Poštovani čitaoci, P.U.L.S.E magazin vam zvanično predstavlja prvih dvadesetak stihova osmog toma knjige Zohar, nastavka koji od septembra 2023. možete naći u slobodnoj prodaji u izdanju IK Metafizika. Reč je o temeljnom delu jevrejskog misticizma baziranog na judaizmu, te potonjem pravcu promišljanja koji danas zovemo kabalom.

Osmi tom Zohara sastoji se iz dve celine:

• Imena (Šemot, שמות)

• I pojavi se (Vaera, וארא‎)

Sve potrebne i dodatne informacije o nabavci Zohara možete pronaći ovde, ili ukoliko, pak, želite da pročitate predgovor delu to možete ovde učiniti.

Glosar, odnosno prateći kabalistički rečnik fusnota ovde je takođe dostupan.

U nastavku uživajte u uvodnom odlomku iz aktuelnog osmog toma knjige:

שמות
Šemot
Imena

I „Ovo su imena…“

Objašnjenje iskaza: „Ovo su imena,“ proizlazi iz rasprave o značenju stiha: „Razumni će sijati….“ U ovome se, kako saznajemo krije tajna nebeskog svoda, koji obasjava Edenski vrt (Gan Eden [גן אדן]) i Drvo života (Ec Hajim [עץ חיים]). Oni koji su obdareni Mudrošću – anđeli spoljni i nutarnji, kao i životodavne duše ponikle iz Drveta života – nastanjuju ovo Drvo i baštine večni život. Grane ovog Drveta se prostiru nad svim oblicima i bićima Svetosti, a plod njegov daje život svima. Što se tiče Nečiste strane (Sitra ahra [סטרא אחרא]), njoj nema mesta na Drvetu života, niti se može hraniti njegovim plodovima. Sledi rasprava o krasoti samog Drveta, čije grane sežu u nepregledne visine, prelivajući se u prozračne boje: belu, crvenu i zelenu. Rasprskavajući se i prelamajući, ove boje imaju samo jedno polazište i konačište – Drvo života. Iz ovog Drveta, dvanaest Plemena Izrailjevih pođoše u Egipat, u izgnanstvo, sa svetlošću bez sjaja (Malhut [מלכות]), praćeni mnoštvom nebeskih legija.

Ovo poglavlje objašnjava da oni koji budu prigrlili „tajnu mudrosti – Sveti Zohar (Zo’ar A’Kadoš [הזהר הקדוש]) – zrače i isijavaju svetlost Hohme [חוכמה]. Hohma je jedna od najuzvišenijih dimenzija Gornjeg sveta (Viša trijada na Drvetu života – Keter – Hohma – Bina). Reč je o besprekornoj sferi, koju simbolično nazivamo „Drvetom života.“

Drvo života je izvor svekolike radosti. To je izvorište mudrosti i zadovoljstva, prebivalište besmrtnosti i večnog mira. Kada se povežemo sa ovom božanskom dimenzijom, spoznajemo šta znače istinska punoća, radost i besmrtnost. No, čim se odvojimo od ovog Drveta, zapadamo u haos i vrevu ljudskog postojanja, jer bivamo prepušteni na milost i nemilost fizičkom domenu tame, poznatom kao Drvo poznanja stvarnosti ili dobra (tov [טוב]) i zla (ra [רע]).

Početni stih ovog moćnog poglavlja Zohara spaja nas sa Drvetom života. Tamo gde je bio has, nastaje red. Razrešeni smo negativnih uticaja Dvanaest (nebeskih) sazvežđa.

Svetlost koju upijamo iz ovih stihova izgoni tamu iz naših života i samog postojanja kao takvog. Raspirujemo sile besmrtnosti, proterujući elemente smrti iz svog bivstva. Stičemo mudrost u pronicanju puteva Stvoritelja.

Zahvaljujući ovom poglavlju, naše lično izgnanstvo biva okončano i mi izlazimo iz Egipta (Micrajim [מצרים]) (tj. materijalnog sveta patnje i stradanja), da bismo zauvek uživali u Edenskom vrtu.

1.

ואלה שמות בני ישראל הבאים
מצרימה את יעקב איש וביתו באו
Ve’ele šemot bene Jisrael ha’bajim
Micrajma et Ja’akov iš u’vejto bau
Ovo su imena sinova Izrailjevih koji dođeše u
Egipat sa Jakovom, svaki sa svojom porodicom
Izlazak 1:1; L. Bakotić

והמשכלים יזהרו כזהר הרקיע ומצדיקי
הרבים ככוכבים לעולם ועד
Ve’ha’maskilim jazhiru k’zohar ha’rakija u’macdijke
ha’rabim ka’kohavim le’olam va’ed
Razumni će sijati kao sjajno nebo i oni koji su
mnoge pravdi priveli, kao zvezde nebeske doveka
Danijel 12:3; Milin

„Razumni,“ to su oni koji paze na tajnu mudrosti; „sijati,“ znači da će zračiti svetlošću Hohme; „kao sjajno,“ odslikava blistavu i prozračnu reku koja izvire iz Edena. Ovo je tajna skrivena, poznata kao „(nebeski) svod“ (rakija [רקיע]), jer su u njoj sve zvezde i sva sazvežđa sabrani, kao i Sunce (aramejski: Šimša, שמשא [hebrejski: Šemeš, שמש]), Zeir Anpin [זעיר אנפין], i Mesec (aramejski: sihara, סיהרא [hebrejski: jareah, ירח]), Nukva [נוקבא], i sve luči svetlonosne, sabrane u svetovima Brije (Olam Brija [עולם בריאה]), Jecire (Olam Jecira [עולם יצירה]) i Asije (Olam Asija [עולם עשיה]).

2. A svetlost ovog svoda obasjava Vrt, Malhut, i Drvo života, Tiferet [תפארת], koje raste u samom središtu Vrta – u Središnjem stubu, dakle. Grane ovoga stabla, Sefirot [ספירות], prekrivaju sve oblike –Nefešot [נפשות] (Množina reči nefeš [נפש]), i sva stabla – Ruhot [רוחות] (Množina reči ruah [רוח]), i sve vrste – Nešamot [נשמות] (Množina reči nešama [נשמה]), u Vrtu, u skladnim posudama, što znači da poseduju Tri stuba – desni, levi i središnji. A svo divlje zverinje, anđeli izvanjski, nalaze zaklon i hlad pod ovom krošnjom. I sve ptice nebeske – nutarnji anđeli – gnezde se na granama njezinim.

3. Divota plodova ovog Drveta, duša koje ono rađa, daje život svemu. No, ona Druga, nečista strana, nema meata na njemu, niti se može hraniti plodovima ovoga stabla, koje je sam Zeir Anpin, u krasoti i veličanstvu svome. Samo svetost može blagovati s njega. Oh, kako su blaženi oni koji su okusili plodove njegove, jer će živeti večno, kao što je pisano:

ולקח גם מעץ החיים ואכל וחי לעלם
Ve’lakah gam me’ec ha’hajim ve’ahal va’haj le’olam
I uzbere, te zauvek živi
Postanje 3:22; Dančić

Oni se nazivaju „razumnima“ i baštine život u ovom svetu i u Svetu koji će doći (Ha’olam Ha’ba [העולם הבאה]).

4. A krasota ovog Drveta, koje je Zeir Anpin, vazda buja u visine. Očas naraste za pet stotina parasangi uvis, a kada se razgrana do kraja, dosegne i šest stotina hiljada parasangi. Jedna svetlost prosijava u ovom Stablu, Malhut, u kojemu su tri boje – bela (lavan [לבן]), crvena (adom [אדום]) i zelena (jarok [ירוק]). Ove su boje tajna svetlosti Heseda [חסד], Gebure [גבורה] i Tifereta [תפארת]. Boje se prostiru u Or Jašar [אור ישר] (‘direktna svetlost’) i vraćaju u Or Hozer [אור חוזר] (‘odbijanje svetlosti’ ili refleksija), i samo se na Drvetu ovom mogu skrasiti, jer je ono tajna Središnjeg stuba.

