Zmijski venac – Divna Vuksanović

Dijagnoza je bila nedvosmislena. Sudeći po mnogobrojnim statuama koje je za sobom ostavljala, imala je bliznakinju sa zajedničkom kičmom, dodatnim parom nogu i velikom glavom, koja joj je opterećivala telo i crpla životnu snagu. Trebalo je otarasiti se sestre Meduze, ali kako? Svi pokušaji da se čudovište odstrani iz njenog života završavali su trajnom ukočenošću hirurga, pomoćnog medicinskog osoblja i svih onih koji bi probali da ga silom uklone. Više niko nije smeo da je pogleda, a kamoli operiše.

Iz stana je izlazila noću, leđima okrenuta ka zidu; klizila je poput zastrašujuće senke nemani. Izbegavala je ljude i ogledala. Hranila se kao životinja; bauljala pustim ulicama. Nikoga nije viđala…

Skrivena strast bile su joj vrteške. Prikradala bi im se oko ponoći, pokretala ručice, smeštala sve četiri noge na stolicu vezanu lancima i prepuštala se vetru. Tokom vožnje, zmije su joj se uplitale u kosu – bio je to jedini trenutak jedinstva sa stvorenjem s kojim je delila sudbinu i vetar.

Mesecima je mislila samo na jedno. Kako da upriliči susret sa smrtonosnom spodobom koja joj je živela na leđima; jer, ukoliko Meduzin pogled baš svakoga okamenjuje, zašto ne bi i nju?

Priželjkivala je taj pogled znajući da on za obe znači smrt.

Po hiljaditi put sela je na vrtešku. Činilo joj se da su zmije za trenutak zaspale. Iznenada, ledeni vetar promenio je pravac, teška glava se zanjihala, iz kose je nešto zazvečalo. Iskrsao je strašni Meduzin lik – pogled što obuhvata čitav svet, sve ono što nas okružuje.         

za P.U.L.S.E: Divna Vuksanović

Povećeno Mimici i Puru, mojim roditeljima…

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Divna Vuksanović, Društvo, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi