Teoriju Večnog stanja zasnovao je Aristotel, jer nije mogao prihvatiti ideju o stvaranju univerzuma iz ničega. Njegova zdravorazumska logika, bazirana na Pitagorinoj geometriji, odbacila je svaku mogućnost da nešto može nastati iz ničega. Zato je, za Aristotela, jedino moguće rešenje zagonetke bila pretpostvka da je univerzum večan. Vasiona je uvek postojala u prošlosti, i postojaće uvek u budućnosti.

U Bibliji, međutim, Mojsije nešto drugo tvrdi: I reče Bog: neka bude svjetlost. I bi svetlost. I vidje Bog svjetlost da je dobra: i rastavi Bog svjetlost od tame. I svjetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i bi jutro, dan prvi.

U zavisnosti od škole i pravca kojima su pripadali, filozofi su se vekovima opredeljivali ili za  ideju Nastanka ili ideju Večnog stanja. Međutim, zapadna civilizacije, a pre svih njeni naučnici, morala se jednog dana opredeliti između Aristotela i Mojsija. Na tu odluku nisu, kao što bi se dalo pomisliti, presudno uticali Kepler, Njutn ili Ajnštajn, iako se njihov doprinos ne može poreći, već Žorž Lemetr (Georges Henri Joseph Édouard Lemaître).

Žorž Lemetr (1894-1966), astronom i profesor fizike na univerzitetu u Luvenu izneo je 1927. godine ideju da su u početku sve galaksije bile koncentrisane u jedno iskonsko svemirsko jaje, a zatim je velika eksplozija, u jednom trenutku, razbacala delove od kojih su nastale galaksije, zvezde, planete… Iz te početne ideje razvio se standardni kosmološki model Velikog praska. Ovaj model,  kako tvrdi nauka, predstavlja najveći trijumf ljudske misli, jedan od najčvršćih delova našeg ukupnog znanja o prirodi.

Žorž Lemetr je, bez sumnje, bio veliki znalac fizike i astronomije. Međutim, Žorž Lemetr je, bez sumnje, bio i veliki poznavalac Biblije. Stekao je klasično obrazovanje na katoličkom koledžu i pored profesure bio je i katolički sveštenik, jezuita. Knjigu Postanja je poznavao do detalja. Čuvena Mojsijeva rečenica: I bi svetlost… dan prvi  neodoljivo podseća na Veliki prasak. Mojsije, doduše, nije išao u detalje. Naučno nedovoljno potkovan, kakav je bio, zbrzao je nastanak sveta u šest dana. Zato su nam, umesto neukog Mojsija, mnoštvo detalja, počev od monsinjora Lemetra, ponudili naučnici.

Da je kataklizmična eksplozija došla iz ničeg, iz apsolutno praznog, i da su nulte godine, nultog dana, u nula časova i nula sekundi Velikim praskom stvorene i materija i energija od kojih je sve nastalo, za mnoge naučnike, tih dvadesetih godina proteklog veka, bila je šokantna i teško prihvatljiva ideja, pa čak i za samog Ajnštajna kojem, kao što znamo, nije nedostajalo mašte. Nigde se nisu mogli nazreti nikakvi dokazi. Ko zna koliko dugo bi se još čekalo na empirijske dokaze da nije bilo golubova.

U Belovoj laboratoriji, u blizini Mjurel Hila u Nju Džerziju, 1965. godine, dvojica inženjera su testirala novu opremu za prijem mikrotalasa. Nedelje i meseci su prolazili, ali oprema nikako da proradi kako bi trebalo. U pozadini se, naime,  čuo konstantan šum, sličan brujanju na jeftinom radio-aparatu. Petljali su i čačkali po svim komponentama svojih komplikovanih ueđaja, ali šuma se otarsiti nisu mogli. Nemajući kud inž. Arno Penzias je, gledajući kroz prozor laboratorije, rekao svom kolegi:

“Biće da šum stvaraju golubija govna. Od kada smo postavili antenu, ona dva goluba se ne miču sa nje i neprestano je seru. Nema nam druge Robi, nego da čistimo govna”.

Inž. Robert Vilson se nevoljno složio. Prionuli su na posao i očistili izmet. Posle napornog rada ponovo su uključili svoje uređaje, ali onaj isti šum se opet čuo.

Nije poznato koji se od dvojice inženjera prisetio članaka iz jednog naučnog časopisa, u kome su fizičari sa Prinstona B. Dajkl i P. Pibls nešto pisali o pozadinskom zračenju Velikog praska, koje bi se, po nihovom mišljenju, moglo registrovati u mikrotalasnom spektru.

“Jebiga, ako nisu ni golubija govna uzrok šuma, onda mora da je to eho Velikog praska”, zaključili su  Arno i Robert.

Sa njihovim zaključkom složio se i Nobelov komitet. Inženjeri su podelili milion dolara i zajedno sa fra Lemetrom ušli u istoriju. Ona dva bela goluba gotovo niko i ne pominje.

Ako i otkrijemo potpunu teoriju, njejni opšti principi bi vremenom trebali biti svima razumljivi, ne samo nekolicini naučnika. Tada ćemo svi mi, filozofi, naučnici i obični ljudi moći diskutovati zašto postojimo mi i vasiona. Ako na to nađemo odgovor, biće to konačni trijumf ljudskog razuma – jer ćemo spoznati um Božji, kaže Stiven Hoking u Kratkoj istoriji vremena.

A, do tada, svako od nas ima pravo da sumnja i u Mojsija, i u Aristotela, pa i u Veliki prasak. I ne samo da sumnja, nego,  da gleda u zvezde, razmišlja i osluškuje.

za P.U.L.S.E Vojislav Stojković

  Astronomija, Nauka, Vojislav Stojković, Žorž Lemetr