5. A kada se iz Drveta rasprsnu svetlila u vidu luči bez videla, ona čas bljesnu, čas nestanu; čas ih ima, čas ih nema, jer se ne mogu skrasiti ni na jednom drugom mestu do li na ovom Drvetu. Iz njega ponikoše i Dvanaest plemena, čije su granice njeg’vom krošnjom omeđene. Ona se zaputiše, sa ovom luči bez videla, u Egipat, u izgnanstvo, praćena brojnim božanskim taborima. U tome je smisao stiha: „Ovo su imena sinova Izrailjevih…“

II „Dođe reč Ha’Šemova“

Rabin Šimon tumači iskaz: „Dođe reč Ha’Šemova“ te saznajemo da se reč haja [היה] ponavlja dvaput, jer prvi put označava Egipatsko izgnanstvo, a drugi put Vavilonsko. Rabin Šimon ističe da se Ezekijel (Jehezkel [יחזקאל]) pokazao vernim i verodostojnim prorokom time što je uporedio ova dva izgnanstva. Vavilonsko izgnanstvo je, kao što ćemo videti, bilo kud i kamo mukotrpnije i pogubnije po decu Izrailja od onog Egipatskog. Narod izrailjski je bio u stanju da strpljivo podnosi izgnanstvo u Egiput zbog toga što je sve vreme imao u vidu patnju svoga praoca, pravednog Jakova (Ja’akov [יעקב]). Međutim, Vavilonsko izgnanstvo ih je dovelo do potpunog očajanja, te su poverovali da ih je Bog napustio. Njihovo je žalosno stanje pobudilo samilost i na nebu i na zemlji, zbog čega je Bog okupio svu svoju nebesku vojsku i poslao je da bude uz Njegovu decu u zarobljeništvu. Po njihovom povratku, duh proroštva se spustio na Ezekijela. On je objavio svoje viđenje deci Izrailjevoj, ali njegova reč nije naišla na veru u njihovim srcima. Stoga je on bio prinuđen da im otkrije čitavu svoju nebesko ukazanje – uz Božje dopuštenje, dakako. Ovoga puta, reč je naišla na prijem, povrativši narodu radost i ljubav prema Bogu. Zbog toga je Ezekijel morao da objavi celokupno viđenje, od početka do kraja – sa Božjim odobrenjem.

Kada odlučimo da hodamo duhovnim putem, trenuci patnje i bola se milosrdno skraćuju. Za one pak koji tvrdoglavo istrajavaju u samougađanju, stradanja se pojačavaju i produžavaju. Svetlost koja prosijava kroz ovaj narativ okončava naše lično i globalno izgnanstvo. Suze koje su tekle kroz povest, sve do dana današnjeg, ispariće za tili čas, onoga časa kada se Nebesa otvore da propuste tople zrake Stvoritelja. Zaslugom Jakova, čija veličanstvena duša obuhvata svekoliko čovečanstvo, možemo da se radujemo, jer se naše iskupljenje ostvaruje upravo kroz ovu zadivljujuću Knjigu sjaja.

6. Rabin Šimon otpoče raspravu rečima: „Dođe reč Ha’Šemova (heb. hajo haja [הָיֹה הָיָה])…“.

היה היה דבר־יהוה
Hajo haja dvar Adonaj
Dođe reč Ha’Šemova
Ezekijel 1:3; Milin

On upita: „Zašto se dvaput ponavlja haja? Ili, zašto Ezekijel obelodani sve što mu se beše ukazalo, ako slovi za vernog proroka? Priliči li onome koga Kralj uvede u svoje svetilište da obnaroduje sve što mu oči ugledaše?“ Pa odgovori: „Ezekijel doista beše verni prorok; sve što vide, on vide po Veri, a sve što obznani, on obznani uz dopuštenje Presvetoga, blagosloven da je, tako da sve bi baš onako kako je i valjalo da bude.

7. On opet prozbori i reče: „Ako ga i skole patnje tu i tamo, onaj koji je patnjama vičan, strpljivo nosi svoj jaram i ne brine. Ali, kada patnje zadese onoga koji dane provodi u lakomislenim užicima i taštini, za njega je bol nepodnošljiv, te mu se čini da se sa dušom rastaje.

8. Izrailj beše vičan patnjama kada se zadesio u Egiptu, jer se nagledao patnje oca svojega, koji sav svoj život prožive u bolu. Stoga oni pretrpeše izgnanstvo dostojno, ne strepeći teskobno. Međutim, izgnanstvo u Vavilonu beše im nepodnošljivo; njihova stradanja behu takva da izazvaše sažaljenje i na nebu i na zemlji.

9. Oni na nebesima zaridaše, kao što piše:

הן אראלם צעקו חצה
Hen erelam ca’aku huca
Gle, delije kukaju napolju
Isaija 33:7; Novi srp.prev.

I stanovnici zemlje udariše u plač, kao što piše:

על נהרות בבל שם ישבנו
Al naharot Bavel šam jašavnu
Na vodama Vavilonskim seđasmo i plakasmo
Psaltir 137:1; Daničić

Svi naricahu nad izgnanstvom Vavilonskim. Zašto? Zato što pre toga uživahu u kraljevskim raskošima, kao što je pisano:

בני ציון היקרים
Bene Cion ha’jekarim
Plemeniti sinovi sionski
Tužbalice 4:2; Milin

10. A evo šta rabin Jicak reče: „A šta znači stih: ‘Na gorama ću da plaćem i jaučem’ (Jeremija 9:9; L. Bakotić)? ‘Gore’ su najviše visoravni na zemlji. One zapravo odslikavaju ‘plemenite sinove sionske, cenjene kao zlato najčistije’ (Tužbalice 4:2; Milin). A sada ti isti sinovi završiše u izgnanstvu, sa mlinskim kamenom oko vrata i rukama vezanim užadima odostrag. A kada behu izgnani u Vavilon, oni pomisliše da im nema spasa i da ih je Presveti, blagosloven da je, zaboravio i odbacio daleko od očiju.

11. A dočusmo i da rabin Šimon reče: „Tad Presveti, blagosloven da je sazva sve kočije i tabore i vojskovođe i vojske svoje nebeske. I reče im: ‘Šta radite vi ovde? Moja ljubljena čeljad je u izgnanstvu, u Vavilonu, a vi ovde dangubite!? Nego, na noge lagane i pravo za Vavilon, svi odreda, a i Ja ću s vama!’ To je smisao iskaza:

כה־אמר יהוה למענכם שלחתי בבלה
Koh amar Adonaj le’ma’anehem šilahti Vavela
Govori Ha’Šem, vaš Otkupitelj, Izrailjev Svetitelj: Vas radi poslao sam prema Vavilonu
Isaija 43:14; Novi srp.prev.

Ovo se, dakako, odnosi na Presvetoga, blagosloven da je (Ha’Kadoš Baruh Hu [הקדוש ברוך הוא]). ‘Polomiću sve zatvorske prevornice (reze)’ (Isaija 43:14; Milin). Ovo je slika božanskih Kočija i tabora.

12. A kada stigoše u Vavilon, nebesa se otvoriše i Sveti se Duh proročanski (Ruaha nevia Kadiša [רוח נבואה קדישא]) spusti na Ezekijela. Videvši ono što mu se beše ukazalo, on reče Izrailju: ‘Gle, Gospodar je ovde i sve legije i Kočije Njegove dođoše međ’ nas!’ No, oni mu ne poverovaše, sve dok im potanko ne ispripovedi čitavo viđenje: ‘A videh i ovo i ono…,’ i dodade još štošta, sve što, naime, beše neophodno izneti tog časa. A kada to ču Izrailj, silno se uzradova. Počuvši reči koje Ezekijel beše izustio, strah od izgnanstva posve ih napusti, jer oni znadoše da ih Presveti, blagosloven da je, ne beše napustio. A Ezekijel imađaše dopuštenje odozgo za sve što beše otkrio.

13. Dobro nam je poznato da u svakom izgnanstvu koje beše zadesilo Izrailj (Jisrael [ישראל]), Šehina [שכינה] beše s narodom. A što se tiče ovog, egipatskog, izgnanstva, pisano je: „Ovo su imena sinova Izrailjevih…“ (Izlazak 1:1; L. Bakotić). On upita: Imajući u vidu da piše: ‘sinova Izrailjevih,’ zašto je dodato i: ‘s Jakovom?’ (Im Ja’akov [עם יעקב]) Trebalo bi da stoji: ‘Koji dođoše s njim.’“ Pa odgovori: „‘Ovo su imena sinova Izrailjevih’ opisuje božanske Kočije i tabore koji pođoše s Jakovom, zajedno sa Šehinom, u izgnanstvo u Egipat. Ovo ujedno objašnjava i zbog čega se hajo-haja (Ezekiel 1:3) ponavlja dvaput, ali se različito vokalizuju, odnosno čitaju iako se jednako pišu (hajo haja [הָיֹה הָיָה]). Prvo hajo se, dakle, odnosi na egipatsko izgnanstvo, a drugo na vavilonsko.

III “Pođi sa mnom sa Libana, nevjesto…”

Rabin Hija započinje raspravu o značenju stiha: “Pođi sa mnom sa Libana, nevjesto…,” dajući svoje tumačenje. On objašnjava da je Bog izgovorio ove reči deci Izrailja onda kada im je predavao Toru [תורה] na Sinajskoj gori (Har Sinaj [הר סיני]). Za razliku od Sirovih (Seir [שעיר]) i Išmaelovih [ישמעאל] potomaka, koji su odbacili Toru, deca Izrailja su je prihvatila i sjedinila se u veri sa Svetošću. Odgovarajući na pitanje šta znači stih: “I dođe s mnoštvom hiljada,” rabin Hija ukazuje na drevno predanje, po kojem su se silne nebeske vojske pobunile u času kada je Bog odlučio da preda Toru deci izrailjskoj, budući da su je one htele za sebe. Bog je, međutim, ukorio anđele, objasnivši im da naredbe i zakoni tamo sadržani nisu namenjeni onima koji, po samoj svojoj biti, nisu sposobni da počine nepočinstva kakva su ubistvo, preljuba, obmana i tome slično. Anđeli su nakon toga okončali svoju pobunu i počeli da slave Boga zbog Njegove premudrosti, koju ni oni sami nisu mogli da proniknu do kraja.

Ovo tumačenje stiha: “I dođe s mnoštvom hiljada,” navelo je rabina Josija da ponudi jedno drugačije viđenje istog, koje se odnosi na sudelovanje Šehine u egipatskom sužanjstvu.

Naposletku, rabin Šimon izlaže sasvim suprotno tumačenje naslovnog stiha. Po njemu, ovaj stih je aluzija na mistično jedinstvo između Glasa i Govora. Ove dve forme su uzajamno zavisne, kao što mudrost ne može biti preneta bez glasa, daha, jezika i usana, a sve je to nagovešteno ovim stihom.

Jedinstvo između Donjeg i Gornjeg sveta, ljudi i Svetlosti Tvorčeve, provlači se kao ideja-vodilja kroz ovo poglavlje.

Primera radi, izraz “nevesto moja,” odnosi se na Mesec, kojem tek sunčeva svetlost daje punoću i vidljivost, što odslikava metafora “Liban.” Tako i ovaj naš, fizički svet, biva ucelovljen onim Gornjim, onostranim svetom.

Nadalje, Zohar razglaba o jedinstvu glasa i govora. Iskaz: “Glas riječi Njegove” (paragraf 15), aludira na suštinsko jedinstvo, jednost samoga Stvoritelja, otkriveno u Tori.

Ljudski govor je, kao što ćemo saznati, ravan ovom našem fizičkim svetu; glas pak sudeluje u dimenziji Zeir Anpina, Gornjeg sveta, izvora Svetlosti. Moć govora ujedinjuje ova dva sveta.

Ovo suštinsko jedinstvo se postiže izgovaranjem ili recitovanjem Tore tokom Šabata [שבת] (kao i čitanjem, odnosno pomnim posmatranjem teksta Zohara, u bilo koje doba).

Kada je naš svet odvojen od duhovne dimenzije, nad našim životom se nadvija tama. O ovoj jednostavnoj istini govori stih (paragraf): „Nema glasa bez govora niti govora bez glasa“ (stih-paragraf 19).

Neretko nas naše vlastite reči odvajaju od Izvora svekolike dobrote. Kada govorimo nedolične reči, pune gneva, neprijateljstva ili zavisti, dovodimo u opasnost našu vezu sa Stvoriteljem. Štaviše, naše reči su često oružje duhovnog ubistvа. Kada ponižavamo neku osobu, navodeći je da porumeni od stida, to je isto kao da smo prolili tuđu krv. Ili, ako ogovoramo i klevećemo nekoga, to je isto kao da podrivamo i uništavamo karakter dotične osobe, samu njenu ličnost.

Ovo poglavlje nas očišćava od prethodnih greha počinjenih rečima koje smo izgovarali. Sama želja ili potreba da govorimo zlo i koristimo svoj jezik u službi zla biva iskorenjena iz naše prirode.

Mistične vibracije koje se šire iz zapisa Tore odzvanjaju kroz celokupno postojanje. Zahvaljujući stihovima Zohara koji objašnjavaju ove uzvišene tajne, mi se sjedinjavamo sa Gornjim svetom.

14. „Ovo su imena sinova Izrailjevih koji dođoše u Egipat sa Jakovom, svaki sa svojom porodicom“ (Ve’ele šemot bene Jisrael ha’baim Micrajma et Ja’akov iš u’vejto bau, Izlazak 1:1; L. Bakotić). Rabin Hija otpoče raspravu rekavši:

אתי מלבנון כלה אתי מלבנון תבואי תשורי מראש אמנה
מראש שניר וחרמון ממענות אריות מהררי נמרים
Iti mi’Levanon kala iti mi’Levanon tavoij tašuri me’roš Amana
me’roš Snijr ve’Hermon mi’monot arajot meharej nemerijm
Pođi sa mnom sa Libana, nevjesto, pođi s Libana, siđi i dođi s vrha Amana,
s vrha Sanira, i Hermona, iz lavljiz jazbina, sa gora panterskih (leopardskih)
Pesma nad pesmama 4:8; M. Višić

Ovaj stih se odnosi na Zajednicu Izrailja (Kneset Jisrael [כנסת ישראל]), Malhut. U vreme kad Izrailj beše napustio Egipat i bio nadomak Sinajske gore, da primi Toru, Presveti, blagosloven da je, reče joj (tj. Izrailju): ‘Pođi sa mnom sa Libana,’ pozivajući je zapravo da izađe iz nebeskog Edena, Hohme zvan ‘Liban’ (Levanon [לבנון]). Nevesta (kala [כלה]) znači celovita, puna, poput Meseca obasjanog Suncem, u punom sjaju, sa Or Jašar (‘direktna svetlost’) i Or Hozer (‘odbijena svetlost;’ refleksija). ‘Dođi sa mnom sa Libana,’ da bi čeljad tvoja mogla primiti Toru. Sve dok Malhut ne primi Hohmu zvanu ‘Liban,’ Izrailj ne može da primi Toru, jer mu nedostaju prve tri Sefirot.

15. „Siđi (ili: ‘pogledaj;’ heb. tašuri [תשורי]) sa vrha Amana.“ Tašuri ima isto značenje kao u stihu: “Nemamo poklon (heb. tešura [תשורה]) da damo” (I Samuelova 9:7; Milin). Tako i ovde tašuri znači primiti poklon za decu; „sa vrha Amana [אמנה],“ tj. kada dođoše do početka božanske Vere (heb. emuna [אמונה]) i rekoše:

כל אשר־דבר יהוה נעשה ונשמע
Kol ašer diber Adonaj na’ase ve’nišma
Sve što je kazao Ha’Šem činićemo i slušaćemo
Izlazak 24:7; L. Bakotić

Oni tada, naime, behu izravnati sa božanskim anđelima, kao što je pisano:

ברכו יהוה מלאכיו גברי כח עשי דברו לשמע בקול דברו
Barehu Adonaj malahajv giborej koah osej dvaru li’šmoa be’kol dvaro
Blagosiljajte Ha’Šema anđeli njegovi, koji ste silni krijepošću, izvršujte riječ njegovu slušajući glas riječi njegove
Psaltir 103:20; Daničić

Tada Zajednica Izrailja dobi na dar ono što je nagovešteno rečima: ‘Tašuri sa vrha Amana’ – dodatni Mohin [מוחין].

