Zvezda… – Artur Č. Klark

Zvezda – Artur Klark

Odavde do Vatikana ima tri hiljade svetlosnih godina. Nekada sam verovao da svemir ne poseduje nikakvu moć nad verom, baš kao što sam verovao i za nebesa da obznanjuju slavu dela Božijih ruku. Sada sam video jedno takvo delo i moja vera se iz temelja zaljuljala.

Netremice zurim u raspeće koje visi na zidu kabine iznad kompjutera Mark VI i po prvi put se u životu pitam ne predstavlja li ono samo prazan simbol.

Nisam još nikome ništa rekao, ali istina će ubrzo izbiti na videlo. Brod nosi na Zemlju mnoštvo podataka, zabeleženih čak kilometrima magnetske trake, kao i hiljade fotografija, koje će svako moći da rastumači. Naučnici će ih, po svoj prilici, sasvim lako odgonetnuti, kao što je to, uostalom, i meni pošlo za rukom, ali ja nisam od onih koji po svaku cenu, i uz to neovlašćeno, diraju u istinu, što je u prošlosti često iznosilo moj red na rđav glas.

Posada je već i onako dovoljno potresena, pa se pitam kako će podneti ovu vrhunsku ironiju. Malo je ko od njih uopšte bio upućen u stvari religije, a kamoli religiozan, pa ipak im neće biti nimalo prijatno da koriste ovo strašno oružje u borbi sa mnom – u tom privatnom, akademskom ratu, što traje sve vreme od našeg polaska sa Zemlje. Nikako nisu mogli da shvate kako to da jedan jezuita bude glavni astrofizičar na brodu; to posebno nije išlo u glavu doktoru Čendleru (zašto li su samo medicinari tako notorni ateiste?).

Pokatkad bismo se susreli na osmatračnici, gde su svetla postavljena sasvim nisko, tako da ništa ne remeti sjaj zvezda. On bi samo stao u tamu kraj mene i počeo netremice da zuri napolje kroz veliki ovalni prozor, dok su oko nas nečujno promicala nebesa kako se brod lagano vrteo oko sopstvene ose. Pri ovom rotiranju dolazilo je do izvesnog suficijentnog okretanja, što nas nije posebno brinulo, pa se stoga nismo ni trudili da uradimo korekcije.

“Da, oče”, rekao bi konačno, “sve to traje od večnosti i možda je nečije delo, ali kako možete da verujete da to nešto gaji posebno interesovanje za nas i naš jadni, mali svet? To je ono što me muči.”

Tada bi započeta rasprava, kao kontrast tihom, beskonačnom njihanju maglina i zvezda, koje su na savršeno čistom staklu naše osmatračnice pravile čudesne likove.

Čini mi se da je posadu na prvom mestu zbunjivao prividan nesklad između mog sadašnjeg položaja i zvanja jezuite. Uzaludno je stoga bilo moje pozivanje na tri priloga koja sam objavio u Astrofizičkom žurnalu i na tri članka u Mesečnim izveštajima Kraljevskog astronomskog društva. Podsećao sam ih, zatim, da je moj Red čuven po svom interesovanju za nauku i da je veoma doprineo njenom napretku. Danas nas je, doduše, još svega nekoliko, ali počev od 18. veka imali smo izvanredno značajnog udela na polju astronomije i geofizike, što umnogome prevazilazi našu malobrojnost.

Da li će moj izveštaj o maglini Feniks okončati našu hiljadugodišnju istoriju? Bojim se da će okončati mnogo više od toga.

Ne znam ko je maglinu tako nazvao, ali smatram da je ime dosta neprikladno. Ako i sadrži neko proročanstvo, onda se ono neće ispuniti pre no što protekne nekoliko stotina miliona godina. Čak i sama reč ‘maglina’ dovodi u zabludu; ovo je daleko manji objekat od onih džinovskih oblaka prašine – materijala još nerođenih zvezda što su razbacani širom Mlečnog puta. Na kosmičkim terazijama maglina Feniks je odista sićušan objekat – samo fini gasni omotač koji skriva jednu jedinu zvezdu.

Ili bar ono što je preostalo od te zvezde…

Lojola sa Rubensove gravire izgleda kao da mi se ruga dok visi ovde iznad spektro-fotometrijskog registratora.

