Zrna soli u stihovima

So… naša nasušna

jesam

li

ja

pesma.

–instapoezija

Ovo je obrazac po kom poeziju piše Neira Vahid (Nayyirah Vaheed), pionir u objavljivanju kratkog formata, slobodnog stiha, na društvenim mrežama. Jezici se često lome oko toga da li je moguće nazvati poezijom sve što je napisano bez interpunkcije i velikog slova, grafički razbijeno u stih i predstavljeno na način kojim sam se poigrala gore.

Još osamdesetih je Bendžamin Zefanaja prepoznao potrebu da se poezija približi, zapravo dovede ljudima, i organizovao poetske večeri nalik koncertima, na kojima je izvodio poeziju uz pratnju ritma (dub poetry). Devedesete su bile obeležene poetskim slemovima, a pesnici su odjednom preuzeli ulogu zabavljača, koji binu dele sa stendap komičarima. Poslednjih godina primat preuzimaju, rame zu rame, word spoken poetry, govorenje stihova na neobičnim mestima koketirajući sa vizuelnim, i ono što bi se jednom rečju moglo nazvati instapoezijom, čija je forma svedena, misao ogoljena, izraz jasan.

Neira Vahid  nije jedina koja je ovu vrstu poezije, donekle poeziju trenutka, promovisala na društvenim mrežama, tačnije na američkoj platformi Tumblr, a kasnije i na Instagramu, ali je jedna od prvih za koju se čulo. Svoju prvu knjigu poezije, „So“, objavila je 2013, a zatim je usledio talas sličnih glasova, koji progovaraju o feminizmu, postkolonijalnom iskustvu, imigraciji, zlostavljanju, rasnom i seksualnom identitetu.

Rupi Kavur je, na primer, izazvala senzaciju svojom zbirkom „Med i mleko“ 2014. Iako joj se prebacuje prepisivanje od Neire, linija između prisvajanja i crpljenja inspiracije je obično veoma suptilna, pogotovo kada je reč o temama o kojima obe progovaraju. Činjenica je da je med čest motiv Neirine poetike i da se spominje u kontekstu isceljenja od duševnih i fizičkih povreda, dok su agresori – apstrakcije poput patrijarhata i dominantno „belog“ društva. Po kazni, govori o njima u trećem licu, dok čitaoca izjednačava sa sobom približavajući mu sopstveno iskustvo. Obraća mu se direktno – Prepolovio si okean/da bi bio ovde/samo da bi sreo ništa što tebe želi/–imigrant (11).

Međutim, dok se duhovi bore za istinu, jedni zameraju Kavurovoj da je iskoristila kolektivnu traumu seksualnog zlostavljanja kako bi izazvala hajp bez stvarne podloge, a drugi joj se dive smatrajući da je „ubola živac“. Sasvim slučajno ili možda ne, med se nalazi u naslovu njene zbirke, a ceo jedan deo od ukupno četiri je posvećen isceljenju. Dakle, Kavurova je prisvojila motiv meda i po njemu postala prepoznatljiva.

Nasuprot svojoj rivalki, Vahidova piše o sopstvenim ranama, dakle o ličnom iskustvu i upućuje „belom“ čoveku „da nije stvar u tome da njemu bude neugodno, već da njoj bude ugodno“ (214). Međutim, insistiranje na ličnom povlači pitanje univerzalnosti poruke i koliko je takva poezija u stanju da pogodi mase. Dosegla ih svakako jeste budući prozvana najpoznatijom američkom pesnikinjom na Instagramu 2013.

Kako je ova vrsta poezije kroz Vahidovu, a zatim kroz Kavurovu i sledbenice postala viralna, vrlo brzo je na Tumblru skovan negativno konotiran naziv „nesrećne čokoladne devojčice“ (sad brown girls) koji se odnosi na pojavu novog profila spisateljice, pripadnice afroameričke etnije (i šire „obojene“ populacije), čije je odrastanje obeleženo fizičkim i/ili psihološkim odsustvom oca, zategnutim odnosom sa majkom i, neretko, odstupanjem od heteronormative u seksualnom smislu.