16. „Sa vrha Sanira i Hermona“ (Pesma nad pesmama 4:8; M. Višić). Ovo su naznake za Sinajsku goru kojoj se oni behu približili i podno koje se utaboriše, kao što je pisano:

ויתיצבו בתחתית ההר
Va’jitjacvu be’tahtit ha’har
I oni stadoše ispod gore
Izlazak 19:17; L. Bakotić

‘Lavlje jazbine’ (Mi’meonot arajot (ממענות אריות), Pesma nad pesmama 4:8) predstavljaju decu Sira, koju Presveti, blagosloven da je, beše pozvao da prime Toru, no ona odbiše ovaj dar. ‘Gore panterske (leopardske)’ (Pesma nad pesmama 4:8) deca su Išmaela, o kojima je pisano:

יהוה מסיני בא וזרח משעיר למו
הופיע מהר פארן ואתה מרבבת קדש
Adonaj mi’Sinaj ba ve’zarah mi’Seijr la’mo
hofija mehar Paran ve’ata me’rivvot kodeš
Dođe Ha’Šem sa Sinaja, nad njima se iz Sira podiže,
zasja svetlost sa gore Faranske, izađe iz svetih mirijada svojih
Ponovljeni zakon 33:2; L. Bakotić

‘Faran’ (Paran [פארן]) ili ‘gore Faranske’ opisuje decu Išmaela.

17. A šta znači navod: „Izađe iz svetih mirijadi svojih?“ Znamo da kada Presveti, blagosloven da je, beše naumio da uruči Toru Izrailju, tabori božanskih anđela istupiše i rekoše:

יהוה אדנינו מה־אדיר שמך בכל־הארץ אשר תנה הודך על־השמים
Ha’Šem Adonejnu ma adir šimeha be’hal
ha’arec ašer tena hodeha al ha’šamajim
Ha’Šem naš, kako je veličanstvo ime tvoje po svoj zemlji!
Podigao si slavu svoju više nebesa!
Psaltir 8:2; L. Bakotić

Potom zaiskaše da Tora bude predata njima, a ne Izrailju.

18. A evo šta im na to odgovori Presveti, blagosloven da je: „Jeste li vi smrtnici, o kojima je pisano: ‘Kada čovek umre u šatoru’ (Adam ki jamut be’ohel, Ponovljeni zakon 19:14; L. Bakotić)? Činite li grehe, pa da su vam potrebni zakoni? Ima li među vama pljačke i razbojništva, kao što je pisano:

לא תגנב
Lo tignov
Ne kradi
Izlazak 20:13

Imate li žene, da vam je naloženo:

לא תנאף
Lo tinaf
Ne čini preljubu
Izlazak 20:13

Jeste li skloni obmanama, da vam treba reći:

לא־תענה ברעך עד שקר
Lo ta’ane ve’reaha ed šaker
Ne svedoči lažno protivu bližnjega svoga
Izlazak 20:13

Padate li u iskušenje da zavidite, da vas treba opominjati:

לא תחמד
Lo tahmod
Ne zavidi
Izlazak 20:13

Šta će vama Tora?“ A oni istog časa uskliknuše iznova: „Ha’Šem naš, kako je veličanstveno ime tvoje po svoj zemlji!“ Ali ono: „Podigao si slavu svoju više nebesa,“ ovoga puta izostade. Stoga je pisano: „Izađe iz svetih mirijada svojih“ (Ponovljeni zakon 33:2), što znači da on završi pregovore s anđelima. Potom sledi:

מימינו אש דת למו
Mi’jmino eš dat la’mo
I desnicom svojom dade im plamen zakona
Ponovljeni zakon 33:2; L. Bakotić

, Toru, upoređenu s vatrom (eš [אש]), zbog suda u njoj sadržanog. Zato je Sir i Išmael i ne htedoše preuzeti na se, a anđeli je ne mogaše primiti, jer ne podležu (ljudskom) sudu.

