši da je bilo krajnje vreme da se ponovim i da mi odlično stoji, kao da je krojen baš po mojoj meri, jedino što mora odmah da se opere, jer ko zna ko je taj sako pre mene nosio na sebi. Rekao sam, opet, u takvim slučajevima, da je odelo čisto i već oprano i da nema potrebe da se ponovo pere. Ali, naravno, moja majka je insistirala da se kupljen sako, za svaki slučaj, opere i to odmah. Da bih izbegao bilo kakvu dalju raspravu na tu temu, i znajući za njenu tvrdoglavost, nevoljno sam popustio i ostavio joj kupljeni sako, kao što bih to učinio i kada bih kupio nove pantalone ili bilo šta drugo kupljeno u prodavnici polovne odeće,ili obuće. Zatim sam otišao u svoju sobu i posvetio se onome što me okupira ovih dana i čemu sam, zapravo, posvetio čitav svoj ovozemeljski vek; svojim opsesijama, lutanju zapetljanim stazicama i  maglovitim putanjama unuturnjeg sveta bez prisustva ovog sveta; ponekad bih nešto pisao, ponekad crtao, ponekad slušao muziku, ponekad samo gledao kroz prozor, devojke, oblake koji se rimuju sa pojmom oblika, sanjario i razmišljao, retko kada koncizno i koherentno, posmatrao knjige i stripove na policama, pitajući se kome zapravo pripadaju, i da li sam baš ovom sobom odvojen od soba iznad i oko  mene, ili, naprotiv, prisutan.

I onom ja koji ima specijalni popust i čast da pristupi tronu svog nesvesnog, učitelju s kojim se rađamo i koji nije od ovog sveta. Voleo sam „prejake reči“ nekog pesnika, logocentrične strele nekog filozofa ili psihologa, posebno kratke priče, odnosno pripovetke, ili strip buntovničko-revolucionarnog karaktera sedamdesetih, koji je svrgavao, ili bar postavljao smela pitanja ustanovljenim standardima pre tog vremena. Unutrašnjem glasu u meni takvi sadržaji, bili su, bez sumnje, oslobađajući i pozivali drugim, još neustanovljenim putanjama koji su otkrivali svetove još neznane, koje sam želeo da podelim sa drugima. Zavodili me u ubeđenju da se od čiste umetnosti stripa živeti može sasvim lagodno.

Vremenom sam počeo da shvatam da se to zavođenje bilo ipak oslobađenje od sasvim materijalistićkog i pragmatičkog oblika takozvane stvarnosti, koja se upuštala dobrovoljno u rat, onog izmišljnog, spoljašnjeg tipa. Nasuprot ratu, koji su oakvi kao ja, vodili sa sobom, dakako, samim.

Bio sam već mrtav za ovaj svet, svet u kojem duh ne tvori dela, već dela tvore duh. Bio sam već bolestan od odvojenosti, od sećanja na zlatno doba, ne tek od, a priori, marginalnog fenomena stripa, već i od života nalik vrtovima edenskim. Od tada se nisam najbolje snalazio u  ovom svetu. Bio sam biljka  među ugroženom vrstom biljaka.

Tvorac pada u vreme i telo je potom je zamislio drugo poglavlje, ono u  kojem ćetvoronožac gazi po bujnoj flori. Onaj koji danas ravnodušno gazi po njoj, gazi, dakle, po sopstvu svom. Zanemarujući tu sitnicu, bavi se, ne znajući to, nasiljem. Služi zamislima izvan svoje savesti, duhu ovog tela. Živi u grehu, u sramoti datog mu tela. Sramoti datog. Davi se u talasima putenog zadovoljstva, požude,pohlepe…zaboravio je da leluja i leti unutar struja večnog, bezimenog, nedefinisanog, nezaobljenog…Da, okrenuo se za ženom; da, rodio se i pao u beskrajni tok vremena i zabluda; da, živi u gradu, na čijim temeljima su se nekada prostirala polja koja su odvajkada bila zelena, ili, možda, plavičasta, ili crvena, ili bezbojna,kao voda ili vazduh, ili duh u kojem ne znamo ništa.

Istina se ne može naučno dokazati, ostaje tek  vid i naslut, ali ne onaj koji se propoveda u crkvama preko puta već onaj koje vidimo u snovima, čiji jezik nemušto ponekad mislimo da razumemo.

Za P.U.L.S.E: napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  Đorđe Milović, Priče poezija putopisi, Strip