Šta bi Ti, Oče, učinio da znaš ono što i ja, nalazeći se tako daleko od malog sveta koji je za Tebe bio čitava Vaseljena? Da li bi se Tvoja vera uzvisila do izazova, za razliku od moje?

Gledaš nekud daleko, Oče, ali ja sam bio mnogo dalje nego što si ti u snu mogao da pretpostavljaš kada si pre hiljadu godina osnivao naš Red. Nijedan istrazivački brod do sada nije bio tako daleko od Zemlje: nalazimo se na samim granicama ispitanog svemira. Naš zadatak je bio da dospemo do magline Feniks. To nam je pošlo za rukom i sada se vraćamo kući pritisnuti bremenom strašnog saznanja. Od svega srca bih želeo da ga odagnam od sebe, ali izgleda da Te uzalud prizivam kroz vekove i svetlosne godine što leže između nas.

Na knjizi koju držiš reči se sasvim lepo razaznaju. Poruka glasi Ad maiorem dei gloriam, ali u nju više ne mogu da verujem. Da li bi i Ti dalje verovao da si mogao da vidiš sve ono što smo mi našli?

Znali smo, naravno šta je maglina Feniks. Svake godine samo u našoj galaksiji eksplodira više od stotinu zvezda, plamteći pri tom nekoliko časova ili dana hiljadama puta jačim sjajem od svojeg uobičajenog blistavila, pre no što potonu u smrt i tamu. Takve su obično nove – samo uobičajene kosmičke katastrofe. Otkako sam počeo da radim u opservatoriji na Mesecu, zabeležio sam spektrograme i svetlosne krivulje stotinak takvih eksplozija.

Međutim, tri ili četiri puta u toku svakih hiljadu godina događa se nešto pred čim čak i nova postaje sasvim beznačajna. Kada preraste u supernovu, zvezda može izvesno vreme da nadjača svojim sjajem na ogromna sunca galaksije. Ovakav događaj posmatrali su kineski astronomi 1054. godine, ne znajući šta zapravo gledaju. Pet vekova kasnije, 1572. godine, jedna supernova je zablistala takvim sjajem u sazvežđu Kasiopeje da se ova pojava mogla videti i pri dnevnoj svetlosti. U milenijumu koji je prošao od tada oglasile su se još tri supernove.

Zadatak naše misije bio je da posetimo ostatke jedne takve katastrofe, da rekonstruišemo događaje koji su do nje doveli i da, po mogućstvu, saznamo njen uzrok. Lagano smo napredovali kroz koncentrične gasne omotače koji su nastali prilikom eksplozije pre šest hiljada godina i koji su se još uvek širili. Temperatura im je bila veoma visoka. I dalje su isijavali jaku ljubičastu svetlost, ali ne takvog intenziteta da bi nam to moglo naškoditi.

Kada je zvezda eksplodirala, njene planete su takvom silinom bile odbačene na sve strane da su potpuno izišle van domašaja matičnog gravitacionog polja. Gasovi su potom oformili šuplju ljusku, dovoljno prostranu da obujmi i hiljadu sunčevih sistema. U njenom središtu plamteo je sićuљan fantastičan objekat – beli patuljak, manji od Zemlje, a ipak teži od nje milionima puta. Kakav čudesan preobražaj jednog običnog sunca…

Svuda oko nas treperili su gasni omotači, remeteći svojim sjajem uobičajenu noć međuzvezdanog prostora. Leteli smo u središte kosmičke bombe koja je eksplodirala pre više milenijuma i čiji su usijani delovi i dalje prštali unaokolo. Ogromne razmere eksplozije i činjenica da su njeni ostaci već prekrili prostor prečnika nekoliko milijardi milja lišavali su prizor i najmanjeg vidljivog pokreta. Nenaviknutom oku bile bi potrebne decenije da otkrije ma kakvu kretnju u ovim izmučenim pramenovima i bujicama gasa, pa ipak svi smo imali osećaj vrtložnog širenja.

Glavni pravac leta utvrđen je pre mnogo časova. Spuštali smo se lagano ka maloj, neljubaznoj zvezdi ispred nas. Nekada je to bilo sunce slično naљem, ali je za samo nekoliko sati straćilo energiju sa kojom je moglo da sija još milionima godina. Sada je to bio tvrdica povučen u sebe, koji ljubomorno čuva svoje izvore, kao da pokušava da na taj način nadoknadi svoju rasipnu mladost.

Niko od nas uistinu nije očekivao da ćemo naići na planete. Ako ih je i bilo pre eksplozije, mora da su se prvo istopile, a potom pretvorile u oblake pare, dok je njihova materija iščezla u stravičnoj kataklizmi same zvezde. No, mi smo i pored toga uradili rutinske provere, kao i uvek do sada kada bismo se približavali nepoznatom suncu.

Uskoro smo otkrili jedan mali svet koji je kružio oko zvezde na ogromnoj udaljenosti. Sigurno je to bio Pluton iščezlog sunčevog sistema, jer mu se orbita nalazila na samim granicama noći. Suviše udaljen od centralnog sunca, teško da je ikada znao za život, ali ga je upravo ta zabačenost spasla sudbine koja je zadesila sve njegove izgubljene sadruge.

Plamena bujica satrla je stenje na njegovoj površini, a omotač od smrznutog gasa, koji je sasvim pouzdano pokrivao planetu pre nesreće, pri tom je bukvalno sagoreo. Spustili smo se i otkrili podzemno utvrđenje.

Njegovi graditelji učinili su sve da se lako pronađe. Monolit koji je stajao nad ulazom predstavljao je sada samo bezobličnu ruševinu, ali je čak i to bilo dovoljno da već preko prvih daljinskih fotografija ustanovimo da je ovde reč o delu razumnih bića. Nešto kasnije otkrili smo izuzetno snažan izvor radioaktivnosti koji se nalazio ispod stene. Čak i da je Pilon nad gradom bio potpuno uništen, ostao bi ovaj izvor kao nepokretni, večiti svetionik upravljen ka zvezdama. Naš brod se spuštao ka tom džinovskom bikovskom oku, poput strele koja hita svojoj meti.

Pilon je po svoj prilici bio visok bar jedan kilometar kada je podignut, ali sada je ličio na mutnu gomilu voska koja ostaje kada sveća izgori. Bilo nam je potrebno nedelju dana da prodremo kroz istopljeno kamenje pošto nismo imali odgovarajuću opremu za ovakvu vrstu zadataka.

Mi smo bili astronomi a ne arheolozi, ali smo ipak mogli da improvizujemo. O našem prvobitnom programu niko više nije vodio računa. Ovaj usamljeni spomenik, podignut uz ogromne napore na najvećoj mogućoj udaljenosti od iščezlog sunca, mogao je imati samo jedno značenje – civilizacija koja je znala da joj se bliži kraj načinila je poslednji pokušaj da obezbedi besmrtnost.

Bila bi potrebna pokolenja da se ispita sve blago smešteno u utvrđenju. Imali su dovoljno vremena da ga dopreme ovde jer im je umiruće sunce svakako najavilo svoj kraj mnogo godina pre konačne eksplozije. Sve ono što su želeli da ostane sačuvano, sve plodove svoga genija prebacili su na ovaj daleki svet, nadajući se da će to blago pronaći neka druga rasa i da oni neće biti potpuno zaboravljeni. Da li bismo i mi učinili isto, ili bismo se izgubili u svom jadu, nesposobni da mislimo o budućnosti koju nećemo doživeti i koja neće biti naša?

Da su imali još samo malo vremena! Već su ovladali tehnikom svemirskih letova, ali samo toliko da putuju unutar svog sunčevog sistema. Nažalost, još im nije pošlo za rukom da nauče kako da prevaljuju međuzvezdane prostore, a najbliži sunčev sistem bio je udaljen stotinu svetlosnih godina. Pa ipak, čak i da su spoznali tajnu međuzvezdanog skoka, samo bi se nekoliko miliona moglo spasti. Možda je i bolje ovako.

Čak i da nisu zapanjujuće ličili na ljude, što smo najpre videli sa njihovih skulptura, ne bismo mogli da im se ne divimo i da ne požalimo njihovu zlehudu sudbinu. Ostavili su na hiljade video-traka i mašine kojima se ove projektuju, zajedno sa specijalnim uputstvima, tako da neće predstavljati teškoću da se nauči njihov pisani jezik.

Pregledali smo mnoge od ovih traka i po prvi put posle šest hiljada godina udahnuli životnu toplinu i lepotu u jednu civilizaciju, koja mora da je u svemu bila naprednija od naše. Verovatno su nam ostavili ono najbolje, ali zato ih niko ne može kriviti.

Njihov svet je bio divan, a gradovi podignuti sa toliko ukusa da im malo koji od naših može biti takmac. Posmatrali smo ih kako rade ili se zabavljaju i slušaju svoj milozvučan govor kako zvonko odjekuje kroz vekove. Jedna slika mi neprestano lebdi pred očima: grupa dece na plaži punoj čudnog, plavog peska, kako se poigrava na talasima, kako to čine i deca na Zemlji.

Tu je i Sunce. Gledam ga kako uranja u more, još toplo, dobroćudno i životvorno i ne mogu da verujem da će uskoro izdati ove ljude i raspršiti svu tu nevinu sreću.

Možda i ne bismo bili tako duboko dirnuti da se nismo nalazili tako daleko od kuće i da nismo bili odveć osetljivi zbog usamljenosti. Svako od nas je već imao prilike da vidi ostatke drevnih civilizacija na drugim svetovima, ali ništa još nije ovako delovalo na nas.

Ova tragedija bila je jedinstvena. Sasvim je nešto drugo kada neka rasa onemoća i umre, kao što je to bivalo sa narodima i kulturama na Zemlji. Ali biti potpuno uništen, u punom cvetu svoga razvoja i bez ijednog preživelog – može li se to uopšte uskladiti sa Božjom milošću?

Upravo to su me i pitali na brodu, a ja sam odgovorio što sam bolje mogao. Možda bi Ti, Oče Lojola, to mnogo bolje učinio, ali ja nisam našao baš ništa u Exercitia Spiritualia što bi mi u ovom slučaju pomoglo.

Ovo nije bio rđav narod. Ne znam kakvim su se bogovima molili, i da li su se uopšte molili, ali moj pogled je prodro do njih kroz vekove i ja sam video kako se ponovo kupa u svetlosti njihovog umanjenog sunca sva ona raskoš koju su sačuvali za budućnost.

Znam šta će moji saputnici kada se vrate na Zemlju. Reći će da Vaseljena nema nikakve svrhe niti plana i da u tom trenutku neka rasa umire u dubinama prostora jer samo u našoj galaksiji godišnje eksplodira najmanje stotinu sunaca. Kada dođe kraj, nema nikakve razlike u tome da li je određena rasa tokom svog postojanja činila dobro ili zlo: božanska pravda ne postoji, jer ne postoji ni Bog.

Međutim, ono što smo videli ne dokazuje ništa od svega toga. Svako ko tako razmišlja upravlja se osećanjima, a ne logikom. Bog ne mora da pravda svoja dela čoveku. On, koji je stvorio Vaseljenu, može i da je razori kad god to zaželi. Sasvim je blizu drskosti – ako ne i bogohuljenju – da smatramo da mi možemo odlučivati šta On treba da uradi a šta ne.

Sa svim tim još bih i mogao nekako da se pomirim, premda je užasno teško gledati mnoštvo svetova i civilizacija bačenih u nemilost. Ali jednom dođe trenutak kada čak i najdublja vera mora da se sruši; sada, dok gledam račune koji leže preda mnom, postajem svestan da sam konačno dospeo do te tačke.

Pre no što smo stigli do magline Feniks nismo znali kada se eksplozija odigrala. Ali sada, zahvaljujući astronomskim podacima i tragovima u kamenu sa ove jedine preživele planete, u stanju sam da sasvim precizno odredim taj datum. Znam tačno koje je godine svetlost ovog džinovskog požara dospela do Zemlje. Znam kakvim je sjajem ova supernova, čiji posmrtni ostaci sada lagano iščezavaju iza nas, blesnula jednom na zemaljskom nebu. Znam da je pre izlaska Sunca zablistala nisko na istoku, poput svetionika u toj Istočnoj zori.