19. Rabin Josi objasni da ovaj stih odslikava trenutak Šehininog odlaska u izgnanstvo u Egipat, kao odgovor na pitanje rabina Abe da li to ona beše sišla sa Libana. Dakako, ona siđe s Libana. „Ali zašto onda ne piše: ‘Uziđi sa mnom sa Libana!’?“ On objasni da to beše čas njenog silaska sa Libana i odlaska u izgnanstvo u Egipat. Otud stih veli: „Pođi sa mnom sa Libana.“ A kao odgovor na prethodno pitanje zašto ne piše: ‘Uziđi sa mnom sa Libana,’ rabin Šimon reče: „Ovaj se stih zasniva na tajni jedinstva Vere, koja je Malhut. Kaže: ‘Pođi sa mnom sa Libana, nevjesto’ (Pesma nad pesmama 4:8; M. Višić). ‘Glas’ (Kol [קול]), Zeir Anpin, reče ‘Govoru’ (Dibur [דבור]), Malhutu: ‘sa mnom,’ jer glas prilazi govoru i pokreće ga, sjedinjavajući se s njim, sveopšt budući, kao Hasadim [חסדים] svetlost, prisutna на svim ravnima. Govor je pak zaseban, izdvojen, kao svetlost Hohme, koja se nalazi na levoj strani Bine i koja je prusutna samo u Malhutu. Sveopštem je, dakle, potrebna zasebnost ili posebnost, jer Zeir Anpin ne poseduje prve tri Sefirot, bez svetlosti Hohme u Malhutu. Jednako tako i zasebnost iziskuje sveopštost, jer svetlost Hohme u Malhutu sija samo onda kada je odevena u Hasadim svetlost koju prima od Zeir Anpina, kao sveopšteg. Drugim rečima, glas nije potpun bez govora, kao što ni govor nije potpun bez glasa. Otud je pisano: ‘Pođi sa mnom sa Libana, nevesto,’ jer suštastvo i jednog i drugog potiče iz ‘Libana’ – Bine [בינה].“

20. „Pogledaj s vrha Amana; (Tašuri me’roš Amana)“ ‘Aman’ odslikava ‘grlo’ – Binu – koje prima iz nepca, tajne Hohme, ishodišta daha – Zeir Anpina – da bi se sve ispunilo iz tajne zapečaćene i skrivene u ‘Libanu,’ koju Zeir Anpin otključava tajnom Središnjeg stuba. „S vrha Sanira i Hermona,“ predstavljaju gornji i središnji deo jezika, tajne Tifereta, čiji je vrh tajna Da’at [דעת], zaduženog za razgovetnost, jasno izgovaranje. „Iz lavljih jazbina;“ ovo su, svakako, ‘zubi’ – Necah [נצח] i Hod [הוד]. „Sa gora panterskih (leopardskih),“ odslikava usne – Malhut. Celokupan Sefirot, dakle, Sefirot Zeir Anpina, predstavlja mehanizam koji sprovodi govor, Malhut – Nukvu od Zeir Anpina.

IV „Ne jedi hleb onog čije je oko zlobno“

Da Izrailjci nisu okusili hleb poganih Egipćana, kako veli rabin Hija, oni ne bi pretrpeli tlačenja od tih istih Egipćana i ne bi završili u izgnanstvu. Kada ga rabin Jicak podseti da je izgnanstvo bilo deo božanskog proviđenja, rabin Hija će ustvrditi da to proviđenje ne pominje Egipat izričito. Po rabinu Jicaku, dakle, naravoučenije je da čovek ne treba da jede hleb sa trpeze zlobnika i nečasnika.

Naše društveno i fizičko okruženje i te kako utiču na nas. Ako se družimo sa rđavim ljudima, pre ili kasnije ćemo krenuti njihovim stopama i činiti isto što i oni.

Isti princip važi i kada je u pitanju naš lični ego. Podlegnemo li njegovim niskim porivima našeg (da ‘jedemo hleb onog čije je oko zlobno’), završićemo na samom dnu (‘u Egiptu’). Postaćemo zarobljenici mračne strane svoje prirode, nesvesni i otuđeni od čežnji i težnji duše, našeg istinskog ‘ja.’

Ovo poglavlje otklanja naše samožive, buntovne nagone. Štaviše, privlačimo blagonaklone, duhovne ljude u svoj život i ozarujemo svoju okolinu vedrom energijom Svetlosti.

Za više informacija posetite Zohar.rs, ili sajt izdavača Metaphysica.rs

Dalja analiza dostupna je ovde.

Predgovor knjizi Zohar možete pročitati na ArsMagine.com/zohar

Urednik Aleksandar Dramićanin

Prevodilac Jelena Gavrilović

Redaktor Dražen Pekušić

  Bog, jevreji, jevrejski misticizam, judaizam, kabala, misticizam, vera, Zohar