Majka zauzima posebno mesto u Neirinom stvaralaštvu, kao i jezik. S jedne strane, biološka majka, s kojom se kroz poeziju miri, a s druge strane, majka Afrika, čije prisustvo oseća u krvi i vidi u koži, kosi i očima, a za čiju ljubav je bila uskraćena. Neštedimice peva o majci u pesmi mržnja –  (…) majke su ljudska bića./koje nekada rađaju bol./umesto dece (12).

Stvari bi se mogle pojednostaviti generalizacijama, ali osim kratkog formata i direktnosti iskaza, Neira odskače iz mora pesnika dubinom misli i lepotom izraza. Možda će poneki ljubitelj poezije da joj zameri na jednostavnosti, pokojem truizmu i opštem mestu provučenom kroz monostih poput uvodnog – Ja sam oduvek bila samo ljubav – i pored sve nežnosti koja iz njega provejava, ili – veruj svom radu (16), ali zato će ga odobrovoljiti dužim pesmama i postmodernističkim poigravanjem jezikom i formom, odnosno pesmama lament afrike (138) i e.n.g.l.e.s.k.i (252). U svoju odbranu, ona kaže – čak i male pesme znače nešto./obično su to kitovi u telima sitnih riba (25).

Na negodovanje „belog“ čoveka, ona prisvaja engleski jezik i, iako bez svesne namere, često je razbijena u isti (50, 59, 209). Do osvešćivanja ideje o sebi, a zatim i svoje stvarnosti u pesmi „Dok ne napunimo sedam“ prvi i poslednji stih kažu – puzaću za belom lepotom/(…)ali lepa./to je ono što nikada neću biti (34). Ipak, u procesu prihvatanja novog koncepta lepote, odnosno u dekonstruisanju opšteprihvaćenog, u pesmi ružna, lirski subjekat kaže – pronašla sam mane/i/bile su lepe (30).

Za pisanje kao i za opstanak u društvu u kom manjka reprezentacije afroameričke supkulture, to jest pripadnica novog profila o kom je bilo reči u prethodnom tekstu, potrebna je hrabrost. Stoga Neira poručuje mladim piscima: ono o čemu se plašiš da pišeš/o tome piši (234). Irsa Deli-Vord kao da ju je bukvalno shvatila kad se na njenom Instagram profilu nekoliko godina kasnije pojavio post:”Ako se plašiš da o tome pišeš, to je dobar znak”. U kojoj meri je ova misao preuzeta, a u kojoj proširena, ostaje na vama da presudite.

U prvoj liniji Vahidovu svrstavaju u feminističke pesnikinje, ali ona mnogo glasnije, snažnije i dublje progovara o korenima i rasi i moli da joj ne sipaju so u ranu. Ona je rasuta u jezik poput soli, ona je čovek, a čovek nije ništa drugo do biće sazdano od vode i soli. O soli progovara na samom početku svoje zbirke posvetom – za nas – nakon koje sledi reč so na sto različitih jezika i nastavlja svoju misiju pisanjem – ne obraćam pažnju/na smak sveta./za mene se završio/tako mnogo puta/i ujutru opet počeo. A – neki ljudi se/kada čuju tvoju priču/sažmu./drugi se/nakon što su čuli tvoju priču./prošire./i na taj način znaš (160).

U moru postova koji se nazivaju poezijom vrlo je retko pronaći unikatan glas. Poezija je postala mesto okupljanja, lek za svakoga, ali nažalost ili na sreću, govor instageneracije. Umesto umešnosti u građenju rime i negovanju metra, prednost daje originalnosti i eksperimentisanju. U kojoj meri je to moguće pokazaće broj pratilaca iliti srca, ali jedno je sigurno: ako ste privučeni ovakvim vidom izražavanja najintimnijih misli i ideja, onda nije zgoreg krenuti od početka, dakle od Neire Vahid.

Za P.U.L.S.E Aleksandra Đorđević

So, Neira Vahid (Nayyirah Waheed), self-published 2013:

https://booksvooks.com/salt-pdf-nayyirah-waheed.html [26-08-21]

ISBN 10: 1492238287

ISBN-13: 978-1492238287

Napomena: citate u tekstu je prevela Aleksandra Đorđević, zbirka zvanično nije prevedena na srpski jezik.

  Književnost, Neira Vahid, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi